Порнографско ослобађање света

Секс на малим екранима

Пише Владислав Панов

Наш је свет у завршној фази апсолутне корумпираности тела и душе и дегенерацијe свега што је донедавно карактерисало моралне стубове савремене цивилизације. А за то је најзаслужнија текућа културна, етичка и сексуална контрареволуција на малим екранима

Иако је широм света у биоскопима још увек актуелна несрећна екранизација, али из других, значајнијих разлога, такође несрећног садомазо софт порно штива „Педесет нијанси сиве“ којем је, авај, најављен и наставак, то филмску индустрију не поставља на браник сексуалне револуције што је увелико у победничком току. За њу је искључиво заслужна телевизијска продукција. Напад на ниске страсти милионског светског гледалишта, брутални улазак у породично уточиште припадника најразличитијих култура и начина живота и поимање важних и споредних назора, с којима морају бити у складу не би ли се бар мало осећали као људска бића, интензивно су актуелни и искључиво долазе кроз дигиталне прозоре такозваних малих екрана, било преко државних телевизијских понуда, било уз помоћ кабловских провајдера таквих канала или интернета. Победоносни поход на публику је свеобухватан, одлучан, усмерен на најширу популацију, на скоро све узрасте и остале чиниоце који квалитетно нивелишу такозвани људски род. Свуда се, дакле, вешто, ослобађајуће императивно и утицајно, продаје секс у свим могућим и, чинило се, немогућим варијантама и комбинацијама. Ако је доскора и било некаквих инхибиција, правила игре, моралних скрупула или хоризоната који се не нападају, сада то више није случај. Наш је свет у завршној фази апсолутне корумпираности тела и душе и дегенерације свега што је донедавно карактерисало моралне стубове цивилизације. А за то је најзаслужнија контрареволуција инсталирана на малим екранима. Она се, додуше, поносно назива револуцијом и прихвата у потпуно позитивном контексту. Иако баш и није тако. И не може да буде.

[restrictedarea]

Промена моралних кодова

Та је нова сексуална револуција наставила од разума ослобађајући тренд хипи-наркозе, која је обгрлила западну цивилизацију пре пола века. И док је хипи-генерација у међувремену успела да остари, убеђена да јој је младост без сумње била лудост и своје зреле године дочекала у ортодоксном етичком кодексу (и поред тога што га је претходно жестоко нападала, провоцирала, па и негирала) ова актуелна својим предводницима, рушиоцима и конзументима рушилачког не оставља могућност сличног сазревања. Ова ће „револуција“ темељно и за сва времена дегенеративно изменити све моралне кодове савременог света. Није тај процес, наравно, од јуче. Траје он деценијама. Али је кључни притисак на гас у вожњи разума преко литице додат током последњих неколико година и то пионирски ангажовано од стране прегалачких ослободилачких сила окупљених унутар данас најутицајније, најкомерцијалније и на сваки начин најмоћније телевизијске силе, екс-кабловске станице, а данас ултимативно снажног „телевизијског Холивуда“, компаније за забаву и „померање граница“ – ХБО. Њихова је продукција од почетка, од тада има више од две деценије, увек на челу ратних дејстава у циљу усвајања што више неолибералних вредности од стране што је могуће бројније и културно-историјско-политички разноврсније потрошачке масе. Њихов је стратегијски приступ одувек био истоветно профилисан и делотворан. Стваралачка сила коју је овај сада мастодонтски студио призвао у своје редове успешно је мотивисана да непрестано досеже највише домете у свом послу. Па је њихов врхунски стваралачки допринос постао неодољива одежда за потурање свих могућих „ослобађајућих“ идеја, назора и трендова. Временом је овај добитнички процес инфилтрације „нових вредности“ постао кључна рутина аутора ХБО јер су на сваком новом послу померали граничне линије у жељеном правцу неолибералистичке нирване у којој сада уживамо. Као најмоћнији табу, секс је управо у производима ове компаније постао ослобађајућа рушилачка сила огрезла у декаденцији, разврату, дегенерацији, експлицитној голотињи, врло бројним нијансама изопачености које су обојиле наш свет безбројним нијансама сивила, а сада су ултимативно, а не само извештачено или афектирајуће помодно, истински и суштински постале нове вредности. И док су њихове серије, па и добар део филмова, с временом прикупљали неопходне поене од струке, критике и највише од публике на рачун, углавном иначе потпуно заслужено, стваралачког квалитета и доприноса, оно увијено у контуре напредног писања или глумачке испоруке рушило је без милости све што је до тог момента било прихватано као друштвено важно.

