Пут до „отоманског раја“

Зa „Печат“ из Лондонa Дејан Лукић

Упркос фактима, истински кривци за балканску конфлаграцију и даље, двадесeт година после, покушавају да оперу нечисту савест за почињени злочин против мира у некада просперитетној Југославији

Британска резолуција о Сребреници није ништа више од политичког памфлета у којем се, без емпиријских доказа о жртвама, и рециклажом већ дискредитованих чињеница, трагедија из јула 1995. године подмеће и промеће у трајан историјски факат о наводном, првом геноциду у Европи после Хитлера и нацизма.

 

„ОТОМАНСКИ РАЈ“ НАД СРПСКОМ „РАЈОМ“ Сребреница је пре јула 1995. била злочин монументалних размера над Србима ‒ истински злочин против мира у верзији такозване међународне заједнице, пре свих САД, Британије и Немачке, а на тлу вековних етничких и верских сукоба, историјских рецидива и на тим основама формулисане идеологије.

У вредној књизи „Јевреји и хришћани под исламом“ Бат Јеор написала је (на страници 120) да је „под терором хрватског комунисте ‒ Тита, процветао муслимански иредентизам подстакнут признавањем муслиманске нације ‒ једине групе у свету која је национално дефинисана на основу своје религије… Насилна политика исламизације (Косово, Босна) обезбедила је Титу подршку исламског света, док је, истовремено, разбуктала интеррелигиозни конфликт… Комунистичка догма о братству       -јединству само је замрзла тај кофликт и одгодила његово решење“…

Подсећа се даље да је Алија Изетбеговић у својој Исламској декларацији (1991) на почетку грађанског рата у Босни, јасно рекао да је „немогућа мирна коегзистенција између ислама и немуслиманских социјалних и политичких институција“.

Бат Јеор је из оваквог стања свести могла да изведе закључак како су „под маском исламске мултикултурне државе и пет векова такозоване мирне коегзистенције (турска окупација) босански Срби били подвргнути шеријатском систему који је разарао њихово унутрашње ткиво“.

Алија Изетбеговић је само узео као идеју-водиљу овај „отомански рај“, који је, како записује Јеор, „скандализовао Србе, Грке и Јевреје, па је постало очигледно да је исламска Босна и Херцеговина била апсолутно неприхватљива за Србе“. Радило се у тој Босни о „пет столећа форсиране мирне коегзистеније под апсолутном исламском доминацијом“. Такву доминацију је хтео да ревитализује и продужи Алија Изетбеговић како би, по свим ширинама и дужинама, припадала „идеолошкој догми шеријата о (муслиманским) господарима и (хришћанској) раји“.

[restrictedarea]

Историја Босне је пуна оваквих снова и примера. Још је 1860. британски амбасадор у Сарајеву упутио једно писмо сер Х. Булверту, амбасадору у Константинопољу: „Мржња коју хришћани (у Босни) гаје према босанским муслиманима  темељита је. За готово стотину година они су (овде) подвргнути крајњем терору“…

У време грађанског рата у Босни, почетком деведесетих година прошлог века, Алија Изетбеговић је само „продужио и надградио“ ово о чему пише британски амбасадор  у Сарајеву. Изетбеговићева Исламска декларација је само иновирана верзија, наставак и изданак отоманске идеологије и стања духа у сарајевској политичкој елити наших дана, коју је инцидент времена избацио на површину да барата рециклажом „отоманског раја“ над српском „рајом“. У последњим деценијама тај „рај“ активно је подржавао и директно заводио западни империјализам и нешто пре тога ‒ Хитлеров нацизам, и само је наизглед чудна симбиоза какву данас гледамо у Украјини, на пример.

 

ХИТЛЕР НИЈЕ ОДГОВОРИО Приликом нашег разговора у пролеће 1997, Радован Караџић ми је скренуо пажњу на постојање једног занимљивог документа који осветљава наставак „отоманског раја“ у Босни, у спрези западног империјализма са Хитлеровим нацизмом. „Данас свако зна да је Изетбеговић носио нацистичку униформу за време Другог светског рата“, говорио ми је Караџић.

