Пехар за покољење лудо

Пише Радомир Уљаревић
Постоје људи које не задовољава реалност. То је родно мјесто поезије. Пјесник зна да је поезија „тајни живот“, поезија – то је света тајна!

Да није, можда, већ све пропало? Одговор на то, наизглед лако питање долази из овога краја. Иако и данас многи веле: пјесници су покoљење лудо.
На самом почетку, падају ми на ум и ријечи Сен-Џона Перса, који је говор приликом уручења Нобелове награде започео ријечима: Примио сам почаст коју сте овдје указали поезији и желим да јој је што прије уручим.
Нијe само овај нобеловац устврдио да су по захтјевима пјесништва и потреби духа настале и саме религије и да од тада божанско налази склониште у поезији. Толико смо се пута увјерили у те ријечи тражећи утјеху, и налазећи је на том једном једином мјeсту – у поезији.
Божанско одиста проналази склониште у стиховима, још од апостола.
Ријетки су празници посвећени двојици светаца, а сутрашњи дан је посвећен двојици врховних, најважнијих апостола, и при томе двојици пјесника духа, двојици свједока који су имали надахнућа да пјесничком ријечју загосподаре људским срцима и душама, славећи Онога који је само биће поезије. Свемогући на трон сједијаше, творитељном зањат појезијом.
Један је био учен, а други је био пастир, и обојица су се одрицали Господа, и одучавали себе и друге од таквог посрнућа, али тврђе вјере од њихове није било. И баш зато је за нас њихов подвиг од неупоредивог значаја. И зато похађамо ту школу одучавања. Како бисмо другачије себе разумјели, и како бисмо нашли утјеху, и покајање због наших одрицања.
Очигледно, све везано за поезију, скровито је.
Поезија је осјетљивија од вина, и потребује посебне сасуде за чување, а те сасуде су ум, срце и душа, све оне тајне и дубоке ризнице у којима се одржава у стању вјечитог врења.
А сваки Херцеговац ће поновити оне Његошеве ријечи: љубопитство на себе велико обраћам, као да сам мандарин небесне империје, јер у небесној империји, у Херцеговини, такав се стиче утисак, као да се римују међусобно брда и доље, облаци и ведрине. Уз то, као нигдје другдје, чини се да се овдје сама смјењују та римована сазвучја – мени се чини да би то могло да се назове природна поезија. У том стању природне поезије настајала су велелепна дјела која потписује народни пјесник, али и она дјела која потписују Дучић, Шантић, Ного, Ђого, Сладоје.
Та музика се чује на сваком милиметру, у свакој микрокозми овога простора, то је онај исти звук који је нашао ехо само у пјесмама наших пјесника. И сам сам се, на неки свој начин, трудио да у тој музици препознам онај звук који је и за моје тврдо ухо био пријемчив, и да покушам тај звук да сачувам између редака.
Постоје људи које не задовољава реалност. То је родно мјесто поезије. Пјесник зна да је поезија „тајни живот“, поезија – то је света тајна! Ја поезију доживљавам као свету тајну која скида вео са тајни, и враћа га на ствари које нису тајне. Дакле, све оно што смо навикли да гледамо, сав онај за нас видљиви свијет, поезија обавија велом тајне, а онај пак тајновити нам отвара и показује, и та откривалачка ангажованост поезије као њено основно својство, заводљивa је, и то је чини краљицом вјештине.
Да видимо шта о поезији каже онај који је најпозванији, једини горостас српске књижевности:
Ја никада нијесам могао разабрати али је она искра бесмртнога огња, али је бурна клапња, чедо уског поднебија нашег. Са земне је катедре сматрам вјетреним наступом; но када се човјек пoпнe више самог себе, онда види биједност људску, и када је поета, може рећи да је жрец олтара свесвјетија. Поета је клик смртнога с бурнога нашега бријега, поета је глас вопијућега у пустињи, он сања о бесмртију довикује га и за њим се топи. Он види велики лист од књиге миробитија отворен, у њему чита чудества створитељева. Они су његово најслађе пиће, он се њима опија, он силом воображенија изводи из блатне земље клицу небеснога живота – трулину боготвори. Његов се едем шири, на луковима тврди.
И гле чуда: кроз тај едем, посред Херцеговине, протиче највећа понорница на свијету, Требишњица, налазећи у дубини, као у каквом Кустуричином undergroundu, велики лист из књиге миробитија.
У њему се чита шта је задатак поезије у смутним временима, сад кад је, ако је, све пропало, у духу питања с почетка овог текста. Није све пропало, кад пропало све је. Утопљеник се за сламку хвата, при томе, овај славни стих једино важи за опстанак српскога народа. И да по ко зна који пут цитирам господара српске поезије, како је Његоша називао Васко Попа: Будалама кад би вјеровали, пјесници су покољење лудо. Сада и ја, противећи се таквој хули на пјеснике, ово кратко обраћање завршавам ријечима Сен-Џонa Перса: уручујем почаст коју сте ви указали поезији.
Беседа добитника Награде „ПЕТРОВДАНСКИ ВИЈЕНАЦ“, изговорена на Петровдан, на X песничким сусретима у Калиновику

Према одлуци жирија у саставу: Јован Делић (председник) Ранко Поповић и Драган Хамовић, Песничка награда „Петровдански вијенац“ за 2014/2015. годину додељена је песнику Радомиру Уљаревићу за књигу песама Школа одучавања, објављену 2015. године у издању „Архипелага“ из Београда.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *