Грађа за речник 6 – Глувонема мачка

Пише Милован  Данојлић

За разлику од структурисаних модерних друштава, наше сиротињство није достигло недвосмислен  класни  статус. Оно се одржава на равни личне несреће, себе доживљава као жртву  инокосне несналажљивости, и јединог кривца налази у усуду. Друштвени систем је аболиран. То је веома видљиво у држању пензионера и њихових политичких представника, вазда расположених  за пријатељевање  са државним управљачима

Три месеца на селу, у самоћи која замагљује друштвену стварност, а приближава далеке и измишљене светове. Телевизор ми је испао из мреже, скупо плаћени дигитални адаптер хвата једино Лозницу, Шабац, Ваљево, Крагујевац и  Јагодину, радио по цео дан понавља две-три исте вести. Имање ми је у забаченом кутку сеоског атара, од ретких суседа ме деле њиве и пашњаци, и високе крошње уског шумског појаса испод кога вијуга корито  пресушеног потока. У таквом, пустињачком истрајавању сваки живи покрет и облик добија појачано значење. На пристојност у држању и облачењу обавезује ме и понека нагло процветала ружа, кос који ме гледа са кућице за хидрофор, човеколико стабло трешње, или сунцокрет широко отвореног ока. Одем ли до врзине да се помокрим, окренем, из пристојности, леђа свему што ме окружује. Природа ме посматра са милион знатижељних очију.

У ту, темељну издвојеност упала је, изненада, једна жута мачка. Кад је први пут искрсла, готово сам се уплашио, као да ми је ванземаљац  бануо  пред  кућу:

„Бежи, шта тражиш овде!“

Гледала ме је равнодушно и са досадом, као створење огуглало на вербалне грубости: није ме узимала озбиљно, или ме   није чула. (Касније ћу разумети да је глувонема.) Било је то, свакако, једно од најжалоснијих створења које сам у последње време срео. Прљаво жуте длаке, отромбољеног трбуха, са допола поткраћеним репом чији преостали патрљак, као кажипрст, оптужује суровост света који јој је окрњио телесност, маукала је  једва чујно, попут мишића који покушава да цијукне. Бескућница и сеоска беземљашица, мачка-пролетер, проскитана и раздомаћенa, Felis domestica принуђена да живи од просјачења и од онога што улови, уз толики стицај неповољних околности, држала се поносито и прибрано, не одустајући  од основних права свога  рода. Изразито оштрог вида (он се, ваљда, развио на рачун одумрлих и закржљалих чула) знала је да по пола сата пиљи у једну тачку, да би се, на крају, као одапета из праћке, стуштила и прогутала сићушан плен. Од  једног сељака чух да и код њега свраћа, да је хронично гладна, да се недавно омацила, да пород негде крије, или су јој га бацили у рит  подно села. То је није превише погодило, на све је навикла: у трпљењу и одрицању достигла је вртоглаву висину и постала имуна на ударце судбине.

Почех је хранити, шта сам друго могао…

[restrictedarea]

И у Француској, од пре неколико година, гостим једну уличарку. Што се тиче поноса, ова, сеоска скитница, нимало не заостаје за  расном клошарком,  само што је  Бодлерова земљакиња  однегованија и ухрањенија. При првом сусрету покушала је да уђе у кућу, али су се лари и пенати одлучно одупрли. Морала се задовољити отирачем испред кућног прага, на коме сатима дремуцка. Очито је научила на уредне оброке: оно што јој изнесем прихвата без узбуђења, као природно следовање. Вероватно припада раширеној популацији кућних љубимаца које власници, при селидби или одласку на летовање, једноставно оставе на улици, препуштајући их сналажљивости и људском милосрђу.