Алија Изетбеговић, чији син Бакир сада предводи политичку елиту у Сарајеву, директан је баштиник идеја и духа босанског калифата, који би, да Хитлер није поражен, био успостављен у Босни ‒ уз помоћ, дакле, Хитлеровог нацизма, а на гробљу других етничких група у Босни, Срба и Јевреја, првенствено.

Истраживач ће у историјским архивима моћи да нађе документ под насловом „Меморандум  Националног комитета“ муслимана у Босни. Меморандум је адресиран на вођу Трећег рајха, Адолфа Хитлера, 1. новембра 1941. године: „Наш Фиреру (вођо) ми Бошњаци, муслимани, нисмо одани немачком народу само ради неке користи. Иако у овој земљи живимо са словенском популацијом, иако говоримо босански језик који је сличан српскохрватском, ми нисмо, по крви и раси, Словени него потичемо од Гота(!) Ми Бошњаци смо дошли са севера на Балкан као германско племе(!) у трећем веку“…

Састављачи Меморандума посебно скрећу пажњу Хитлеру на антрополошку разлику између „Северних Гота“ ‒ какви су, ето, босански муслимани ‒ и Словена. Јер, наводе да „90 одсто Бошњака има плаву косу, плаве очи и светлу боју лица; док 80 одсто Срба и Хрвата има густу тамну косу, црне очи и тамну боју лица“. Па због ових дистинктивних карактеристика: „Бошњаци су познати као народ отвореног карактера, док Словени теже да буду поданичког карактера.“

Овај документ потписали су Узеир Хаџихасановић, Мустафа Софтић (тадашњи градоначелник Сарајева) и Суљага Салихагић из Бањалуке.

Хитлер је био зликовац, али није био глуп. Није ни одговорио.

Више од пола века касније Алија Изетбеговић, који је носио нацистичку униформу и био изданак Националног комитета, постао је пријатељ и савезник Запада и никада се није оградио од Меморандума и Хитлера.

Само из овакве историјске, духовне и идеолошке матрице, са снажним акцентима „отоманског раја“, могао је да се у Босни  изроди најновији џихадистички пројекат, а из њега и Сребреница са Насером Орићем у њој.

 

ИСТОРИЈСКИ ВЕРИФИКОВАНА ЛАЖ Ратко Младић ушао је у Сребреницу 11. јула 1995. године. На тај дан она је, номинално, била „демилитаризована“ и „заштићена зона“. У ствари, била је класична линија фронта, војно утврђење Осме оперативне групе, Другог корпуса Армије Босне и Херцеговине ‒ са девет хиљада до зуба наоружаних муслиманских бораца. И свака прича да је Младић 11. јула 1995. напао „заштићену зону“, ушао у њу и окупирао је данас је историјски верификована лаж и цинизам патолошких размера.

А ово су факти: након одлуке да се Сребреница демилитаризује и стави под контролу УН као „заштићена зона“, командант Другог корпуса Армије БиХ Назим Шадић шаље наређење (реф.бр.015841) команданту Оперативне групе у Сребреници (Орић) у којем (тачка 2) стоји: „Осигурајте да се један део тешког наоружања и муниције похрани на мјесто гдје неће бити угрожен и откривен. Ниједна граната нити исправан комад оружја не смије бити изручен  УНПРОФОР-у.“

Све оне који су у сребреничкој енклави били за то да се поступи по наређењу команде у Тузли ‒ да се Сребреница испразни од војске, оружја и муниције (и тако поштеди напада српске војске) ‒ стигла је  драконска казна Насера Орића.

