Сребренички преокрет или још несхваћена победа

Драгомир Анђелковић 

О томе како је накарадна тзв. „денацификација Србије“ доживела дебакл

Кaдa сe нa Бaлкaну зaпoчнe причa o дeнaцификaциjи, o чишћeњу oтрoвa из пoслeдњих рaтoвa, oнимa што нa билo кojи нaчин прaвдajу прeспoрo oдвикaвaњe oд рaтних трубa пoслeдњи aргумeнт je Вили Брант, а он je у истoриjу ушao кao пoлитичaр кojи je клeкнуo у Вaршaвскoм гeту, симбoлички oзнaчaвajући трaжeњe oпрoштаја зa немачки грeх. Дeсилo сe тo 1970. гoдинe, дaклe 25 гoдинa пoслe кaпитулaциje Хитлeрoвe Нeмaчкe. Taчнo, aли сe jeднo зaбoрaвљa. Tих 25 гoдинa искоришћено je дa сe у нeмaчким шкoлaмa систeмaтски oдрaди нaукa o нaцизму. Tих чeтврт стoлeћa Нeмци су ширoм свeтa тихo изгoвaрaли свoje нaциoнaлнo пoрeклo, jeр су их учили, и нaучили, дa je из њихoвe зeмљe пoтeклo нajвeћe злo 20. стoлeћa.“

СТИГМАТИЗАЦИЈА СРПСТВА Почињем овај текст изводом из једног прилога Радија „Слободна Европа“ из 2008. који се односи на „потребу“ за тзв. денацификацијом Балкана, односно пре свега његовог дела насељеног Србима. Многима је био и остао циљ да нас „науче“ да срамежљиво говоримо о свом националном пореклу и да се паралисани антисрпском хипнозом кротко одричемо виталних националних интереса у корист народа из окружења. Сребренички мит у том контексту има кључни значај.

„Кao штo je Aушвиц нoрмaтивнo мeстo зa Нeмцe, тo зa нaс трeбa дa будe Срeбрeницa.“ То су речи од стране тзв. „друге Србије“ (анти-Србије) толико цењеног политиколога Mилaна Пoдунaвца, које је изговорио приликoм oтвaрaњa скупa „Сaдaшњoст прoшлoсти ‒ Србиja нa путу кa Eврoпи“. Намера тог скупа одржаног 2005. била је „критичкa и мoрaлнa рeфлeксиja нeгaтивнoг нaслeђa блискe прoшлoсти кoja je oптeрeћeнa рaтoм, злoчинoм и рaзaрajућим учинцимa eтнoнaциoнaлизмa“. Другим речима, како нам је тада баналније али јасније поручио часопис „Република“ – дошло је време да утувимо у главе да је одговорност „не само индивидуална него и колективна“. Наравно (одговорност) нас Срба, којима је требало испрати мозгове да упркос чињеници да смо једини од јужнословенских народа били жртве геноцида у 20. веку, поверујемо у лаж да смо баш ми „геноцидно“ згрешили као Немци током Другог светског рата.

[restrictedarea]

ПРОГОН КРИТИЧАРА Да се подсетимо зашто у том смеру делују западни постмодерни окупатори наше земље, односно њихова овдашња „пета колона“. Прво и најважније је то да је НАТО насилницима битно да се не само оправда већ и стави на пиједестал њихово нелегално деловање против Срба из 90-их година. Тада је дефинисан концепт „хуманитарних интервенција“ иза којега се крију потоњи неоимперијалистички ратови. Пошто је то већ добро познато, о томе нећу дуже, као ни о чињеници да су стубови те освајачке комбинације са глобалним претензијама Сребренички мит и Хашки трибунал.

Ма колико да се вртела лаж да се у Сребреници десио геноцид и колико год људи хашка инквизиција неосновано осудила због тога, цела конструкција је рањива док Срби на то не ставе свој печат. Једно је неког спалити на ломачи без његовог признања, а друго је када се за историју остави његово признање. Тим пре је тако када је уза све патње проузроковане окупационим прогањањем појединаца немогуће затрти читаву нацију. А евроатлантски центри моћи на темељу наше трагедије граде кулу доминације којој је намењена дугорочна улога.

