Rusija na kapiji „Evroazijskog Balkana“

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Vašington je „objavio“ Kirgiziji građanski rat, a Biškek odgovorio raskidanjem „kolonijalnog sporazuma“ sa SAD, čime izlazi iz američke i vraća se u rusku sferu uticaja, u kojoj je bio 150 godina

Kirgizija, planinska država u centralnoj Aziji na granici između Kazahstana i Kine, posle 22 godine konačno i u potpunosti napušta američku sferu uticaja. To je i logično, iz mnogo razloga. Pre svega geografskih, ako se ima u vidu da je ova bivša sovjetska republika udaljena više od 10.000 kilometara od američkog tla. Zatim, ona je članica ruskih integracijskih ekonomskih i vojno-političkih projekata, kao što su Evroazijski ekonomski savez (EES) Organizacija dogovora kolektivne bezbednosti (ODKB) Šangajska organizacija za saradnju (ŠOS) i drugih. Američke vojne snage su prošle godine u potpunosti napustile Kirgiziju, gde su, u vazduhoplovnu bazu Manas, došle posle invazije na Avganistan 2001. godine.

Međutim, kirgizijske vlasti, koje su upravo posle 2001. preživele – u američkoj režiji – „obojenu revoluciju“, pa kontrarevoluciju, a zatim još jedan revolucionarni udar – suzama Vašingtona više ne veruju. Biškek je, po želji predsednika Almazbeka Atambajeva (i njegovog prethodnika Kurmanbeka Bakijeva) najpre otkazao Amerikancima boravak u Manasu, što je izazvalo pravi bes u Pentagonu. Istovremeno, Moskvi je odobreno dalje korišćenje aerodroma Kant, samo tridesetak kilometara udaljenog od prestonice. Sada Kirgizija ide dalje, potpuno potiskujući Amerikance i širom otvarajući vrata ruskom uticaju.

[restrictedarea]

RUSKA BAZA OSTAJE

U ponedeljak, 27. jula, predsednik Atambajev je saopštio da je ustupanje baze Kant Rusima u oktobru 2003. bilo diktirano uslovima u regionu koji su postojali u tom trenutku. Međutim, postojanje ruske baze, otvorene na molbu kirgizijskog rukovodstva, potrebno je i danas, kao i u budućnosti, poručio je Atambajev. „Danas imamo dugoročni sporazum o avio-bazi sa Ruskom Federacijom, ali pre ili kasnije moraćemo sami sebe da štitimo, bez oslanjanja na baze bratskih, prijateljskih zemalja. Otvaranje ruske baze bilo je uslovljeno pretnjama i opasnostima kojima republika ni sada ne može da se odupre, zato je otvaranje baze bilo pravilno i ostaje i sada aktuelno“, objasnio je predsednik Kirgizije suštinu boravka ruskih vazduhoplovnih jedinica, koje predstavljaju deo Kolektivnih snaga za operativno reagovanje (KSOR) ODKB-a.

Međutim, to nije sve. Deo izjave predsednika Atambajeva koji se odnosi na Vašington daje mnogo kompletniju sliku aktuelnog trenutka. Komentarišući odluku američkog Stejt departmenta da Nagradu „Zaštitnik ljudskih prava“ dodeli kirgizijskom državljaninu Azimžanu Askarovu, koji je u domovini osuđen na doživotnu robiju zbog učešća u masovim nemirima, Atambajev je nezavao pokušajem da se u republici izazove kontrolisani haos. Nagrađivanje Askarova, etničkog Uzbeka i jednog od organizatora etničkog nasilja koje umalo nije progutalo Kirgiziju pre pet godina Atambajev je ocenio kao „nalik na ciljane aktivnosti za raspirivanje međunacionalne mržnje“. „Ne želim da se takve nevolje ponove i nezadovoljan sam pokušajima da se kod nas stvori kontrolisani haos“, poručio je Atambajev.

KRVAVI TRAG VAŠINGTONA

Postupak Stejt departmenta ne može se oceniti nikako drugačije nego kao provokacija. Reč je o potpunom nepoštovanju jedne suverene države, članice Ujedinjenih nacija, njenog pravosuđa i ustavnog poretka. Nagrađeni „hjuman rajts defender“ u Kirgiziji izdržava doživotnu kaznu za izazivanje i organizaciju etničkih nemira na jugu zemlje, u kojima je poginulo 442 ljudi (po nekim podacima, čak između 800 i 2000) a više od hiljadu ranjeno. Dodeljujući nagradu takvom pojedincu (zajedno sa njim i nevladinoj organizaciji „Foro penal“ koja deluje u Venecueli) Vašington ne skriva svoj „trag“ u krvavim događajima od pre pet godina.

