Некако се заборавља…

Предраг Радоњић / уредник КиМ радија

Понекад се у судбини једног човека симболично прелама много више од њега самог. Такав је, очигледно, усуд Оливера Ивановића

Оливер Ивановић политичар је који је пре свега био препознаван као либералан, отворен за комуникацију и са странцима и косовским Албанцима, и онда када је то имало или није имало подршку власти из Београда.

 

БЕЗ МРЉА У ПРОШЛОСТИ

Са Оливером сам радио прве интервјуе непосредно након рата, у Приштини, где је био део институција које су се тада звале привремена косовска самоуправа и где су Срби учествовали уз подршку Београда. Енергичан, реторичан, спортиста доброг изгледа и изграђеног наступа, једини је који је говорио добро енглески и албански и имао отворене канале комуникације на готово свим нивоима. Један је од ретких који се кретао без пратње међу Албанцима, као човек без мрља на прошлости и са  храброшћу да надвлада страх. И међу њима, иако сигурно невољен, био је као такав респектован. Од стране међународних представника такође је био уважаван и радо виђен саговорник наклоњен компромисној политици.

[restrictedarea]

Иако без реторички екстремних исказиваних ставова, све то није значило да је био склон уступцима које су они што су га нападали касније чинили у мери која само говори о непостојању њиховог карактера и интегритета личности. И као такав, са доказаном храброшћу у одбрани јединог града где су Срби преостали на Косову, био је поштован и међу Србима у Косовској Митровици и на северу Косова. Истовремено, никада није пристајао ни на поделу на Србе северно и јужно од Ибра, посећујући више него било ко други и повратнике тамо где је најтеже, у Осојану, Жачу и другим метохијским селима.

Све је ово учинило да се издвоји као политичар који је могао самостално да опстане као утицајан у јавном животу и без директног трансфера моћи из Београда, Приштине или Брисела. Треба се питати и како је Оливер Ивановић све ове године био као ратни злочинац прихватљив косовским Албанцима који врло добро знају где је, ко и у чему учествовао пре рата, током и после њега.

 

ОВО НИЈЕ ПАНЕГИРИК

Како је био прихватљив међународној заједници и поред свих њихових обавештајних сазнања и сарадника. И, што је најважније, како је био прихватљив властима у Србији као њен високи функционер када би она прва требало да зна за постојање било каквих мрља из прошлости а камоли за ратне злочине за које је осумњичен.

Некако се у читавој причи око Оливера заборавља управо то да је он био државни секретар у Министарству за Косово и Метохију Владе Републике Србије. И да, без обзира на то што тренутно није на функцији, његово хапшење представља и хапшење високог бившег званичника Републике Србије и то из гарнитуре власти које су од Запада означаване као постмилошевићевске и демократске. Да је ово и у том смислу жесток шамар самој држави чије се гаранције ниподаштавају и од које се истовремено очекују болни и све болнији уступци у бриселским преговорима. Понижење свима онима који верују да се компромисима и конструктивношћу може приступити решавању проблема на Косову и Метохији.

Ово није стога никакав панегирик Оливеру Ивановићу. О његовим политичким ставовима и деловању може се дискутовати. Али тек онда када буде био у прилици да их као слободан човек исказује, брани и спроводи. У овој ситуацији, он би требало да има подршку свих, и оних који се са њим не слажу.

А како се већ незванично говори, план је да се он, ако се већ не може осудити директно на фарсичном суђењу, оптужи макар за неспречавање злочина, чиме би се покрило његово досадашње држање у притвору и спречила могућност даљег политичког деловања као личности којој се умногоме увећао политички ауторитет и кредибилитет, са потенцијалом да води самосталну и аутентичну политику. А то би за њега и косовскометохијске Србе била казна која је на симболичном нивоу једнака са потпуним прихватањем оптужнице.

[/restrictedarea]