Распад Блиског истока

Пише Зоран Милошевић

Захваљујући фундаментално важним догађајима, попут 11. септембра 2001. године (напад на Куле близнакиње у САД) напада САД и савезника на Ирак 2003. године, „Арапског пролећа“ почетком 2011. године, проглашења исламског калифата 2014. године… Блиски исток какав је досад постојао престао је да постоји

Блиски исток је, према бројним аналитичарима, најконфликтнији регион у свету, а потребно је подсетити да је, између осталих, 2011. године тадашњи руски председник Дмитриј Медведев упозорио свет да тамошњи догађаји могу довести до дезинтеграције држава и доласка на власт фанатика. Наравно, његово упозорење је мало ко чуо. И отуда је у праву редакција турског листа „Јени месај“ јер истиче да су на Блиском истоку „из боце пуштени сви геополитички џинови, који су регион претворили у кипући котао, при чему Запад и даље испод котла распирује ватру“ ‒ тиме што Исламској држави, Ал Каиди, Ал Нусра фронту и Сиријској ослободилачкој армији („испод жита“) пружа подршку, док се јавно ограђује од њихових поступака. На тај начин тамо обезбеђује дестабилизацију, односно спречава успостављање мира и стабилности.

ПРОМЕНА МАПЕ РЕГИОНА

Портал vestifinance.ru објавио је интервју са Шломом Авинеријем, бившим генералним директором Министарства иностраних послова Израела и актуелним професором политичких наука на Старојеврејском универзитету у Јерусалиму, на тему „Где ће нас одвести распад држава Блиског истока?“

Авинери мисли да ће се стабилност на Блиском истоку појавити тек после насилне религиозне и политичке борбе, која ће узроковати промене мапе региона формиране пре 100 година, после распада Османске империје. Овај систем је настао уз помоћ ондашњих европских сила, пре свега Енглеске и Француске, али сада арапске државе, наводно, више не испуњавају очекивања становника.

[restrictedarea]

Све је започело нападом САД на Ирак, који је не само окончао владавину Садама Хусеина него и власт сунита коју су Британци успоставили пре више деценија. Ирак више није унитарна арапска држава, већ просто територија са мноштвом политичких играча. На пример, појавио се снажан покрет Курда са регионалном владом која има и своју армију. Слична је ситуација и у Сирији, а Авинери мисли да се ова земља више никада неће обновити као унитарна. То је довело до појаве новог играча на Блиском истоку – Исламске државе, која у потуности игнорише поредак успостављен договором од пре 100 година (названим по његовим ауторима Сајкс – Пико).  Када се овоме дода Судан (подељен на два дела) Либија (у хаосу) и Јемен (где се још ратује) јасно је да се црта нова реалност.

Чињеница је да се идеолошке и политичке границе Блиског истока руше наочиглед целокупног човечанства, стварајући на терену потпуно нову реалност, која ломи скоро све досадашње стереотипе и прогнозе о овом региону. Осим што блискоистична реалност сведочи да су бројни политичари, генерали и аналитичари „превидели“ тамошње догађаје, а њихови планови и „готове имплементације“ безнадежно застаревају, што изазива још већи хаос од већ постојећег.

Захваљујући фундаментално важним догађајима, попут 11. септембра 2001. године (напад на Куле близнакиње у САД) напада САД и савезника на Ирак 2003. године, „Арапског пролећа“, почетком 2011. године, проглашења исламског калифата 2014. године… Блиски исток какав је досад постојао престао је да постоји. Уместо међународно признатих држава, формираних углавном вољом Француске и Велике Британије, на наше очи рађају се нове, при чему се слом старог система изводи искључиво насилним путем – ратом, наводи портал voprosik.net.