Ради тога су антисрпски лобисти поготово агресивно деловали против оних који су са стручног становишта могли ефикасно да поткопају крхку хашку превару. Хeлсиншки oдбoр Србије (ХОС) тако је 2008. сaчиниo спискoвe „нeпoдoбних“ личнoсти кoje je, пo њeгoвoм мишљeњу, због ширења национализма, нoвoфoрмирaнa влaдa нa чeлу сa ДС трeбaлo дa eлиминишe из jaвнoг живoтa. Meђу прoскрибoвaнима дoминирaли су прoфeсoри Прaвнoг фaкултeтa Унивeрзитeтa у Бeoгрaду. Према писању „Времена“ – које је у новинарском заносу проговорило о ономе што је са становишта лоших намера анти-Србије сврсисходније прећутати – мнoги уџбeници и кoриснa литeрaтурa из oблaсти мeђунaрoднoг прaвa дeла су aутoрa кojи имajу изрaзитo нeгaтивнe стaвoвe прeмa Хaшкoм трибунaлу. То је окупаторима деловало недопустиво!

ПРИПРЕМАЊЕ ЧИСТКИ Уз прогоне и наметање медијске и универзитетске цензуре по моделу тоталитарних система, анти-Србија је захтевала и сличан однос према уџбеницима за основну и средњу школу. А Борка Павићевић – оснивач једне од најмрачнијих антисрпских лобистичких институција („Центар за културну деконтаминацију“) – отишла је и много даље. Исте године је, без претеривања у фашистоидном маниру, затражила да из јавних институција од врха па до нивоа портира буду очишћени сви радикали, који су тада представљани као образац српског национализма. Наравно после њих би на ред дошли и сви други, били у некој партији или не, који су колико-толико нескривено држали до српског идентитета и интереса.

Радило се о припреми масовног застрашивања. Један круг пакла који нам је наметала тзв. „друга Србија“ представљало је ампутирање из јавног живота национално оријентисаних интелектуалних слојева. Следећи круг је био много већи и подразумевао је обухватну репресију. Предуслов за то је требало да буде неутемељена пресуда кojу je 2007. гoдинe изрeкao Meђунaрoдни суд прaвдe (МСП) у спoру „Бoснa и Хeрцeгoвинa прoтив Србиje и Црнe Гoрe“. Тада је оно што се догодило у јулу 1995. у Сребреници (пре свега масовна погибија муслимана током пробоја и стрељање извесног броја заробљеника) супротно смислу појма „геноцид“ тако названо. За НАТО „пету колону“ у Србији то је био сигнал за општи јуриш како би се у наше законодавство уградили механизми санкционисања свих оних који лаж о геноциду оспоравају, односно како би били створени институционални капацитети за масовну цензуру, чистке и томе слично.

ТОТАЛНИ ОБРАЧУН  Срби су од 2000. на полуинституционалним основама – а и пре тога са позиција прозападног опозиционог пропагандног апарата – кувани као жабе (да не примете раст температуре док не буде фатално) да би наша национална свест била убијена а уместо ње нацији био усађен антинационални „чип“ (уз неки вид ликвидације из јавног живота оних који на то не пристану). Када су се, према мишљењу евроатлантских стратега и њихових квислинга, стекли погодни спољни и унутрашњи услови, кренуло се у извођење последњег удара. Планирано је да тихо кување буде окончано бруталним докувавањем.

Пошто нам је МСП подметнуо лажно геноцидно јаје, отпочела је нескривена отмица Косова и Метохије у комбинацији са наметањем унутрашњег поретка по идеолошким мерилима анти-Србије. Наташа Кандић је још 2003, у постпетооктобарском заносу тзв. „друге Србије“, ошамарила једног несрећног седамдесетогодишњег Србина прогнаног из Пећи који је тражио истину о несталом сину, и због тога није била осуђена. Ипак, полиција није баш поступила са окупљеним Србима како је дотична особа покушала да јој нареди. Разне Кандићке су 2008. помислиле да је дошло време да се то радикално промени. Убудуће им систем не би посредно асистирао, већ би директно антисрпски деловао у складу са њиховим инспирацијама па и налозима.