У једном документу ‒ „војна тајна“ ‒ официр Фахрудин Алић, заменик команданта Сребренице (Насера Орића) и мајор Хусо Салиховић, командант 182. сребреничке бригаде, пишу тајно писмо Алији Изетбеговићу у Сарајево. Жале се на страховладу Насера Орића, корупцију и криминал. Орић хвата писмо пре него што ће стићи на адресу, па Неџад Бектић, помоћник начелника за безбедност Сребренице, саставља оптужницу против Алића и Салиховића и шаље је обласном тужиоцу у Тузли (бр.130 -13-101/92). Оптужују се за „одавање тајни непријатељу“ зато што су, уместо „сигурном поштом“, писмо послали преко УНПРОФОР-а, па је, стога, могло да падне у руке „српском непријатељу“. Бектић се тужиоцу у Тузли жали: „На овај начин све је могло да падне у руке страном фактору иако смо му (међународном одреду) дали јаке гаранције да у Сребреници нема оружаних снага.“

Са своје стране, пуковник Авдо Палић, командант суседне Жепе, шаље шифровану депешу Енверу Хаџихасановићу, бригадном генералу и заменику начелника Штаба Врховне команде у Какњу. Депеша је датирана 31. децембра, реф.бр.181/141/94: „Извршили што је до нас било. Терет (оружје) брзо истоварен (из хеликоптера) и превезен на сигурно место (у Сребреници)“…

Оружјем и муницијом из „заштићене“ и „демилитаризоване“ зоне у Сребреници Насер Орић је, у својим казненим експедицијама, починио масовне злочине у српским селима и насељима овог подрињског краја.

Наведене су дефинитивно верификоване чињенице. Али, утолико горе по чињенице, рекли би нам сада састављачи британског  пројекта резолуције о Сребреници, где се српске жртве игноришу а непостојећи, виртуелни геноцид производи у историјску истину. Уместо чињеница, западни империјални наратив и даље форсира митску бројку о шест, седам и осам хиљада муслиманских жртава после пада Сребренице у српске руке.

Књига Стефана Каргановића и Љубише Симића „Сребреница: Деконструкција једног виртуелног геноцида“ до сада је једина научно, емпиријски и форензички изведена документација о стварним збивањима у Сребреници. Ту стоји да је на почетку  војних операција у јулу 1995. У Сребреници било 40 хиљада становника, од којих је 35 368  живо стигло у Тузлу (до 4. августа 1995). „То нам даје разлику од  4 368 лица која су могла страдати од свих узрока. Чињеница да се 4. августа 1995. сви становници енклаве нису налазили у Тузли не значи да су били мртви. То само значи да они нису били у Тузли. А никако (не значи) да су  били жртве ‚геноцида‘“ (Каргановић).

 

АРИТМЕТИЧКИ АПСУРД Претресно веће у случају (генерала) Крстића, наводи Каргановић, закључило је да су „готово сви убијени ‒ нађени на местима погубљења ‒ били одрасли босански муслимани, те да је побијено 7-8 хиљада муслимана“. И квит!

Тај број је, примећује Каргановић, „напросто аритметички апсурд, јер за то не постоје материјални подаци. Не постоје зато што је број тела која су ексхумирали форензичари, стручњаци Међународног кривичног суда за бившу Југославију ‒ тела која би се могла довести у било какву везу са догађајима у Сребреници и око ње у јулу 1995. године ‒ мањи од две хиљаде (2 000). То није ни близу броја који би могао да издржи критику ‒ зато што се никако не може ускладити са разликом између броја становника енклаве, на почетку, и броја преживелих, на крају релевантног периода“.

Заговорници митског броја од шест, седам и осам хиљада убијених муслимана, међу њима Тужилаштво у Хагу, имају форензички немогућ задатак. У процесу тужилац против Крстића ‒ подсећа се у „деконструкцији виртуелног злочина“ ‒ могло се, на основу форензичких испитивања, закључити да већина особа чија су тела ексхумирана није погинула у борбама. „Овим жонглирањем Веће жели да произведе утисак како је међу ексхумираним особама проценат оних који, очигледно, нису имали никакве везе са борбама при пробијању Осме оперативне групе (из обруча) према Тузли толико висок да малобројни изузеци само потврђују правило… Форензичка испитивања и анализе такав  закључак убедљиво демантују.“

Зашто, онда, Суд у Хагу инсистира на овој митској математици? Један од одговора је исписан на плочи у Меморијалном центру у Поточарима (део сребреничке енклаве). Ту стоји број од 8 342 жртве иза којег следе три тачке ‒ сугестија да би, како каже Каргановић, он могао само да расте. Наводи да се о овој бројци не може озбиљно говорити нити она има икакву научну вредност с обзиром да је у Меморијалном центру сахрањено 3 749 људи, а да су легитимитет и легалност многих сахрањених врло упитни. Сам директор Института за нестале у БиХ Амор Машовић потврдио је да се у Меморијалном центру налазе и особе у блиском сродству са жртвама…

Све је то учињено како би се намакла цифра за геноцид којег није било.

