„Пакет илузија“ Дејвида Камерона

За „Печат“ из Лондона Дејан Лукић
Изгледа да никоме у Лондону, па ни самом премијеру Дејвиду Камерону, нису јасни стратегија и циљ Велике Британије у односу на Европску унију, преговоре о њеном редефинисању и референдуму о останку у „европској породици“. Није јасно ни када ће, нити да ли ће тај референдум уопште бити одржан

Капитулација грчке левице Алексиса Ципраса пред казненом експедицијом „финансијских терориста“ – ММФ-ом, Европском централном банком и ЕУ – отворила је и „старе ране“ британског питања о даљем чланству у Европској унији. Други човек у влади премијера Дејвида Камерона, шеф државног Трезора Џон Озборн, отиснуо се хитно на пут по кључним земљама Уније са папиром радног наслова „Предлози Владе Уједињеног Краљевства за реконфигурацију односа са Унијом“.

Прва Озборнова станица био је Париз, одмах пошто је Камерон пустио у оптицај наговештај како је спреман да Британцима понуди референдум о одласку из Уније или останку у њој већ у јуну следеће године. Камерон је одавно најавио да ће Британија добити тај референдум „до краја 2017. године“.

Озборн је кренуо на путовање које је у Лондону означено као његов последњи покушај да убеди европске партнере како британска влада није никакав разбијач ЕУ по сваку цену, него је намерна да буде активан, чак и водећи партнер, али у једној битно другачијој Унији. „Ова влада жели да Уједињено Краљевство игра руководећу улогу у једној реформисаној Унији“, рекао је премијер.

Неприлика и британског електората и Брисела је у томе што нико није начисто шта Камерон заиста жели, стиснут између еврофобичног расположења у земљи и властитог инстинкта са видљивом дозом еврофилије, и да ли му је „реформа“ Уније (по многима немогућа мисија) стварни циљ или пак средство политичке манипулације, нека врста „левог мигавца, а десног скретања“.

[restrictedarea]

ПРВА СТАНИЦА – ПАРИЗ

У Паризу, на првој станици шармирања европских партнера, Озборн је рекао како Лондон жели „нови уговор са Европом, да је учинимо конкурентнијим континентом који ће да обезбеди просперитет и сигурност за све народе, не само за Британију“, ма шта то практично значило и ма колико да то практично не мора ништа да значи у појашњавању стварних Камеронових намера, поготово докле је спреман да иде и шта би га задовољило у „реформи“ Европске уније.

Мало ко међу посматрачима у Лондону верује да ће на крају Озборнове турнеје бити јасније на шта Камерон циља када каже „реформа“. Узгред, реформу Уније коју би премијер неким чудом могао да издејствује у Бирселу многи већ упоређују са својевременим Чемберленовим махањем мировним споразумом са Адолфом Хитлером, после чега је, уместо мира, уследио Други светски рат.

Опозиција премијеровој игри око ЕУ, коју политички најјасније артикулише Партија за независност Уједињеног Краљевства (УКИП) нити му верује, нити пристаје на било какве преговоре. Зна се, међутим, већ да је први човек Трезора преко Ламанша понео „пакет илузија“ од неких пет тачака, који би, ако би га Европљани прихватили, осигурао останак Британије у Унији након што би Камерон сторнирао референдум. У тим тачкама, које су, како извештава део лондонске штампе, срочене готово ултимативно, пише да би Брисел морао да прихвати британско изузеће из било каквог процеса даљих интеграција Уније. Наводи се и да би национални парламенти уживали пуни суверенитет у одлучивању, а парламенти чланица ЕУ могли би у сваком тренутку да блокирају предложену легислативу Брисела. Међу пет тачака је и тврд став Лондона да његов финансијски центар, Сити, али и други финансијски центри Уније, морају да уживају пуну независност. Имиграција из земаља ЕУ такође мора да буде заустављена или стриктно ограничена на основу суверених националних критеријума. Острвска влада је свесна да неће бити у могућности да из темеља минира начело о слободном кретању људи и роба на целом простору ЕУ, па ће зато барем да тражи изузеће из бриселске регулативе о обавезној социјалној помоћи дошљацима из земаља чланица.

