OPASNI RUSKI VIRUS

Piše Elena Kondratjeva-Salgero

Ni sami to ne sluteći, značajan broj evropskih ljudi jesu nosioci virusa ruske kulture – oni reaguju na jednostavno lepo, kroz svu tu duhovnu bedu, dreku i urlanje

Znate li da ćete – ako istovremeno uključite sve radio-stanice na svetu – neizostavno čuti muziku Čajkovskog? To jest, ako čisto statistički oslušnete našu planetu, u bilo kom, pa i najneočekivanijem momentu, nije sigurno da će iz raznih tačaka bola i želje poteći jedna te ista imena ili muzičke kompozicije. Ali kroz buku i vrevu, kroz talog vremenskih uslova i prirodnih strasti – iz ogromnog mnoštva izvora što ispunjavaju etar, u bilo koje doba dana zazvučaće muzika Petra Iljiča Čajkovskog.
Sedamdesetih godina prošlog veka sprovedeno je zanimljivo istraživanje. Ili su se britanski naučnici izdvojili, ili su se sovjetski naučnici potrudili, ali je utvrđena činjenica: Čajkovski iznad svega!
Dakle, sad zamislite, jer se od tada uglavnom ništa nije promenilo: u svim zemljama sveta, u bilo koje doba dana ili godine, bez obzira na promenu ritmova i vlasti, češće i jasnije od svega drugog zvuči – jednostavno lepa muzika. Verovatno zato što srce, koliko god ga trujemo, teži prema lepoti – kroz najzlobnije prljavštine, duhovnu bedu, dreku i urlanje.
Do takvog prijatnog zaključka došla sam poslednjih nedelja, posetivši nekoliko kreativnih događaja: u jednom starom i znamenitom kraljevskom teatru u Francuskoj, u običnoj francuskoj srednjoj školi, i konačno, gledajući redovan dokumentarni film o sudbini planete i njenih stanovnika.

[restrictedarea]

DO JETRE TO PROBIJA U pozorištu, uživajući u demonstraciji klasičnog baleta i savremenog plesa, iznenada uhvatih za rep lebdeću pomisao: skoro svaka od muzičkih kompozicija, koje su uokvirivale koreografiju, bila mi je dobro poznata.
Saslušala sam i uverila se: u tročasovnom spektaklu zvučala je muzika: Čajkovskog (naravno, „Krcko Oraščić“) Sviridova (naravno, „Mećava“) Stravinskog, Šostakoviča, Prokofjeva, Hačaturijana, pa čak i neočekivano – u Francuskoj nikome poznatog, izuzetnog lenjingradskog kompozitora Valerija Gavrilina, čijem valceru čitav balet duguje svoje postojanje (naravno, „Anjuta“).
Taj balet je, nažalost, podjednako nepoznat francuskim ljubiteljima i zaboravljen od strane profesionalaca, ali je zato valcer probio svoj put kroz zveket i tutnjavu strasti, opčinio sve i nastavlja da traje. (Uzgred budi rečeno, zapamtite i poslušajte – probija do jetre.) Za vreme pauze ljudi su bili veoma zainteresovani – čija je ova čudesna, dirljiva muzika, po kojoj su plesali u zlatnim kostimima…
Za tri sata nastupa – takva veličanstvena šestorka ruskih autora, složićete se, učinila je izlišnim zbirni eufemizam „i drugi“.
Nekoliko dana kasnije, na galakoncertu povodom obeležavanja kraja školske godine u najobičnijoj francuskoj srednjoj školi, gde su priredili amaterski igrokaz na temu „Olovnog vojnika“, ja sam već strasno izračunavala nacionalnu pripadnost svih muzičkih momenata korišćenih u spektaklu.
Rezultat – sve poznata lica: Čajkovski (ovaj put ne „Krcko Oraščić“, nego „Uspavana lepotica“) Rimski-Korsakov (naravno, „Bumbarov let“) Glinka („Valcer-fantazija“) pa Stravinski, pa Prokofjev i Rahmanjinov („Polka“). Reći ćete – nije mnogo, ali (Bogu hvala!) školska predstava nije trajala tri sata, tako da je odnos ruskih kompozitora prema „drugima“ opet van konkurencije.
Od toga dana sam stekla novi hobi, i sada u mislima registrujem sve meni poznate muzičke trenutke koji se koriste kao muzička pozadina na francuskoj televiziji, u raznim vrstama obrazovnih programa i dokumentarnih filmova.
Ja sam optimista i mislim da se bez ruskog gasa u Evropi ipak može kako-tako nečim ogrejati i nešto na nečemu ispržiti. Ali neke druge realnosti, čini mi se, mnogo je teže zaobići.
Pošto su ove realnosti utkane u lokalnu kulturu, može se reći, do gubitka autorstva – svima su poznate, kao baština sa pečatom „narodna muzika“. Takva je, znate, „meka“ moć, nije vidljiva golim okom, ne predaje se ni pred najzahtevnijim radarima i mikroskopima. A deluje bez prekida, na dugi rok, kao vakcina u krvi. Ne možeš je uništiti, čak ni oslabiti.
Ni sami to ne sluteći, značajan broj evropskih ljudi jesu nosioci virusa ruske kulture – oni reaguju na jednostavno lepo, kroz svu tu duhovnu bedu, dreku i urlanje.
Iz buke, vreve i opšte ludnice oni ipak biraju lepu muziku. Jednostavno lepu. Kao u detinjstvu. Bez ekscesa i zapetljancija. Iz jednostavno lepog stvara se fundament za vekove i ne drhti se pred naplavinama.
Tako da se vi možete kikotati nad „Pokoravanjem Jeniseja“, ali nad baletom – „ispred cele planete“ – u principu, ne bi trebalo. Jer, cela planeta i dalje uči balet i scensko majstorstvo budućih pokoritelja duše i pozornice po sistemima Vaganove i Stanislavskog. Postoje, naravno, „i drugi“, ali njima se nekako manje veruje.