To svakako treba tumačiti kao, makar malu, osvetu Atambajevu za njegov antiamerički kurs koji sprovodi već godinama – posebno ako se ima u vidu da je nagrada Askarovu dodeljena kao „ujediniteljskoj figuri“, jer „okuplja ljude svih nacionalnosti“ za stvaranje „održivog mira između Uzbeka i Kirgiza“. Ovaj recept je viđen i u drugim delovima sveta: zapadne pohvale i priznanja često ubiru oni koji se bave raspirivanjem mržnje i nasilja. Pogotovo pošto je Askarov ne samo organizovao etničke pogrome i učestvovao u njima već, ako je verovati presudi kirgizijskog suda – lično ubio jednog milicionera. I za to je dobio ne samo doživotni zatvor već i zapadna odlikovanja, kao što je Međunarodna nagrada za slobodu štampe Komiteta za zaštitu novinara i „Homo homini“, priznanje češke organizacije „Pipl in nid“, podelivši ovu čast sa ranijim laureatima, poput Ibrahima Rugove, Nataše Kandić, „Doktorima iz Damaska“ koji su 2011. lečili sirijske „protestante“, danas poznate kao Islamska država…

SVI NEAMERIČKI TONOVI

Iz Biškeka već odavno stižu sasvim drugi, neamerički tonovi. Objavljujući vest o produžetku gostoprimstva ruskim vazduhoplovcima, predsednik Atambajev istovremeno je podržao odluku vlade o denonsiranju polukolonijalnog ugovora Kirgizije i SAD, kojim je, između ostalog, omogućen i bescarinski uvoz robe što se koristi za realizaciju različitih američkih programa na teritoriju republike. „Kao predsednik, imam samo jedan spoljnopolitički vektor: sve mora da se radi u interesu naše zemlje. Podržavam vladu u vezi sa ovim pitanjem“, podvukao je Atambajev.

Sigurno je da čitav niz odluka vlade Kirgizije, male države na ivici Himalaja (Pamira) sa oko pet miliona stanovnika, izuzetno razdražuje moćnike u Vašingtonu. Kirgizija, koja je od 90-ih godina pa nadalje bila za SAD važno regionalno transportno čvorište, baza za vojne operacije i područje ničim omeđene slobode, odjednom se potpuno okrenula put Evroazijske unije, odnosno Rusije i Kine. Koliko je to mesto bilo važno – a i sada je – dovoljno govori i činjenica da je Kirgizija prošla kroz nekoliko revolucionarnih prevrata, ali Amerikanci ipak nisu uspeli da se učvrste u ovoj državi koja povezuje Evroazijsku uniju i Kinu. Zato pretnju novog etničkog sukoba između Uzbeka i Kirgiza, kontrolisanog haosa o kojem govori Atambajev, ne treba nipošto odbaciti. Međutim, po liniji ODKB i ŠOS, ovog puta se u konflikt može uključiti i Rusija, pa čak i Kina. Zato Atambajev želi rusku bazu pored Biškeka. Kraj nje će mirnije da spava.

Da bi se dodatno osigurao, Atambajev mora i da ukine štetni sporazum sa Vašingtonom iz 1993. godine. Po njemu, bilo koja roba ili imovina što se koriste u američkim programima u Kirgiziji mogu slobodno da se uvoze, izvoze i koriste u republici, ne podležući carinjenju. Svaka državna ili privatna američka organizacija koja sprovodi ove programe oslobođena je poreza i drugih plaćanja na prihode i imovinu što se uvozi, izvozi ili koristi u Kirgiziji. Američki avioni i brodovi takođe su oslobođeni bilo kakvog plaćanja, a civilni i vojni personal SAD uživa povlastice i imunitete u skladu sa Bečkom konvencijom iz 1961. godine. Zbog korišćenja ovih pogodnosti, česti su bili incidenti sa učešćem „nedodirljivih“ Amerikanaca, što je godinama iritiralo lokalno stanovništvo.

ZAOKRUŽIVANJE SRCA EVROAZIJE

Ruski novinari su primetili da su Amerikanci nagrađivanjem Askarova „objavili“ Kirgiziji građanski rat, a Biškek je zauzvrat raskinuo „kolonijalni sporazum“. Ili obrnuto, redosled nije bitan. Najvažnija je suština, po kojoj Kirgizija potpuno izlazi iz američke, i vraća se u rusku sferu uticaja, gde je boravila 150 godina. Najbolji dokaz povezanosti dve države je to što Kirgizi i danas koriste rusku azbuku, a ruski je drugi zvanični jezik u ovoj državi. Zato je bilo jasno da će Amerikanci, pre ili kasnije, morati da se vrate kući. Ni veliki i moćni sused, Kina, sigurno nije blagonaklono gledala na trupe SAD u ovom osetljivom području, srcu centralne Azije. Bilo je samo pitanje vremena kada će „Šangajska šestorka“ mirnim sredstvima istisnuti Vašington iz Kirgizije. A to automatski slabi američki uticaj u širem regionu, što naravno i jeste cilj.

Sa priključenjem Pakistana i Indije ŠOS-u, a uskoro i Irana, pa čak i Mongolije, Avganistana i Turske, bezbednosno zaokruživanje „srca Evroazije“ biće kompletno. Kao i u 19. veku, kada je Pamir (odnosno zapadni Himalaji) bio poprište „Velike igre“ između Britanskog i Ruskog carstva, tako je i danas, s tim što su sada uključeni i SAD i Kina. Upravo Kirgizija, stešnjena između Pamira sa jedne, i za bezbednost Evroazije ključne Ferganske doline, sa druge strane – posle skoro dva veka borbe ima istu geostratešku težinu. Ona je jedna od ključnih kapija „Evroazijskog Balkana“, kako je to pre dve decenije nazvao američki strateg Zbignjev Bžežinski. I svako ko želi da ovlada resursima južne i centralne Azije mora kroz tu kapiju da prođe. Amerikanci su pre 20 godina hrabro ušli, zatim se još hrabrije zaleteli na Avganistan. Sada se, bar privremeno, vraćaju kući nedovršena posla. Igra još nije gotova…

[/restrictedarea]