Озборново путовање по континенту унапред се сматра узалудном мисијом која би, ако би била каквом се преставља, подразумевала „освајачки поход“ на низ оснивачких уговора ЕУ.

Зашто је, онда, Камерон уопште послао Озборна и зашто је лансирао идеју о „реформи“ Уније, у коју, по свему судећи, ни сам не верује да је могућа? Зато што гаји наду да ће у европским престоницама добити пристанак на бар један део захтева, а онда, уз добар спин, такав мршав резултат објавити као победу и својим сународницима дати као аргумент за останак у ЕУ.

Дебата која се овим поводом отворила показује да Британци углавном знају за јадац. У реаговањима на Камеронов европски ребус, лондонски Индепендент објављује панораму мишљења које сумира један коментар: „Немамо појма шта он (Камерон) заиста хоће и предлаже и који је прави циљ његових домунђавања са Европљанима. Како тренутно ствари стоје, сасвим је могуће да ће, на крају, да испреговара гомилу гована како би нам после тога рекао да је све то океј. А шта је то океј нећемо занати све док на буде касно.“

У другом коментару подсећа се да ни сам референдум, као врста демократског изражавања, не мора да значи много ни у земљама демократије. Први референдум о Лисабонском уговору (2008) одбијен је, на пример, у Ирској (53,4–46,6 одсто) и никаква промена се није десила. У Грчкој су гласачи на референдуму рекли „не“ (61 одсто) финансијској диктатури Тројке. Та одлука Грка значила је корак ка изласку земље из ЕУ, али влада је референдум глатко игнорисала.

„Ако бисте хтели да цепидлачите око тога каква је разлика (у демократској веродостојности) између гласања на парламентарним изборима и гласања на референдуму, будите моји гости на тој сеанси“, наводи се у коментару лондонског Мирора.

Филип Дејвис у Индепенденту заоштрава ствар: „Човек (Камерон) хода по води. Све што чини овим изигравањем демократије има за циљ да осигура да питање ЕУ остане отворена рана на телу британског народа.“

ПОИГРАВАЊЕ С РЕФЕРЕНДУМОМ

Непознаница је и колико су два најјача човека у влади – Камерон и Озборн – у сагласју око самог референдума. Краљица Елизабета II је у парламенту у мају Британцима објавила да ће „њена влада“ одржати плебисцит о даљем чланству Краљевине у ЕУ „до краја 2017“. Џон Озборн је, наводи његово окружење, за то да се референдум одржи што касније, али не после 2017, како би се дала шанса да се у преговарању са Бриселом постигне што бољи резултат. Камерон, насупрот томе, рачуна да би му померање референдума унапред, за 2016. годину, пружило прилику да испреговара макар ограничени пакет реформи и истовремено би европским саговорницима предочио у какве би све економске недаће запала његова влада, ако би морао да иде на гласање и земља изашла из Уније.

Прошле седмице Индепендент је изашао са информацијом из Вајтхола да је премијер преломио и одлучио се за рани референдум у 2016. Паралелно, из Даунинг стрита се, према Би-Би-Сију, сигнализира да су текуће турбуленције у Грчкој и концентрисани напори кључних земља ЕУ да се ова земља задржи у еврозони и унутар европске заједнице били преломни мотив у Камероновој рекалкулацији датума гласања. Оклевање Брисела да чланицама омогући да напусте „европски пројекат“ охрабрило је и део министара у влади да су реформе на којима Лондон инсистира „надохват руке“. Али, са овим се појавила и вест да сам Камерон, ипак, није до краја убеђен у могућност да ће договорити оно што је главни део његовог пакета реформи – промена Лисабонског споразума по мери и укусу Лондона.

