Правда за страдалнички народ

Пише Др Ненад Поповић

(Излагање на Конференцији „Геноцид над Србима у 20. веку“)

Циљ конференције коју смо организовали јесте да укаже на тему геноцида над Србима у 20. веку, пре свега, у светлу обележавања 20-годишњице од геноцида и етноцида које је спровела Република Хрватска над Србима у операцијама „Олуја“ и „Бљесак“. Али такође, њен циљ је да укаже и на геноциде који су раније током 20. века извршени над српским народом.

Задатак ове генерације историчара, али и политичара, јесте да учине све да се спрече покушаји прекрајања историје, и да се не дозволи да на српски народ, један од народа који је највише страдао у Европи у 20. веку – буде ударен печат геноцида. Такав покушај имали смо недавно у Савету безбедности УН, када је, само захваљујући вету пријатељске Русије, спречено усвајање британске резолуције о Сребреници. Усвајање ове резолуције могло је да има несагледиве последице по све будуће генерације нашег народа. Да је британска резолуција усвојена, у свим читанкама на свету деца би учила да су Срби геноцидан народ, а политичке последице би довеле до тога да Република Српска буде дестабилизована и срушена под образложењем да је творевина настала на геноциду.

ЗАХВАЛНОСТ И ОБАВЕЗА

Још једном хвала Русији на томе што је спречила овај опасан покушај прекрајања историје и минимизирања и фалсификовања улоге нашег народа у најзначајнијим историјским догађањима у 20. веку.

Србија и српски народ на најбољи начин ће се одужити Русији ако јој пружимо исту такву подршку у одбрани истине и правде када је у питању њена улога у светској историји. Поједине западне земље у овом тренутку покушавају да прекрајањем историје пониште улогу Русије у борби против фашизма и њен одлучујући допринос стварању слободног света какав данас познајемо.

Као последицу тога имамо поновно буђење фашизма у Украјини, и једну апсурдну ситуацију да већи део западне међународне заједнице у сукобима на тлу Украјине подржава екстремне националисте и фашисте, уместо земљу која је у Другом светском рату положила највећи број жртава у борби против фашизма. Ова опасна појава опомиње нас да само истинито и објективно сагледавање историјских чињеница може да допринесе постизању и очувању трајног мира у свету. Сукоби у Украјини показали су да покушаји прекрајања историје охрабрују нове сукобе и побуђују стара зла за која смо сви мислили да су одавно уништена.

ВЕРТИКАЛА ГЕНОЦИДНЕ ПОЛИТИКЕ

Они који те сукобе подстичу желе да руски народ, ослободилачки, означе као окупаторски. А исто тако, да српски народ, који је страдалнички, представе као геноцидни.

Српски народ не може да буде геноцидан, јер је управо српски народ претрпео троструки геноцид у 20. веку.

Први геноцид над Србима извршен је у Првом светском рату од стране немачке и аустроугарске војске. Убијена је готово трећина укупног српског становништва које је живело на Балкану – чак милион и 300 хиљада људи убиле су аустроугарске, бугарске и немачке војне снаге! … Аустријанци и Немци су по Мачви и Поморављу фотографисали вешања, искључиво цивила, жена, деце и стараца, и позирали поред лешева, па читава серија аустроугарских дописних карата са фронта користи баш овакве монструозне мотиве. О злочинима у Мачви и Поморављу сведочио је и Арчибалд Рајс, Швајцарац немачког порекла, који је, у име Међународног црвеног крста, истраживао те злочине, написавши и књигу о њима под називом „Аустро-угарско-немачко-бугарске повреде ратних закона и правила“ (издату на Крфу 1917. године).

Током Другог светског рата извршен је највећи геноцид над српским становништвом, у којем је око милион Срба убијено на подручју тзв. НДХ и остатка окупиране Југославије. Срби су од стране „усташа“ системски убијани у логорима у Јасеновцу, Госпићу, Јадовну, на Пагу, у крашким јамама Велебита, логорима Горња Ријека, Тења, Керестинец, Крушчица, Лепоглава, Цапраг.

