Bulevarizacija okovala srpski teatar

Između dve pozorišne sezone 

Piše Raško V. Jovanović

Proces bulevarizacije je u beogradskom kulturnom životu sve prisutniji: ad hoc okupljene oko jednog ili dva projekta, te pozorišne trupe postoje dok se predstava što su je pripremili prikazuje. U Beogradu se takve predstave izvode čak i na pojedinim profesionalnim pozorišnim scenama

Ukazali smo već u „Pečatu“ na bezidejnost Beogradskog letnjeg festivala (BELEF) i zbog toga ga nazvali „Beogradska letnja praznina“ (BELEP). Repertoar, naročito pozorišni, bio je izuzetno siromašan, budući da je obuhvatao samo tri predstave izvedene tri ili četiri puta. Kada se, 25. jula BELEF završio, kako nam izgleda, došlo je do promene nabolje. Naime, program označen kao „BELEF PLUS“, da bi se donekle popravio utisak letnje pozorišne praznine, u stvari je bilo gostovanje teatra „Kameri“ iz Tel Aviva sa dramom „Naš razred“ Tadeuša Slobodjaneka, u režiji Hanana Sbira. Ali, jedna predstava, makar bila i veoma dobra, kao što je bio slučaj sa ovom, ne može popuniti sve nedostatke beogradskog kulturnog leta!

DŽEPNE SCENE KAO SPAS

Ako tokom avgusta ove godine nema pozorišnih dešavanja na Kalemegdanu, istine radi, treba reći kako tu i tamo ima sporadičnih predstava u glavnom gradu, i to redovno pred manjim brojem gledalaca. Radi se o izvođenjima u zatvorenim prostorima, uglavnom u Savamali – „Mikser haus“ i Manakova kuća, izložbeni deo Etnografskog muzeja. To su predstavice sa dva do četiri ili pet glumaca na improvizovanim pozornicama i gotovo bez dekora. Dabome, ni gledališta nisu velika, radi se o pravim džepnim teatrima. Ljubitelji pozorišta i ovim mogu biti samo zadovoljni, bolje išta nego ništa! Zaista, vrlo skromna pozorišna ponuda, koju Beograđani i njihovi gosti tokom letnjih dana ne zaslužuju. Ako znamo da uglavnom sva beogradska dotirana pozorišta po tradiciji otvaraju svoje dvorane tek početkom oktobra, onda će letnja praznina potrajati i u septembru, s tim što će je teatar „Slavija“ donekle popuniti, budući da redovno počinje sezonu početkom toga meseca.

[restrictedarea]

Ako imamo u vidu prošlu godinu, što se pozorišta tiče, ovo leto je samo logičan produžetak praznine koja preti da se narednih godina pretvori u lošu tradiciju! Razlog je svakako i u tome što je za BELEF blagovremena briga nadležnih gradskih struktura redovno izostajala. Naime, umesto da se po završetku festivala objavi šta će se izvoditi naredne sezone, od toga kod nas nema ni traga ni glasa. Većina poznatih svetskih festivala godinu dana unapred objavljuje svoje programe za sledeću godinu i takva praksa sprovodi se gotovo svuda u Evropi i samo kod nas predstavlja nešto nedostižno. Naime, program BELEF-a objavljuje se u najboljem slučaju nekih desetak dana pred njegov početak, jer se upravo tada definitivno i utvrđuje. Zato čitav repertoar ovog festivala podseća pre na improvizaciju nego na rezultat smišljeno vođene programske politike, što je bilo primetno naročito ove godine.

Slično postupaju i beogradski teatri. Još nije poznato šta će novo pozorište glavnoga grada prikazivati naredne sezone a sumnjamo da to znaju i tamo. BITEF-u, koji se priređuje obično počev od sredine septembra i čiji je ovogodišnji program objavljen tek krajem prošle sezone. Što se domaćih pozorišta tiče, jedino se zna koje će premijere – jednu ili u najboljem slučaju dve – najpre realizovati u narednoj sezoni i ništa više! O tome koje će sve premijere prikazati do kraja godine i tokom prvih šest meseci naredne, po prilici, ne znaju ni u jednom beogradskom pozorištu, pa tako ni publika nije upoznata šta će gledati u nastupajućoj sezoni, ko će režirati premijere i ko od glumaca nastupa. Takođe, ne zna se ni koje će predstave iz ovih ili onih razloga biti skinute sa repertoara: jednostavno, stalnim posetiocima, što će reći istinskim ljubiteljima  pozorišta, uskraćuju se informacije koje ih najviše zanimaju i koje treba da znaju. Na kraju krajeva, te informacije treba da budu dostupne čitavoj kulturnoj javnosti.   U tom pogledu izuzetak je bilo Narodno pozorište u Beogradu, koje je realizovalo svoje dramske, operske i baletske premijere na osnovu prethodno utvrđenog repertoarskog plana. Zato ovom prilikom i ne možemo predviđati kako će izgledati sezona 2015/2016. u beogradskim pozorištima. Jedino je sigurno da se može očekivati manji broj premijera nego prošle sezone!

„PRODUKCIJA PO PROJEKTIMA”

Dabome da je ovakva situacija u dotiranim teatrima pogodna za onaj proces koji, hteli to ili ne, moramo nazivati po njegovoj suštini. Reč je o procesu bulevarizacije, koji je u beogradskom kulturnom životu sve prisutniji od pre nekoliko godina. Naime, radi se uglavnom o ad hoc okupljenim pozorišnim trupama oko jednog ili dva projekta, koje postoje dok se predstava što su je pripremili prikazuje. To može biti nekih desetak puta, a može i znatno više. U Beogradu se takve predstave izvode u dvoranama pojedinih ustanova kulture, ali i na pojedinim profesionalnim pozorišnim scenama, na primer u Zvezdara teatru. Gotovo sva takva izvođenja, s obzirom da imaju minimalističku scenografiju, pogodna su i za gostovanja izvan Beograda, što se uveliko i praktikuje. Uverili smo se kako je publika u unutrašnjosti pomalo već zasićena ovakvim predstavama, jer smo ne jednom čuli kako željno očekuje gostovanja institucionalnih pozorišta ne bi li pored uglednih glumaca na sceni videla i kompletnu scenografiju i kostimografiju. Ne znamo kakva je situacija sada u našim banjama i u klimatskim centrima na planinama, ali smo skloni da pretpostavimo kako nema dovoljno pozorišnih predstava – ako ih uopšte ima? – iako su i te kako potrebne da razbiju poznatu monotoniju dokolice. Naravno da bi o tome trebalo da vode računa turističke organizacije, ali se one, izgleda, prvenstveno brinu o popunjenosti smeštajnih kapaciteta.

O repertoaru „produkcije po projektima“, kako teoretičari menadžmenta u kulturi vole da nazivaju predstave ad hoc sastavljenih družina, ne vredi mnogo govoriti. Takve trupe uglavnom prikazuju književno bezvredna dela, koja gledaoce treba samo da zabave. U najvećem broju slučajeva radi se o stranim autorima, ali ima i tekstova naših pisaca.  To su efemerne drame, najčešće komedije, koje gledaoci brzo predaju zaboravu, pošto je cilj i pisaca i izvođača bio isključivo da sat-dva zabave gledaoce i oslobode ih „tekućih briga“, što će ih neminovno dočekati odmah po izlasku iz pozorišne dvorane. Predstave bulevarskih teatara u Parizu prikazuju se iz večeri u veče, ponekad i dve u jednom danu, sve dok ima zainteresovanih gledalaca. Neki naslovi izvode se stotinu i više puta da bi, kad prestane interesovanje gledalaca, zauvek nestali sa repertoara. Naše bulevarske trupe deluju na drugačijim principima. Većina ansambala izvede jedan komad nekoliko puta, nekad i desetak komada, da bi potom promenili dvoranu ili pak grad u kojem nastupaju. Naravno, to prvenstveno zavisi od interesovanja publike.

Već smo ukazali da organizatori letnjih teatarskih programa – kako oni iz BELEF-a, tako i ostali – beže sa kalemegdanskih terena, pa smo sa čuđenjem i negodovanjem o tome u „Pečatu“ i pisali. Neprestano moramo podsećati da je nekad, istina u prošlom veku, Umetničko pozorište leti svake večeri izvodilo predstave na Kalemegdanu, a često su nastupali i drugi pozorišni ansambli. Mišljenja smo da je, potrebno i privatnim inicijativama dati podsticaja i više prostora za delanje usmislu promene ovakve situacije. I da već sada treba razmišljati o tome šta učiniti da se izmeni dosadašnji način organizovanja kulturnoga života Beograda za vreme leta.

FENOMEN KPGT – ČASTAN IZUZETAK

Častan izuzetak kad je reč o priređivanju pozorišnih izvođenja ovoga leta u Beogradu svakako je KPGT, koji svake večeri prikazuje predstave. Pod umetničkim vođstvom Ljubiše Ristića, neguje pretežno savremeni repertoar, koji se i prikazuje uz svestrano korišćenje iskustava postmodernoga teatra. Na programu je nekoliko naslova, koji se izvode u adaptiranom prostoru stare Šećerane na Čukarici. Takoreći bez ikakve reklame, tu se u veoma prijatnom ambijentu okuplja pozorišna publika, a mladi posetioci i posetiteljke redovno ispunjavaju veći deo gledališta, što zaslužuje samo pohvale.  Nekad je KPGT izvodio predstave i na otvorenom prostoru kraj Šećerane. Jedna od posebno atraktivnih bila je Šekspirov „San letnje noći“ pre blizu dvadesetak godina. I danas bi se takve predstave na otvorenom prostoru mogle samo poželeti.

[/restrictedarea]