Срећом, то се није десило. Велику битку између каквих-таквих партија националне Србије и странака окупљених „невидљивом руком“ Запада у тзв. проевропску коалицију, уз помоћ СПС, извојевали су последњи. Но, домети њихове победе били су врло ограничени. Коштуница, иако није успео да се одупре унутрашњој НАТО агресији, успео је да идеју одбране Косова дигне на толико висок ниво да је она мобилисала националне капацитете за герилски отпор после његовог пада са власти. Нови естаблишмент предвођен ДС-ом и тзв. „другом Србијом“ морао је да се носи са тиме уместо да пуним једрима реализује план заокруживања окупације. Уз то је нова власт као и претходна била веома хетерогена па није до краја остало јасно ко је у њеним редовима помагао или одмагао у реализацији окупаторских циљева. Тако је пропуштена шанса анти-Србије да се капитализује накарадна одлука МСП. Нови спољни и унутрашњи покушај у том правцу учињен је ове 2015. године.

БАРОНЕСИНА ПОСЛА После промене власти 2012. драстично је опао ниво институционализованог антисрпства ако није порастао и капацитет за борбу за национални препород. Остали смо у мору компромиса сатканих од прекомерне колаборације, попустљивости, застрашености – али је у тој папазјанији ипак неупоредиво мање идеолошке србофобије. Није се посвећено повела борба против ње, али и систем је на унутрашњем плану, чак мање него пре 2008. године – када су полет и самосвест тзв. „друге Србије“, после 5. октобра, бар делимично проникли у поре државних структура, били већи – деловао антисрпски.

У таквим околностима, поједини евроатлантски центри моћи и њихове овдашње филијале наметнули су битку која је много тога променила у нашу корист. Катализатор за то је била приватна иницијатива једне енглеске баронесе (Арминке Хелић) босанско -муслиманског порекла, која је у британску резолуцију о Сребреници уложила огромно лично богатство наслеђено од мужа и своју уистину велику лобистичку способност. Мало по ирационалној антисрпској инерцији англосаксонског света, мало на основу његових рационалних геополитичких рачуна, мало уз помоћ сарајевског хушкања и муслиманских пара – отпочела је велика операција ударања геноцидног печата Србима на нивоу УН.

Да којим случајем поменута операција није пропала, Србија би била пред дилемом или да поново, и то потпуније, отпочне процес пропагандно-репресивног затирања националне свести или да се суочи са потенцијално озбиљним међународним притисцима јер не поштује одлуке УН. А и да се то није десило, наша духовна клима би била преокренута у корист анти-Србије. Овако, ствари су, срећом по нас, умногоме и спонтано, бесповратно отишле у другом правцу. Официјелна Србија је била присиљена да се нескривено и енергично супротстави читавом комплексу лажи о српској кривици и одговорности, који су Запад и тзв. „друга Србија“ градили од раних 90-их година. То је охрабрило јавност да о томе почне да говори и мисли као да није било разарања државних интереса и постмодерне окупације крајем 2000.

ЗЛО И ДОБРО Српски непријатељи су одлучили да, симболички, на двадесетогодишњицу Дејтонског споразума крену у општи напад. Сребреничка резолуција би била тачка почетног и уједно одлучујућег продора. Потом би уследило све што смо говорили, допуњено фактичким укидањем државности Српске. Осећајући да Србија полако измиче из унутрашњег окупационог загрљаја, домаћи и страни србофоби су непромишљено отпочели посао који се по њих окончао катастрофално. Како је још у 17. веку приметио знаменити англикански проповедник Брамхол: „И дела најгорих људи могу да изнедре велико добро!“

У страху да полако не падне све што су деценијама градили, наши непријатељи су пажљиво припремали велику офанзиву која је имала претензије новог завршног удара (после неуспеха од 2008. до 2012.) али она је за њих постала исто што је за нацисте била Курска битка. Напад на нас је почео али код власти у Београду је преовладало дубинско убеђење над површинским лично-партијским прагматизмом и она се упустила у одлучан отпор каквог сигурно не би било да Србијом и даље влада Тадић или од њега још гори остатак ДС. А спољне околности су такве да су водеће евроатлантске структуре (секундарно антисрпске на основу инерције и пројекције антируских осећања на Србе) биле неспремне да озбиљно подрже своју мање утицајну сабраћу која су примарно антисрпска (лобистички повезана са нашим локалним непријатељима). У Вашингтону, Берлину и Бриселу зазирало се да се фронтално крене на Србе у условима озбиљног сукоба са Русијом око Украјине и кулминације грчког изазова на југу ЕУ.