И док Холивуд и данас има огромне проблеме да своје лицемерје у наводној одбрани моралних вредности некако превазиђе или још боље прикрије, дозвољавајући да му макартијевско-квекерска цензура сакати филмове за ширу употребу неупотребљивим сертификатима управо због жеље да у њима допре до публике са сексуално провокативним призорима, дотле на телевизији, без обзира о којој да је реч, сада више нема таквих проблема. Све је ту дозвољено и све видљиво. ХБО се постарао. Али не само он. Када се погледа тај процес из тренутне перспективе, врло су значајне моменте у потурању „сексуалне деинхибираности“ имали експлицитни призори секса и одговарајуће провокативни текстови уз њих, виђени у првим серијалима који су револуционарно подигли рејтинг кабловској телевизији на челу са, наравно, ХБО. Иако су њихове прве светски успешне серије биле потпуно жанровски различите, стил и стилске поруке у њима нису. Тако је сексуална револуционарна искра којом су прикупљали публику потпуно једнако долазила до свести конзумената било да су гледали, рецимо, „Секс и град“, „Сопранове“, „Дедвуд“, „Пратњу“, „Праву крв“, „Империју зла“, или сада „Игру престола“. Мафијаши, вампири, беспризорни револвераши, корумпирани политичари из времена прохибиције или ултрадекадентни ликови из епске фантастике су сви заједно били врло атрактивни, маштовити и храбри у креветима. Секс је у овим серијама, као прва ставка у пробоју до срца милиона, приказиван без цензорских интервенција, потпуно ван моралних оквира и дотадашњих кодова пристојности. Уз екстремно насиље, поган језик, али одличне заплете и техничко-глумачки допринос, ове су серије лако куповале вечност и култни статус. Актуелне „Девојке“, „Господари секса“, „Наранџасто је у моди“, уз већину осталих хитова кабловско-интернетске понуде, као „Орфан блек“, „Кућа од карата“, „Афера“, „Скандал“, „Спартак“, „Отаџбина“, „Декстер“, „Добра жена“, чак и врло напети ретрохладноратовски шпијунски трилер „Американци“ где је гледаоцима као нормално сервирано вишегодишње присуство главног пара јунака „пословно“ растрзаног дуплим животима који подразумевају и разноврсне сексуалне комбинације из користољубља, сви они заједно пружају страсно, декадентно и експлицитно сексуално уживање својим поклоницима.

Апсурдно вредносно обртање

Врхунски је, ипак, допринос у овом ослободитељском процесу у последњих пет сезона, а још ће најмање две бити лидерски прегалац у том смислу, дала серија „Игра престола“. Свако ко је мислио да га телевизија више не може изненадити у свом понирању до најмрачнијих душевних вилајета, већ после првих неколико епизода схватио је да падању, када одлучи и прихвати да оно буде исходиште, заиста нема краја. Инцест, сексуалне девијације свих нијанси, изопачености у форми врлина, најгрубље насиље уместо љубави, потпуна обнаженост пред камерама и тела и душе каква пре никада није виђена, све је то структура тријумфалног похода на рекордни интернационални аудиторијум ове серије. Зло с којим она своје сексуалне и све остале елементе, чиме се намеће публици, испоручује у свакој епизоди за сада је једино још могуће наћи у једнако насилној серији о банди моториста „Синови анархије“. У оба случаја екстремна продирања до никада пре виђених сексуалних и осталих уметничких слобода њених твораца богато су увијена у зло и насиље таквог интензитета да је то истински без преседана. Телевизија је своје беспризорне прозоре у дијаболични свет зла отворила рекордно успешно у скоро сваком дому света где је могуће бити њен конзумент. Неутољиви апетит публике за овакву врсту телевизијске понуде је истовремено и лако објашњив и потпуно несхватљив. Прихваћена је јер је дуго наметана, али ипак није разумљиво зашто је то прихватање тако свеобухватно и коначно. С једне стране је тај наш душебрижни свет једнаких, где се инсистира на поштовању људских права и вредности, принципијелно на све начине обезбеђен од утицаја управо горепоменутих деструкција и инфилтрација, а с друге су она, та тако наводно значајна права и вредности, баш уз помоћ медија које поседују „чувари етичких и осталих вредносних тековина наше цивилизације“, потпуно девастирана. Зло је постало опијум за народ, а екстремно девијантно, насилно и накарадно утољавање сексуалних порива доказ његовог позитивног напретка и онога што оставља иза себе. Све је наопако, и као такво, и баш зато што је такво, пожељно је и добро. И у том апсурдном вредносном превртању свега на главу овај наш свет неодољиво подсећа на туробну маштарију Џорџа Орвела. Његова је визија поражавајуће страшне будућности наша садашњост. Делује да је нико не сматра ни страшном ни поражавајућом. А то је оно што је поражавајуће и застрашујуће.

[/restrictedarea]