Прво бјеше аматеризам!

После 58. фестивала позоришних аматера у Требињу

Пише Рашко В. Јовановић

На овој угледној сценској смотри учествовале позоришне дружине из Црне Горе, Србије, Босне и Херцеговине и Хрватске, а победиле представе савремених домаћих драматичара

Од 25. до 31. јула на традиционалном Фестивалу фестивала аматерских позоришта у Требињу приказано је осам представа, од којих седам у конкуренцији за награде, назване „Златна маска“, као и признања у виду диплома стручни жири је доделио за најбоља сценска остварења – за  глумачке креације, колективну игру, режију, сценографију, костимографију, музику и друге елементе значајне за представу, док је једна представа приказана последње фестивалске  вечери у очекивању одлуке о наградама и признањима. Као што је уобичајено, и овогодишњу селекцију чиниле су победничке представа на фестивалима позоришних аматера приређених у четири негдашње југословенске републике: ради се о веома разноликом репертоару, који је обухватио дела различитих жанрова и стилских опредељења писаца 20. века. Читава смотра, како кад је реч о представама, тако и када су у питању пратеће манифестације (неколико представљања позоришних едиција, као и трибина „Прво бјеше аматеризам“), биле су добро посећене. Охрабрујуће је то што је из вечери у вече у  публици увек било поприлично младих гледалаца.

[restrictedarea]

Треба рећи да је ова фестивалска приредба само један сегмент Требињских љетних свечаности, будући да је већ почетком августа почео филмски фестивал. И поред великих врућина, позоришна дворана била је увек пуна, што потврђује да је ова манифестација требињска неопходност. Ове године иако су све представе, било је то очигледно, досегле висок уметнички ниво, издвојиле су се две представе. На првом месту  то је свакако „Велика драма“ Синише Ковачевића, у извођењу аматера из Крушчића  за њом следи извођење драме  „Тетовиране душе“ Горана Стефановског, коју је приказало Градско позориште из Смедеревске Паланке. И остале представе биле су на високом извођачком нивоу. Ако се представа „Одјеци“, коју је према мотивима Јонескове драме „Лекција“, у режији Горана Бјелановића извело Бјелопољско позориште, одликовала најбољом колективном игром где се истицала креација Предрага Вукојевића у улози Професора, онда је представа „Ко то тамо режира“, рађена према тексту Горана Врбанића у адаптацији Игора Сврдлина, који је био и редитељ, оставила повољан утисак успешно реализованог експеримента „Офф сцене“ Градског позоришта Културног центра Требиња, посебно због музике и дизајна звука Јована Вучура. У ансамблу Гимназије „Гоце Делчев“ из Куманова, који је извео дело (у суштини покушај мјузикла) Давида Јовановића „Неразумевање у де-молу“ – писац је и редитељ представе – истакла се Соња Тодоровска као Професорка. Драму Жана Женеа „Слушкиње“ приказали су Драмска скупина еРКаВЕ, Хрватски студији Свеучилишта у Загребу и Француски клуб у Вараждину у режији Кристијан Жан-Мишела Јалжечића. Извођењем је доминирала Зринка Мајсторовић у улози Клер. Најзад, последње фестивалске вечери приказана је представа „Скидајте се до краја“ Ентонија Мек Картена и Стефена Синклера  у режији Миреле Трепанић у сарадњи са ансамблом представе и кореографији Емира Фејзића и извођењу чланова Босанског културног центра у Грачаници и КУД-а „Адем Алић“, која је забавила публику одличном скупном игром у којој се, поред осталих, прецизним глумачким изразом и  способношћу трансформације израза истакао Аднан Ахметбеговић. Ван сумње је да су завршни акорди ове представе веома разгалили присутне гледаоце. Била је то заиста пријатна завршница Фестивала фестивала 2015. у Требињу.

ХРАБРИ АНСАМБЛ ИЗ КРУШЧИЋА

„Велика драма“
ПИСАЦ Синиша Ковачевић
ИЗВОДИ КУД „Крушчић“ из Крушчића код Црвенке