На позитивној страни је утисак у Даунинг стриту да су и сами европски лидери увидели да оваква Унија мора да претрпи промене и да, уз то, желе да Британија игра активну игру у томе. Уз ово иде и информација да политички саветници сугеришу премијеру да активира преседан из шкотског референдума где је тамошњим гласачима био обећан „пакет реформи“ ако се изјасне за останак у Уједињеном Краљевству. Ако би Британцима понудио овакав „слаткиш“, то би, у овом случају, значило гаранцију евроскептицима да ће ЕУ бити реформисана по њиховој, британској мери само уколико на референдуму гласају да остану у њој.

Премијер је, дакле, за сада наговестио да би се тај плебисцит могао одржати већ 2016. године, што ће, готово сигурно, да буде и кључно место у Камероновом говору на Годишњој конференцији Конзервативне партије у Манчестеру у октобру.

Камерон, тако, помера референдум за годину дана раније у односу на претходно сугерисан крајњи рок и због бојазни која се већ осећа у самој влади да би британска преговарачка позиција могла да ослаби и да се разводњи ако би се чекало до краја 2017. године. Зато је изненада отправио Озборна преко Ламанша. Послао га је, говоре инсајдери, са „добрим жељама“ али не и превеликим надањем.

Још док је путовао преко Нормандије за Париз, до шефа Трезора су стизале нелагодне вести са Острва. Већинско еврофобично крило у Конзервативној партији дигло се на ноге да пита ко је то уопште дао мандат премијеру да шаље Озборна на преговоре о некаквом практично немогућем реформисању ЕУ као услову даљег задржавања Британије у Унији. За преговоре нема одобрење партије, јер је већина за излазак без икаквог претходног договора. Џон Редвуд, један од партијских првака међу конзервативцима, нема дилему да је Камерон већ „издао“ поверење оних који су га бирали, те да му је „реформа“ само камуфлирање намере да фактички лобира не само за останак Британије у ЕУ него и да убеђује Британце како би глас „да“ на референдуму значио „пријатељски status quo“, а не издају бирача. „Они се (Камеронове присталице) спремају за кампању где ће проповедати како је ‚да‘ ЕУ опција што не доноси никакав ризик, а да би ‚не‘ значило свакојаке будуће несреће којима они желе да застраше народ“, написао је Редвуд на свом блогу и додао: „Истина је много другачија – садашња ЕУ је у лудој вожњи према политичкој унији… Већина људи уверена је, међутим, да она не сме да буде ништа друго него заједничко тржиште. То тражи већина која заговара ‚не‘, а тражи, прецизније, и напуштање евра и заједнице што нас упорно притиска да окренемо леђа трговању и пријатељству са нашим (европским) суседима.“

У целој овој саги око даље судбине британског чланства у ЕУ, ни Камерон није остао без коња за трку. Форум британских универзитета, група која укључује 133 извршна руководиоца универзитета, јавио се саопштењем где подржава чланство земље у ЕУ. „Јасно је да чланство у ЕУ има огроман позитивни утицај на положај и углед наших универзитета у свету… Чланство у ЕУ помаже, истовремено, просперитету Уједињеног Краљевства… Ради се о британским радним местима, о отварању шанси британском народу, сада и у будућности“, навели су они.

Британски универзитети за свој финансијски просперитет требало би да „захвале“ скупим школаринама које уплаћују студенти из ЕУ и света.

Одговор на ово одмах је стигао из централе УКИП: „Будући да универзитети треба да буду бастиони неспутаног, слободног мишљења, потпуно је неприкладно да се једна институција која руководи образовањем меша у политичку дебату где је народ ускраћен за било какву демократску реч. Поготово је неприхватљиво да се овај форум још изјашњава о томе како држава треба да води своје послове… Боље би било да се на примеренији начин ангажује у европским и светским институцијама како не би и оне биле усисане у овакав политички систем (какав је ЕУ).“ Вруће лето на Темзи.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *