Црњански, опет и неуморно

Пише Владимир Димитријевић

Милош Црњански се и даље чита и прочитава; и тако ће бити док год је језика на којем је писао и народа који га је изнедрио. Две књиге на које упућујемо нови су и живи докази овог „поретка”

Зборник радова Милош Црњански: поезија и коментари, настао на основу научног скупа поводом 120-годишњице пишчевог рођења обележеног прошле године, нуди нова читања неког ко је већ одавно класик (иако никад није постао академик). Издавачи зборника, чији је уредник Драган Хамовић, jeсу Институт за књижевност и уметност и Филолошки факултет из Београда, као и новосадска Матица српска. У предговору, Хамовић истиче да је у „светлу нараслих сазнања о поезији авангарде“ било потребно осврнути се на питање односа великог писца према претходној, тзв. „златној епохи српског песништва“, према експлицитној његовој поетици и контекстуализацији његовог стваралаштва у оквире европске авангарде.

[restrictedarea]

 

Први део зборника доноси огледе Јована Делића, Александра Јовановића и Бојана Јовића, који пажљиво читају коментаре Црњанског уз „Лирику Итаке“ („Наша авангардна поезија, то је најпре „Лирика Итаке“, Новица Петковић dixit). Други део се бави односом завичаја и туђине, као и рушењем и обновом традиције у песништву аутора „Сербие“ (Светозар Кољевић, Радован Вучковић, Драган Хамовић, Петар Пијановић, Владимир Гвозден, Горан Радоњић). У трећем делу, Александар Петров, Тихомир Брајовић, Светлана Шеатовић Димитријевић, Предраг Петровић, Мина Ђурић, Соња Веселиновић и Звонко Ковач контекстуализују „Лирику Итаке“ у шире балканске и европске оквире (између осталог, ту су поређења са Готфридом Беном и Крлежом). Четврти део (Розана Морабито, Слободан Владушић, Борис Лазић, Слађана Јаћимовић, Бранко Вранеш) читају „Ламент над Београдом“ и „Сербиу“. У петом делу, Милослав Шутић, Ала Татаренко, Горана Раичевић и Бојана Стојановић Пантовић размишљају о суматраизму као нарочитој врсти лирске религије… Шести део (Роберт Ходел, Александар Милановић, Сања Париповић Крчмар, Валентина Хамовић, Јелена Панић Мараш, Бојан Чолак, Јелена Х. Јовановић, Зорана Опачић, Марко Аврамовић) дотичу се низа питања – од песниковог „занемаривања“ стандарднојезичке норме, преко еротског у поезији Црњанског, до веза између Небојше Васовића и творца „Стражилова“. Седми део (Душан Иванић, Весна Цидилко, Персида Лазаревић ди Ђакомо, Кајоко Јамасаки, Небојша Лазић) бави се научним издањима стваралаштва Црњанског, рецепцијом „Лирике“ на немачком, одјецима Микеланђелове поезије код Црњанског, односом Лао Цеове мисли и дела преводиоца кинеске лирике на српски, као и сусретом Запада и Истока у његовом стваралаштву.

„Драги Милета, рат и време су нас опустошили /…/ Друге сенке су сада око нас! /…/ Наше смрти се нагомилавају /…/ Већ сам се навикао на смрт која ме увек изнова опомене да је све почело са рођењем /…/ Ви млади, што се тиче моралнога питања, будите поносити да сте песници. А што се тиче материјалног, ту ништа нема.“

Већ и ових неколико реченица писца „Сеоба“, које је песник и есејиста Мирко Магарашевић прибележио у својој књизи „Трагом Црњанског“ (Академска књига, 2014) довољне су да нас врате ономе који је, својим делом, обележио наш књижевни 20. век.

Млад песник и студент медицине, аутор књиге је имао привилегију да, као син угледног професора и лекара Милете, и Ружице Магарашевић, која је Милошу и Види Црњански била прија, сретне великог песника и романописца по повратку из Лондона. Први део књиге обухвата више него занимљиву повест о дружењу са породицом Црњански – својтом, а други део се састоји од језички умивених и истраживачки упутних огледа Мирка Магарашевића о Милошевом односу према Београду, чију је тужну судбину повратник из Лондона слутио још пре рата, нових разматрања „Стражилова“ и „Ламента над Београдом“, размишљања о  Исидориној рецепцији „Љубави у Тоскани“, као и о чудно незаинтересованом односу антологичара Миодрага Павловића према песничким ремек-делима Црњанског. Незаобилазан је и оглед о „Ембахадама“, које су, по Магарашевићу, много мање пристрасне него што се на први поглед чини. „Црњански, данас“ нас подсећа на ауторе који су дали битне доприносе тумачењу великог дела – од Николе Милошевића до Мила Ломпара. Црњански се, дакле, и даље чита и прочитава; и тако ће бити док год је језика на којем је писао и народа који га је изнедрио. Овде две књиге су нови и живи докази да је тако.

[/restrictedarea]