Монструозно Јастребарско, логор за српску децу у НДХ, био је у Другом светском рату једини концентрациони логор у свету специјализован за смештај и погром деце! Тај патент хрватских усташа, непознат и немачким фашистима, јединствен је у историји цивилизације. Злочин над децом једног народа је крунски доказ намере геноцида. Фотографије козарачке деце по концентрационим логорима у тадашњој НДХ, 15000 побијене српске деце, 10000 деце, у последњем тренутку, извучене из усташких логора, намера и чин да се побије и покрсти преко 30000 српске деце – спровођени су и у логорима за децу у Сиску и Лоборграду.

Вертикала геноцидне политике Хрватске над Србима наставила се и током ратова на простору бивше Југославије.

Пре тачно две деценије, у акцији „Олуја“, хрватска држава, данашња чланица Европске уније, протерала је најмање 220000 Срба из њихових домова, а између 2000 и 2500 Срба су убијени или се воде као нестали. Недуго пре „Олује“, за првомајске празнике, 1995. године, у војно-полицијској операцији „Бљесак“, хрватске војне, паравојне и полицијске снаге, само у једном дану, етнички су „почистиле“ од Срба Западну Славонију, територију под заштитом снага Уједињених нација, део тадашње Републике Српске Крајине.

Парадоксално је да 20 година од „Олује“ и „Бљеска“ – када су хрватска војска и паравојска, у две војне операције под патронатом одређених западних земаља, близу 250000 Срба, својих држављана, заувек протерале са огњишта – Република Хрватска, на велика звона, уз војну параду и учешће припадника НАТО алијансе и представника земаља чланица Европске уније, слави јубилеј највећег етничког чишћења у новијој историји Европе! Иако је, од 1990. и обнове независне хрватске државе на развалинама злочиначке Павелићеве НДХ, протерала близу 400000 својих српских суграђана који су, све до 1990, били конститутивни народ у Хрватској, нити ови злочини етничког чишћења, нити стравични усташки злочини над Србима, Јеврејима и Ромима – нису добили карактер геноцида, нити је било ко, од поглавника Павелића до Фрање Туђмана, за то оптужен, а камоли осуђен.

ВРЕМЕ ЈЕ ДА ИСПРАВИМО НЕПРАВДУ

Срби су народ који је, процентуално, у односу на број припадника, уз јеврејски народ, током 20. века, претрпео највећи геноцид и етноцид на кугли земаљској.

Други народи славе и величају своје жртве, а ми се, тако се чини, стидимо свог националног идентитета и историје, јер немамо ни званичне датуме за обележавање страдања српског народа, нити споменике који би веродостојно представљали српске жртве и геноцид почињен над нашим народом.

На нашу националну срамоту, нити једна власт, од Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Југославије, преко Титове Југославије, до данас – није била посебно заинтересована за пописивање српских жртава у ратовима током 20. века – од Првог и Другог балканског, преко Првог и Другог светског рата, до грађанских ратова на простору бивше СФРЈ и на Косову и Метохији, закључно са НАТО агресијом 1999. године.

Не само да српски страдалници нису побројани него до дана данашњег немамо ни јединствену базу с подацима о гробљима, последњим почивалиштима и стратиштима жртава. А величина једног народа огледа се баш у односу према својим прецима…

Сада је време да исправимо ту неправду.

Зато ће Фондација „Свети Александар Невски“ и Српска народна партија, у парламенту Републике Србије, покренути званичну иницијативу да се изгради „Меморијални комплекс српских жртава геноцида“ и он ће садржати научноистраживачки и образовни институт који ће се бавити истраживањем геноцида, етничких чишћења и масовних злочина над Србима у 20. веку. Овај комплекс би чинили музеј геноцида, архиве, споменици, едукативни центри са мултимедијалним садржајима, изложбени простори… Била би то јединствена, највећа збирка докумената о геноциду над српским народом у 20. веку. И што је најважније – збирка имена и презимена и подаци о свим српским жртвама током 20 века.

Да их поколења која долазе никада не забораве, а да се злочини почињени над Србима   –никада не понове.