РЕЖИЈА, СЦЕНОГРАФИЈА, КОСТИМ И ИЗБОР МУЗИКЕ Дејан Цицмиловић

Аматерски позоришни ансамбл из Крушчића испољио је изузетну храброст када се прихватио да припреми и изведе представу „Велике драме“ Синише Ковачевића, јер је у питању веома комплексна хроника једног пресељења из Црне Горе у Војводину у време колонизаторских акција нових народних власти непосредно по завршетку рата 1945. године. Не само због свога обима, него и због читаве драматуршке структуре, која изискује велики глумачки ансамбл и честе сценске промене, ово дело свакако је претежак задатак и за професионалне позоришне ансамбле, о аматерима да не говоримо. Зато је била велика смелост да се на аматерској сцени прикаже ово дело Синише Ковачевића, које, рецимо и то, већ годинама пуни велику дворану Народног позоришта у Београду, а сва је прилика да ће тако бити и у будућности. Испоставило се да позоришни аматери из Крушчића нису погрешили: радећи са Обрадом Цицмиловићем успели су да прикажу ово сложено дело на начин који нам импонује. Захваљујући Цицмиловићевом инвентивном сценографском решењу, које је омогућило брзе промене места догађања радње, остварен је континуитет читаве представе у адекватном темпу извођења, које ни једног тренутка није трпело у опадању јединственог тока глумачке игре читавог ансамбла.
Посебно се целовитошћу глумачкога израза истакао Никола Булатовић тумачењем главне улоге. Он је као Милорад Вучић-Челни, одиста и предводио овај бројни извођачки ансамбл, наметнувши потребан борбени, заправо прави револуционарни замах, који је представу уздигао до неслућених висина, које су гледаоцима омогућиле да на прави начин осете и дух времена које је доносило значајне револуционарне промене. Умео је да мимиком и у неповољним тренуцима изрази непоколебљивост, а саобразношћу гестова и кретњи, дакле, свеукупним држањем, еманирао је оптимистичко уверење да будућност ипак отвара светлије перспективе. Била је то најбоља глумачка креација ове уједначене и до краја пажљиво цизелиране представе и, сигурни смо, најкомплетније глумачко остварење виђено на овом фестивалу. Од осталих глумаца, који су, сви одреда, са очигледном вољом и залагањем испуњавали додељене им сценске задатке, указујемо на креације Милице Минић као Јелистине Вучић, Ранка Шпањевића у улози Зарије Вучића и Биљане Бјелан као Видосаве Вучић, мада смо свесни да тиме чинимо неправду осталим члановима глумачког ансамбла аматера из Крушчића. Зато ћемо са задовољством указати на стилску уједначеност представе што је свакако резултат изузетно добрих решења редитеља, његове умешности и способности да усмерава и води читаву глумачку екипу. Управо се због тога може рећи да ова представа на најлепши начин указује на предност и лепоту позоришног аматеризма. И не треба се чудити што је жири Дејану Цицмиловићу доделио награду за режију, а представу „Велике драме“ издвојио као најбоље извођење у целини.

У „обећаној земљи”

„Тетовиране душе“
ПИСАЦ Горан Стефановски
ИЗВОДИ Градско позориште – Смедеревска Паланка
РЕЖИЈА Фуад Табучић
Неоспорно талентован македонски писац Горан Стефановски, осамдесетих година прошлога столећа, смело се упуштао у драмску пројекцију обрађујући различите теме па се у драми „Тетовиране душе“ позабавио судбинама својих земљака који су се, у потрази за бољим животом, нашли у Америци. Главна личност драме, Војдан, етнолог по струци, добио је стипендију и дошао у Америку да проучава како живе његови сународници у тој, по мишљењу многих, „обећаној земљи“. Дабоме, доживеће изненађења, више непријатних него повољних, имаће различитих сусрета и управо су то најзанимљивији призори ове драме. Војдана је тумачио Слађан Станић, за кога је овај задатак, како нам се учинило, био претежак, али га је он ипак победоносно обавио. Уопште, ансамбл Градског позоришта из Смедеревске Паланке са еланом се прихватио приказивања драме Стефановског, тако да смо посматрали једну представу, која је непрестано обузимала гледалачку пажњу. Једноставну, али знаковиту сценографију, која је омогућила и игру сенки, формирао је Љубо Мирчевски. Од глумаца требало би указати на Радицу Митровић, као Алтану, власницу скромног хотела доступног емигрантској популацији. Умела је да буде ненаметљиво присутна у деликатним призорима, особито у сусретима са личностима незадовољним и заокупљеним сећањима на завичај, поготово када је требало смиривати перманентну чежњу за родним крајем. Човек што непрестано сања о повратку у завичај и због тога бира најпогоднији авионски лет, Кољо, био је у интерпретацији Мише Бајкића веома ефектно представљен. Милош Лукић био је сугестиван као Цибра, док је Јелена Станимировић у својој интерпретацији Руже била једноставна и уверљива. И остали извођачи, нарочито Раде Михаиловић као Стрезо, Теодора Тасић као Маре, Сања Дојчиновић као Клодија, Аца Мишић у улози Мужа, те Јован Стојановић као Дете, свако према своме сценском задатку, својски су се заложили и допринели успеху ове фестивалске представе.

[/restrictedarea]