МОРБИДНИ ПЛЕС МРТВИХ ДУША Истраживач истине о овом морбидном плесу мртвих душа за потребе политичких манипулација наћи ће, такође, у архивима документ под називом „Нестале особе на територији Босне и Херцеговине“. Листу је саставио Међународни црвени крст у Женеви. Прва копија појавила се 30. маја 1996. године. Упоредо са овом наћи ће се и званична листа гласача на општинским избрима у Сребреници после њеног пада у руке Ратка Младића. Назив листе је „Дефинитивна изборна листа за Сребреницу“.

Овде почиње још једна мрачна игра мртвим душама. До сада није био обичај да мртви гласају на изборима. Али, Сребреница је митска прича, па је, тако, до мене дошла листа од три хиљаде и шеснаест (3 016) мртвих људи који су васкрснули на списку гласача на општинским изборима. Ево само малог узорка:

Алић Шевал (1967) из села Шулић-Кнезови, општина Сребреница. Регистрован као „нестао“ (или убијен) на листи Међународног црвеног крста, под бројем БАЗ 904819; „оживео“ на изборном списку, страна 85, ред 1.

Авдић Абдурахман (1910) из Липовца, „убијен“, под бројем БАЗ  910874; гласа на страни 1, ред 2 изборне листе.

Малкић Мујо (1933) из Познановића, „нестао“, под бројем БАЗ 913270; гласа на страни 6, број 1.

Кардашевић Бетко (1923-25) из Гладовица, „убијен“, под бројем  БАЗ  913270; гласа на страни 6, ред 1…

И тако све мртав до мртвог ‒ до броја 3 016, па гласају и на општинским изборима после смрти ‒ живи и здрави…

Данијел Шефер, западни извештач и очевидац из срца сребреничких догађаја, објавио је својевремено (1993) књигу „Реквијем за Европу“.

„На прозорима зграда које још нису порушене: на стаблима дрвећа, на бетонским стубовима ‒ десетине, можда и стотине смртовница. Висе ту као смотра младих људи који су поубијани овде, затечени једног зимског јутра, па живи огуљени и обешени свуда унаоколо. Овај део српске унутрашњости био је сцена страшних злочина (обилато документованих од стране УН)… Жене, деца, старци ‒ све је то стављено пред цеви машинки, под нож, секиру, без обзира на године старости. Масакр који је стигао свуда где су се затекли живи људи ‒ у црквама, болницама, школама, аутобусима, подрумима. Резултат? Импресиван број мртвих које је чак тешко и побројати. Само на овом братуначком гробљу, од тада највећем у Босни, налази се преко хиљаду и триста гробова жртава, од којих су 90 одсто били цивили… Напустио сам Братунац пре поноћи. Једва стотину метара даље, на тамној, другој обали Дрине, могла се назрети Србија. Стајала је тамо, нереално спокојна…“

Експедицију на Братунац водио је Насер Орић са својим замеником Зулфом Турсуновићем. Орић је после овога промовисан у команданта Осме оперативне групе, декорисан највећим војним одликовањем, „Златним љиљаном“, и  награђен, да му се нађе, са пет стотина немачких марака.

Француски генерал Филип Морион, командант међународних снага у Босни, написао је у својим мемоарима: „Реч Ратника да је Насер Орић својеручно убијао српске заробљенике.“ Суд у Хагу га је недавно ослободио.

Британци су, у међувремену, саставили резолуцију о српском „геноциду“ у Сребреници. Иза текста резолуције налази се Арминка Хелић, Сребреничанка која је за време рата побегла у Лондон, слагала да су јој Срби побили породицу, добила  британско држављанство и на крају, постала још и политички саветник бившег шефа дипломатије и вође конзервативаца Вилијама Хејга.

На Западу ништа ново.

[/restrictedarea]