MOŽE DO TEMELJA, ALI … Još nešto o baletu: pre par godina pripremala sam članak o Vaganovoj, i zbog nekoliko stranica isprevrtala tone materijala. Više od svega zapamtila sam priču jedne od njenih najpoznatijih učenica, balerine Marine Semjonove, koja je nekada svojim izvajanim nogama položila na obe plećke grad Pariz.
U ono vreme, kada je nova revolucionarna vlada sa entuzijazmom rušila stari svet „do temelja, a onda…“, kada je, između ostalog, trebalo zabraniti balet kao „vulgarnu igračku buržoazije“, Vaganova, je, kao da se ništa ne dešava, pripremala nastup pitomica učilišta, u sali u kojoj uniformisani ljudi, sa puškama na ramenima, puše cigarete, pljuju na pod i glasno komentarišu zbivanja na sceni.
Vaganova je strogo instruisala svoje balerine da ne gledaju u salu, da ne reaguju na galamu, da ne slušaju uvredljive replike – „radite svoj posao“. Šta god da se desi – nastavite! I to ne automatski, nego s punom posvećenošću. Kao na najblistavijem galakoncertu, pod najvećim aplauzima. Ako ste sigurni da radite nešto lepo, dobro i dostojno, nikakvo pljuvanje i cigarete neće vam smetati. Samo nastavite. Sa punom posvećenošću. Onda ćete igru sigurno završiti pod aplauzima.
Naravno, ona je bila u pravu. I sve do sada, ako u bilo kom trenutku odjednom pogledate na sve plesne scene sveta, u ogromnom mnoštvu koreografija i plesnih tehnika – češće i jasnije od svih ostalih uočava se upravo sistem Vaganove.
A šta će se desiti ako, u bilo koje doba dana, u jednom trenu, na čitavoj planeti, iznenada bacite pogled preko leđa ljudi što čitaju knjige? Ma, šalim se! Samo se šalim. Ali u svakoj šali, kao što znate, postoji bočica meda, kašika katrana i prstohvat istine.
Da sam na mestu britanskih naučnika, obustavila bih sva aktuelna istraživanja i bacila bih se na proučavanje virusne teorije ruske kulture – kao sveprožimajuće „meke“ moći, nepokolebljive, neuništive, što svoj posao radi za vekove, uprkos ljudima sa oružjem koji puše cigarete i pljuju na pod.
Jer: ako neočekivano i istovremeno svima na planeti budu očišćeni mozgovi…
Svu nadu polažemo u britanske naučnike. Ako ne oni, onda ko?

Autor je glavna urednica pariskog književnog almanaha „Glagol“

[/restrictedarea]