Тако је Србија тријумфовала у вези са британском резолуцијом. Русија је њу за нас онемогућила али оно што је још битније током вишенедељне битке српско јавно мњење и владајуће политичке структуре дефинитивно су превазишли комплекс набеђене кривице. О онима који нас на разне начине малтретирају деценијама први пут од 2000. године рекли смо мање-више шта мислимо. Тако су прошле и лажи о српској кривици из 90-их, а једно је док се о њима критички говорило на медијским маргинама, друго када је такав приступ постао готово mainstream. Због неодмерености наших непријатеља који су по сваку цену желели брзо да нас сломе, Србија се коначно ослободила и одбацила многе антисрпске сплачине!

(И)РАЦИОНАЛНЕ ИГРЕ  Време је да се вратимо на причу о ономе шта наши постмодерни окупатори, њихови пулени у региону и „пета колона“ у Србији желе. Бавили смо се већ легализацијом криминалне НАТО прошлости и злочиначког концепта „хуманитарних интервенција“. Уз то иде још нешто: трајно сламање српског ослободилачког духа како би поредак који су на Балкану наметали западни насилници у напону снаге био одржан и када се геополитичке околности и њихова моћ промене у нашу корист. На Западу толико уважене пропозиције рационалности „говоре нам да се људи одлучују за неко деловање у зависности од тога да ли процењују да ће то деловање привести крају на успешан начин“. Једну групу фактора ограничења деловања представља оскудност ресурса да се нешто постигне као и недостатак спољних шанси да се они искористе. Други извор ограничења су норме које се дубински усвајају. Оне могу да буду нека врста менталне фортификације што потпуно блокира деловање за које, објективно гледано, постоји унутрашња снага и спољне могућности. То је, такође, смисао политике тзв. „денацификације Србије“.

Требало је испрати српске мозгове и страхом убити самопоуздање тако да у националном смислу рационални избор дуготрајно буде ограничен, тј. да пристанемо да будемо робови који се држе додељеног резервата и онда када будемо могли да повратимо отето. Јер, наши непријатељи добро знају колики отрежњујући ефекат је по Србе имала серија отаџбинских ратова са краја прошлог века. Ма колико били духовно убијани југословенством и титоизмом, Срби су у року од неколико година касних 80-их и почетком 90-их почели да се враћају свом идентитету и интересима. Сами на бојном пољу против целог евроатлантског блока, са којим се данас са напором носи и велика Русија, војно, демографски и економски смо ослабљени а затим политички на постмодеран начин окупирани. Но, било је предвиђено да и вредносно будемо препарирани како би трајно остали покорни.

ОЖИВЉАВАЊЕ СРПСТВА Наша епска борба окончана пре петнаест година уплашила је евроатлантске структуре и код њих ојачала уверење да ће Срби, ако не буду лоботомисани као Немци, пре или касније опет бити опасан изазов. Да ли ће бити тако, видећемо, али већ сада може слободно да се каже: политика тзв. „денацификације Срба“ је дефинитвно пропала! Поражена је дубинским националним препородом који се код нас спонтано догодио у вези са жестоком борбом против сребреничке резолуције. Домети тога су много већи него што смо ми у овом тренутку и свесни (наши непријатељи јесу, што се види по њиховом очајничком покушају да изазову нове сукобе када је Вучић био у Поточарима и тако спрече по себе негативне трендове). У погледу националне климе Србија после битке је битно другачија од оне пре ње. Нико више неће моћи ни да помишља да ћемо пристати да се клањамо Загребу, Сарајеву и Приштини, што се већ види и из напрасно промењеног односа утилитарног Запада према обележавању хрватске злочиначке акције „Олуја“. За то што сви знају да више нисмо кротки као јуче разлог је и, како је ових дана нагласио српски премијер, у великом делу региона и света нестала жеља за (лажним) помирењем на постјугословенском простору.

Под помирењем се подразумевало једнострано српско савијање глава. Тог филма више неће бити! Можемо да се миримо али као равноправне стране. А када се ради о великим западним силама, према њима морамо да се поставимо без филија и фобија. Да гледамо како да заштитимо што више од својих националних интереса, али увек имајући у виду да доба њихове доминације полако пролази а да нама нису потпуно поткресале крила (националне ресурсе) и самопоуздање. Покушале су свим силама али нас дефинитивно оне и њихове квислиншке формације у Србији нису научиле да се стидимо што смо Срби. И даље добро знамо ко је највећа зла после Другог светског рата проузроковао у нашем региону и широм света!

[/restrictedarea]