СМЕНА ИДЕОЛОГИЈА

Настале промене светски центри још не признају, али поред нових граница реалност на терену доноси и друге (не)жељене новине који се тичу геополитике и идеологије. Наиме, донедавно је у арапском свету доминирала идеологија (нарочито популарна током 20. века) насеризма и под њим се подразумевао арапски национализам помешан са социјалистичким идејама. Насеризам сада замењује исламизам, који сасвим одговора глобалистима јер негира основе претходне идеологије – нацију и националну државу. Стуб овог схватања је исламска ума (заједница) тј. заједница свих муслимана, без обзира на националну припадност. Фактички, оно представља радикално негирање свег досадашњег поретка и система, тако да се слободно може рећи да је исламизам – глобализам у исламској варијанти. Најупечатљивија његова операционализација је калифат (Исламска држава) која крајње успешно опстаје у деловима Ирака и Сирије (наравно, не без помоћи глобализатора) при чему се шири и на друге земље Блиског истока у форми (терористичких) ћелија, идеолошких центара…

Запад, који је својим агресијама на Ирак, Либију и сада Сирију фактички породио ову нову реалност, и сам постаје мета исламиста. Бројни аналитичари истичу да САД и Запад у целини нетачно процењују ситуацију не само када је у питању противник него и савезници. За неверне савезнике наводе пример Саудијске Арабије. Од терористичког напада на САД, 11. септембра 2001. године, државна тајна било је 28 страница извештаја за конгресмене. Но, сада су доступни, а говоре о улози Ријада у организацији и финансирању напада на Америку поменуте године. Докази су говорили да је терористички напад, у суштини, дело саудијских руку, а не (само) Ал Каиде. „Савезници“ САД и даље раде против интереса САД, па су принуђене да их шпијунирају не само на Блиском истоку него и у Европи.

Што се тиче Исламске државе на Блиском истоку, Вашингтон мисли да највише новца овој новој творевини дају Саудијци, јер се ради о заступницима идентичне идеологије и система права, државног устројства  и непријатеља. Саудијска Арабија и Исламска држава имају и заједничне непријатеље и идентичну идеологију. Довољно аргумената за сарадњу. За Ријад је изузетно важно што је за Исламску државу главни непријатељ – Иран, јер је ова дражва главни регионални политички конкурент Саудијцима. Да би протерали Иранце из Багдада, Дамаска и Бејрута, Саудијци су спремни да закључе савез и са црним ђаволом. Овде, међутим, има једно „али“. Општи циљеви Саудијаца и Исламске државе јесту заједнички, али исламисти желе контролу и над Меком и Медином, односно да на крају разруше и Саудијску Арабију као државу. Нема калифата, ако се све државе не поруше и не створи муслиманска заједница – калифат.

ВЕЛИКИ БЛИСКИ ИСТОК

Американци, за сада, планирају да „контролисани хаос“ на Блиском истоку одрже још две године, док се не заврши председнички мандат Барака Обаме, истиче бивши командант америчке војске у Ираку и Авганистану, генерал Стенли Мекристал, за „Фокс њуз“.

Но, није тајна да се ради о имплементацији плана за Блиски исток, који је промовисала бивша државна секретарка САД Кондолиза Рајс, а по њему све државе треба да претрпе промене граница, оносно да буду разбијене и формиране нове, мање које би све ушле у састав глобалне творевине попут Европске уније, „Великог Блиског истока“. Све сем Израела, наводи портал east -expert.com

Олга Четверикова са Московског универзитета „Ломоносов“ за портал ru-an.info пише да су пре 30 година амерички стратези увели појам „Велики Блиски исток“ (The Greater Middle East) који је означавао простор од Магреба до Бангладеша, прогласивши га зоном приоритетних интереса САД. Године 2006. програм је конкретизован и јавности представљен од стране Кондолизе Рајс, државног секретара САД, и уведен је појам „Нови Блиски исток“ којим је указано на нужност прекрајања граница држава поменутог региона од Либана до Сирије, Ирака, Ирана и даље до Авганистана. Све ово су назвали „стратегија конструктивног хаоса“. Исте године амерички војни часопис „Armed Forces Journal“ (о чему је „Печат“ писао у броју од 1. марта 2012. године) објавио је мапу пуковника Ралфа Петерсона, која је приказала како треба да изгледају границе будућих држава на Блиском истоку.

