Олуја – два погледа

Пише Филип Родић

Обележавање 20. година од „Олује“ у Хрватској и Србији још једном је показало колико је дубок и, изгледа, непремостив јаз између две државе и два народа. Док је у Загребу парадирала војска, на Mосту у Сремској Рачи су оплакиване жртве. Док су Хрвати у Книну правили „дернек“, у Србији су одржавани парастоси и полагани венци

Супротност између два менталитета, погледа на свет и живот, српског и хрватског, иако је видљива све време, током дешавања око обележавања 20-годишњице „Олује“ просто је бола очи. Била је видљива на свим нивоима, од самог начина обележавања, преко изјава највиших државних функционера и црквених великодостојника, до самог понашања народа. Док је Србија у Дан сећања на своје жртве и прогон својих сународника са вековних огњишта организовала достојанствену церемонију на Мосту код Сремске Раче, симболу избегличке муке и бекства у безбедан, али неизвестан живот у матичној држави, Хрватска је организовала помпезне и кичасте прославе своје „победе“ у Загребу и Книну са којима се по малограђанском неукусу могла поредити само инаугурација њихове председнице Колинде Грабар Китаровић пре пола године. Тако је премијер Србије, говорећи на централној церемонији обележавања ове годишњице, рекао да је „у новијој српској историји тешко наћи тужнији дан“ од 5. августа 1995. године. „Желим да речи мржње, сукоба и освете не буду те које ће обележити данашњи дан. Са Хрватском имамо мир, чуваћемо га и желети најбоље односе у будућности“, додао је он. Најдаље што је Вучић себи дозволио да оде у „критици“ Хрватске било је питање „због чега (Олују) не славе шест дана и шест ноћи“, пошто би толико било потребно да се прочитају имена свих убијених и прогнаних у тој акцији. Са друге стране, Вучићу би се пре могло замерити да је, поново, био превише помирљив према Хрватској када је рекао да се „злочин мора опростити, али не може и не сме заборавити“. Ова жеља да се крвнику који се не каје и свој злочин упорно понавља надилази и филозофију хришћанства, где је предуслов за опрост покајање.

[restrictedarea]

За прославу спремни

Вучић је, међутим, у свом говору показао и да одлично познаје „другу страну“ и предвидео какав ће бити данашњи дискурс на окупљању у Книну рекавши: „Кажете, победили сте, а зликовци Срби су поражени. Агресори. Јесте ли икада чули за агресора на сопствено огњиште и на сопственом огњишту, агресора на сопствену њиву, агресора коме у руци остане само кеса тужних успомена, или како лажни победници кажу, прљаве гаће, и руке пуне крви и суза.“ Доиста, потврду је добио јутрос у Книну из уста хрватске председнице Колинде Грабар Китаровић. Она је у изјави с маском помирења поново не само изнела оптужбе на рачун српског народа него је показала и презир, и неразумевање неких основних животних истина. „Ми смо народ који слави победе, а не поразе. Ми смо народ који зна ценити крвљу стечену слободу, јер рат је био овде, а не тамо негде далеко. С овога места желим јасно поручити ‒ овај скуп није уперен ни против кога, па тако ни против Србије. Данас славимо своју победу и заједништво“, рекла је она. „Кад данас српски политичари изјављују да је ‚Олујом‘ спроведен геноцид над Србима и упоређују га с геноцидом у Сребреници, поручујем им: Господо, оканите се митова, лажи и обмана. Окрените се европској будућности . Хрватска није непријатељ Србији и не сејте ново семе зла“, додала је Грабар Китаровић. Особа која еуфорично слави прогон више од 200.000 грађана своје земље позива жртве да не „не сеју ново семе зла“?! Да у њеној изјави нема никакве добре намере и да је набијена презиром, говори највише, међутим, део где она, јасно алудирајући на Србе и њихов „косовски мит“, говори како су Хрвати народ који „слави победе, а не поразе“. Хрватска председница очито није свесна могућности да победа може бити и пораз и да пораз може бити победа – победа над смрћу. Ово показује да је, нажалост, победа над смрћу какву су остварили, на пример, Спартанци на Термопилима, Срби на Косову или старац Вукашин из Клепаца у Јасеновцу, који није победио само смрт него и свог џелата, претечу оних што данас славе „Олују“, кољача Жила Фригановића, нешто сасвим страно хрватској председници и њеним следбеницима. Још блиставији од Китаровићеве био је премијер Хрватске Зоран Милановић који је рекао да „Хрватска не слави ничију патњу, нити прогонство“, него „слави слободу и мир, чиста срца слави победу“. Да ли је могуће од такве победе одвојити патњу и прогонство? Милановић је још додао да је Хрватска „поразила злочиначку политику“ и да је показала да се не сме узимати ништа туђе, већ да треба бранити своје. Вероватно зато што су одбранили „своје“, данас је Крајина пуста, а и због одбране „свога“ је годинама после „Олује“ по српским кућама било неопходно исписивати „Заузето, Хрват“ да неки други „бранитељ“ не би дошао по „своје“.

Јасно је да када Грабар Китаровић, Милановић и други хрватски политичари што величају „Олују“ говоре о „реинтеграцији територије“ коју је омогућила ова операција не говоре и о „реинтеграцији становништва“ и да је једина за њих могућа „реинтеграција Хрватске“ била успостављање контроле над територијом где неће бити Срба.

Стари и Нови завет

У сличном тону наступили су и највиши црквени великодостојници у два народа. Патријарх Српске православне цркве Иринеј је, указујући да је прогон Срба из Хрватске трагедија библијских размера и велики злочин који су учинила „браћа по вери“, истакао да Срби треба да стварају „нове хришћанске односе“ са својим комшијама. „То је трагедија библијских размера коју су некада доживели Јевреји и Јермени и ми Срби долазимо одмах иза њих. Велики злочин који су учинила браћа наша по вери, браћа са којима нас везују историја и култура“, казао је патријарх и додао да смо „Хришћани и ми и они и треба да покажемо оно што краси лик једнога хришћанина“, те да зло и злоба никоме добра нису донели. „Шеф цркве у Хрвата“, кардинал Бозанић, запитао се, с друге стране, крајње хришћански како ико „Олују“ може да назове етничким чишћењем. „Како је могуће да данас нетко оптужује Хрватску за протеривање, названо етничким чишћењем, када су управо Хрвати и припадници несрпског становништва с тог окупираног подручја били у јесен 1991. године протерани, морали оставити своја огњишта и све што су имали, а многи су међу њима били и погубљени.“ И патријарх и кардинал с правом и разлогом указују на патњу свог народа. Разлика је, међутим, у томе што док патријарх позива на помирење, Бозанић служи мису у част оних Хрвата што су учинили управо исту ствар за коју он осуђује Крајишке Србе – убијали људе и протеривали их са њихових огњишта. Чудно тумачење хришћанских догми из којег би се рекло да Бозанић није Библију прочитао даље од Старог завета и да не зна да је правило „око за око, зуб за зуб“ замењено са „ко тебе каменом, ти њега хлебом“.

На крају, најбољи увид у то шта се прослављало 4. и 5. августа у Загребу и Книну даје понашање обичног народа. Општенародно весеље, или што би у Хрватској данас рекли, „дернек“ (реч турског порекла) започето је у Книну у раним преподневним сатима прво узвикивањем усташког поздрава „За дом спремни“, да би се наставило песмом „ми Хрвати не пијемо вина, пијемо крв четника из Книна“, што су, како извештавају хрватски медији, полицајци задужени за обезбеђивање манифестације све мирно проматрали. Ништа другачије од полицајаца није реаговала ни градоначелница Книна Јосипа Римац, која су током истински централног догађаја прославе, концерта Марка Перковића Томпсона, из окупљене масе могла чути повике „Убиј Србина“. Сам Томпсон је на позорницу пред око 60.000  уди изашао традиционално уз повик „За дом, спремни“, а једна од првих песама коју је отпевао била је „Анице, книнска краљице“ где наговештава да ће „запалити Крајину до Книна“, што је нешто умереније од његовог највећег хита „Јасеновац и Градишка Стара“ у којем у веселом ритму пева о клању Срба и поздравља Анту Павелића. Толико о прослави мира и слободе, толико о „неслављењу ничије патње и прогона“, толико о пруженој руци помирења.

Мајка која не жали туђу децу

Можда би очекивано било да мајка која је у ратном вихору од злочиначке руке изгубила своју породицу и дом има емпатију према својим сапатницама, па макар оне биле и друге националности и припадале народу одговорном за њену несрећу. Најистакнутија и најчувенија од Мајки Сребренице, Мунира Субашић, доказала је, међутим, да то не мора увек бити тако. Она не само да је на позив хрватске председнице учествовала на прослави злочина почињеног над Крајишким Србима него је рекла и да је један од најодговорнијих за овај злочин, командант хрватских снага у време „Олује“ Анте Готовина њен „омиљени генерал“. „Председница Китаровић је у Сребреници рекла да се тамо догодио геноцид, а ја овде могу да кажем ‒ да није било ‚Олује‘, онда би се догодио још један геноцид у БиХ и то у Бихаћу. Зато поздрављам и генерала Готовину, мени најдражег генерала. Живела Босна и Херцеговина, живела Хрватска“, рекла је Субашићева. То што се догодио геноцид у Хрватској над Србима није ни битно…

Готовина као стручњак за повратак

Прослави у Книну присуствовао је и генерал Анте Готовина који је командовао хрватским снагама током акције „Олуја“. На питање новинара да прокоментарише одлазак младих из Хрватске, Готовина је изјавио да треба живети у оптимизму. „Небитно је што су отишли, они ће се вратити“, рекао је Готовина. Заборавио је да дода „за разлику од протераних Срба“.