Ова, сеоска сиротица, много је смернија; и једну и другу красе препознатљиве врлине родног поднебља. Францускиња је видела и бољих дана, наступа самоуверено. Њу, у јавном животу, заступају моћна и гласна друштва за заштиту животиња. Ова, у  Шумадији, иако помирена са скиталачким удесом, и даље чува минимум достојанства своје расе, изграђен на ирационалној основи, веома сродној оној на којој наш свет, у годинама опаких изазова, чува свој колективни понос. Поједе што јој дам и оде, без поздрављања; тек ако се, у знак захвалности, очеше о ногар столице на којој, пред кућом, седим. У традицији родног окружења, прихватила је зло земаљског живљења, не очекује спасење ни са које стране, понајмање од Европске уније. Све на свету, и себе у свету, гледа са спасоносне  дистанце. Зна шта зна, у муци постојања учествује половично и безвољно, а зашто и докле, то ни нама, паметнима и  ученима, није јасно. Поучена нуждом, превазишла нас је  у трпљењу и мудрој проницљивости.

 

О достојанству наше сиротиње

За разлику од структурисаних модерних друштава, наше сиротињство није достигло недвосмислен  класни статус. Оно се одржава на равни личне несреће, себе доживљава као жртву  инокосне несналажљивости, и јединог кривца налази у усуду. Друштвени систем је аболиран. То је веома видљиво у држању пензионера и њихових политичких представника, вазда расположених  за пријатељевање  са државним управљачима. Наша сиротињска маса је разбијена на безбројне живе честице, утонула у маглину преисторијске неосвешћености, фаталистички предана ономе што је сналази, са једне такорећи мачје висине загледана у   свет, и себе у свету. Не пада јој на памет да се буни… Нејасну социјалну  одређеност  учвршћује  друштвени модел  што се, у име   увођења тржишне привреде, тобоже изграђује. Не види се разделна црта између експлоататора и експлоатисаних: први су се обогатили а да нису развили материјалну основу заједнице, док се други, у очекивању да буду експлоатисани, тј. запослени, задовољавају  кулучењем на црно и мрвицама са државне трпезе. У околностима   где  је какав-такав посао срећа и повластица, где  послодавци  често не уплаћују социјалне дажбине и осигурање, где неки месецима раде без плате, обесхрабрени појединац не долази у искушење да у удруженом наступу  захтева  правичнији удео у расподели добити. На једној страни видимо нелегитимне богаташе, профитере сумњивих приватизација, а на другој безобличну сиротињу, лишену класне свести. За организовану борбу, и за политичке партије способне да је воде, услови су неповољнији него што су били у XIV веку. У тој,  неиздиференцираној друштвеној протоплазми свако је сваком и мучитељ и жртва. У нечисте послове су умешани и  бизнисмени  и политичари, директори и градоначелници. Испада  да нема иоле одговорније личности која није дошла у сукоб са законом и моралним нормама. Таква је природа система коме  понајбоље пристаје назив  зоолошки  капитализам.

Силом ствари, сиромашни су сачували релативно чисте руке: казани из којих се граби су им недоступни. Они су немоћни посматрачи грабежи, туђини у сопственој земљи. Са нагомиланим историјским искуством, уздигли су се до врхова јалове   мудрости. Прогутали су муку, али је нису до краја сварили: свој положај доживљавају као  пролазну неправду и онда кад у њој проводе цео животни век. Преживљавање под  окупацијом им је добро познато; улогу окупатора данас игра ММФ. Нису се извежбали у покоравању домаћим израбљивачима, и у томе је кључ њиховог усправног држања. Наша сиротиња је достојанствена у мери у којој себе не осећа и не прихвата као  класу. Крије се од себе и од света, господски носи своју беду, и у том је основа моје саживљености са овим тлом и његовим људством. Међу сиромашнима сам се одувек осећао истинитији и човечнији него међу богатима. На посебну обзирност према „божјим људима“ опомиње  и старозаветни Мудрац (Соломон, XVII, 5): „Ко се руга сиромаху, створитеља срамоти.“

Позив у помоћ

Негде вришти дете које туку:

„Немој, тата!“

Да сам власт, без оклевања бих тату одвео у притвор, колико да се прибере на тврдој  клупи, и да током ноћи размисли о ономе што  чини.

Кажу да се припрема закон о спречавању породичног  насиља, замишљен према аустријској пракси. У очекивању да буде изгласан, требало би притећи у помоћ онима који на сав глас запомажу.

[/restrictedarea]