Почетком „преуређења“ граница држава на Блиском истоку сматрају се „обојене револуције“, које су добиле песничко, а не политичко име: „Арапско пролеће“. Наравно, овде се поставља питање каква је судбина Израела, пошто је и он тамо лоциран. Како истиче Четверикова, Израел себе стално представља као жртву, било да се ради о рату против Либије, о покушајима Палестинске аутономије да покрене са мртве тачке питање свог чланства у Уједињеним нацијама, или о стављању акцента на „смртну опасност“ од Ирана, повећану ширењем рата у Сирији. При свему томе не може се сакрити интерес Израела да се све арапске ‒ муслиманске државе у његовом окружењу дестабилизују, и у склопу тога распали сукоб у Сирији. О томе је јавно проговорио још 2011. године у круговима израелске елите (доктрина „хиперционизма“) рабин Аврам Шмулевич. Овај рабин је „Арапско пролеће“ оценио као благодат за Израел. „Муслимански свет“, писао је он, „утапа се у стање хаоса и то је позитивна чињеница за Јевреје. Хаос је добро време да се ситуација стави под контролу и наметне јеврејски цивилизацијски систем. Тренутно се води борба око тога ко ће бити духовни лидер човечанства – Рим (Запад) или Израел… Дакле, ми морамо све преузети у своје руке… Ми нећемо једноставно куповати арапску елиту, већ ћемо је хранити из руке и васпитавати… Човек који добије слободу истовремено мора да добије инструкције како да се служи том слободом. Те инструкције човечанству ће написати Јевреји… Процват јеврејства догађа се у огњу арапских револуција.“

Према Шмулевичу, природне границе Израела иду до река Нил и Еуфрат, које спомиње света јеврејска књига Тора, после чега следи и последња етапа – ширење његове хегемоније на цео регион Блиског истока. Шмулевич даље додаје да ће „паралелно са овим процесом на Блиском истоку почети и распад и преформатизовање. Башар Асад, који тренутно гуши револуционарне процесе у крви, неће издржати дуже од годину-две. Почеће револуција и у Јордану. Подићи ће се Курди и Кавказ, као неодвојиви део Блиског истока…“. Све треба да изгледа као један општи Ирак или Авганистан.

Све који не верују рабиновим речима Олга Четверикова подсећа на званични, државни план Израела под кодним именом „Инон“ (из 1982. године) ‒ предвиђао је достизање регионалне доминације ове државе путем дестабилизације и „балканизације“, тј. рашчлањења арапских земаља. План је и фактички унет у споменути амерички пројекат „Нови Блиски исток“.

Ради се о „Стратегији Израела 1980-их година“, коју је припремио Одед Инон, новинар запослен у тамошњем Министарству спољних послова. План је први пут објављен 1982. године у часопису „Кивуним“ (Путеви) који издаје Информативно одељење Светске ционистичке организације. Објављени документ говори о стварању „Великог Израела“, што је угаони камен покрета циониста, тренутно заступљеног у израелској влади преко партије „Ликуд“, али треба додати да он има и бројне присталице међу официрима и интелектуалцима ове земље.

Према поменутом плану (и стратегији) Израел мора постати регионална империјална држава, због чега треба да разбије све друге у својој зони интереса на мале делове и тако онемогући постојање било какве арапске државе.

Руски аналитичари немају јасан одговор на питање зашто су САД ишле на рушење Блиског истока и постосманског система у региону, када после распада СССР нису имале геополитичког противника. Наравно, питају се и ко ће донети мир становницима Блиског истока, јер кључни проблем за регион настаће када се сазове мировна конференција за Блиски исток (нови Версај или Јалта) уз питање да ли ће бити иједне државе која ће моћи да узме учешће у мировном процесу и успостави поредак и мир?

[/restrictedarea]