Сведочење девојке из колоне

Најемотивнији тренутак током церемоније обележавања прогона Крајишких Срба у Сремској Рачи био је свакако наступ Ђурђице Поповић, девојке која се са својих десет година нашла у колони избеглица из Хрватске. „Тих летњих дана моја преокупација је била свадба кума, изабрала сам хаљиницу и ципелице, једино нисам знала шта ћу ако буде киша. Кишу смо могли да очекујемо, али ‚Олују‘ нисмо могли… Једно јутро пробудила нас је пуцњава“, испричала је она, напомињући, међутим, да то није био први пут да дечји сан прекидају рафали.

„Нисам ни помислила да је 4. август 1995. године била последња ноћ коју ћу провести у својој соби. Тих дана се нису бројали дани, већ изгубљени људски животи, колона избеглица је била пресецана, бомбардована, људи су убијани… Хтела сам их пребројати, јер никада нисам видела толико људи, али ни почетак ни крај колоне се није назирао“, додала је Поповићева.

„Гледам нас и питам се ‒ шта смо ми? Несрећници, хероји, кукавице, играчке? Да ли се то историја шали са нама или нас подсећа на неке заборављене лекције? Уместо закључка, јер га у рату никад нема, исповест ћу завршити цитатом: ‚Има ли шта горе, онај оставио мртву матер у јарку, други опет неса‘рањеног сина, трећи још увек не зна где му је ко. Рат је велико зло“, рекла је једна од кћери и синова „Олује“ из Србије а они су сасвим другачији од оних на које је хрватски министар одбране Анте Котромановић мислио када се на овај начин обратио хрватским војницима на паради у Загребу.

Унутрашњи обрачун

Хрватски историчар Веран Павлаковић верује да прослава „Олује“ није толико уперена против Срба, колико је ствар унутрашњег политичког обрачуна, односно сукоб око тога ко ће испасти већи националиста. „Емоције и симболи се користе као политички капитал. Био сам прошле године у Книну. Милановић је причао и није се могао чути од звиждука. А он је причао о Туђману, борби против вањских окупатора, али џаба. Могао је рећи и ‚За дом спремни‘, они би и даље тако гласно звиждали“, објаснио је Павлаковић свој став. Дакле, надметање у томе ко је већи националиста, што у хрватском случају најчешће значи ко више мрзи Србе, није уперено против Срба. По тој логици, ни такмичење у клању Срба у Јасеновцу није имало никакве везе са Србима, него је било пуко надметање у томе ко је бољи кољач.

Опет им живот ремете Срби

Дипломатски фијаско који је Хрватска доживела неодазивањем ниједне друге државе, хрватске савезнице, на учешће на војној паради у Загребу у овој земљи се тумачи као „пораз од Србије“ јер је „лобирала“ против тога. Ријечки Нови лист тако пише да се „српска дипломатија показала способнијом и успешнијом од хрватске, која је све своје савезнице у НАТО савезу позвала да пошаљу своје војнике на велику војну параду поводом 20. годишњице ‚Олује‘ 4. августа, али је захваљујући управо снажном притиску Србије, наишла на изузетно хладан одзив“. Хрватска ће, наводи лист, морати да се суочи са чињеницом да су све њене европске и атлантске савезнице, понајпре оне главне, попут САД, Немачке и Велике Британије, добре односе са Србијом и потребу да не наљуте ту земљу, која није чланица ЕУ и НАТО, ставили испред Хрватске.

„За Хрватску је посебно болно држање америчке стране ‒ кључне хрватске савезнице у време ‚Олује‘ ‒ која је упркос снажном лобирању хрватске стране одбила да пошаље своје војнике да непосредно учествују на паради у хрватској престолници“, наводи лист.

Шеф српске дипломатије Ивица Дачић негирао је, међутим, да је Србија слала ноте или демарше појединим земљама због учешћа у паради. „Ми нисмо никакве ноте или демарше сада слали, неки министри су ме позвали да питају да ли о томе заиста тако мислим, ја сам то поновио као наш званични став, а и желим да кажем да нема никаквог ликовања у томе што су они одустали од учешћа“, казао је Дачић за Радио-телевизију Србије. Размишљање Хрватске о овом питању говори много, највише о њој самој. Пре свега да они и даље у Србији и Србима виде „реметилачки фактор“, који нити копа, нити оре, него само гледа да понизи свог суседа и отежа му сваки корак ка некаквом бољитку. Друго, веровање у то да Србија, која није чланица ни ЕУ ни НАТО, може да угрози интересе Хрватске у овим савезима указује на присуство озбиљног комплекса ниже вредности.

[/restrictedarea]