О Госпођи Олги на девет белих облака

Поводом Сабраних дела Радована Белог Марковића

Пише Милан Р. Симић

Једном и засвагда – штоно кажу, ђаво да носи све Оне који ишчекују да се Р. Б. Марковић о своју тешку и Велику причу „саплете“! Нека их: таквима остаје „књижевни лакат“…

Целина поетичке сложености опуса Радована Белог Марковића састоји се из тринаест самосталних наративних јединица. Како читамо књигу за књигом, наше разумевање све је дубље и потпуније, стварање свеслике о тужној лепоти живљења и о ономе што је непролазно – а то јесте приповедачева тешка реч – све је интензивније. Да урамимо пишчеву уморну слику света, још да њоме препокријемо сопствене уморне слике битисања, при томе да не останемо само меланхолични, то нам писац жели. И да вазда имамо на уму како права књижевност ваистину јесте тужна лепота живљења непролазна. То значи да одужити се Марковићевим књигама за беле читалачке руке можемо само ако их изнова читамо, причамо о њима, препричавамо их и препоручујемо најпре оним нехајним духовима читалачким који до сада нису имали задовољство да проникну у понуђене тајне нашег писца особеног прозног израза. Овом приликом чинимо то малим освртима на два Марковићева романа, Госпођа Олга и Девет белих облака.

ВЕЛИКА ПРИЧА О ЛЕТАРГИЈИ

Најпре да кажемо: није Радован Бели Марковић дужан да „оре плитко како би обрадио што већу површину“! Зато, једном и засвагда – штоно кажу, ђаво да носи све Оне који ишчекују да се Р. Б. Марковић о своју тешку и Велику причу „саплете“! Нека их: таквима остаје „књижевни лакат“; а роман Госпођа Олга прави-правцати је поклон за читаоце од пуног поверења! Баш тако, роман Госпођа Олга још једно је Марковићево сведочанство и истинско откривање најдубљег света. Уз беспрекоран стил и препознатљив језик приповедања, уз „до у грам“ дозирану фантастику, тек онолико да бисмо се ми упитали: ко је стварнији – живи или утваре? Еда, уз дозирану фантастику… И, богме, ево романа који јесте свемудрост несебичног власника богатства духа! Приде, и комплетиран увид на који начин Р. Б. Марковић успоставља однос између стварности и „најдаљих умних тачака“ сопствене имагинације! Велика је ово прича о летаргији, учмалости, али и о достојанству као темељу самопоштовања, и о авантури једне душе. Зар само једне душе? Приповеда се овде не о једној, већ о силним грешним и „изгубљеним“ Белим душама! Белим и грешним душама, да. У Црном свету, да црњег и нема! У Црном свету, у којем се и сами Анђели рађају меланхолични! То су наши Меланхолични анђели, ваљда! А коначан збир свих белих-душа, мање -више грешних, јесте /То/ поцрнело сазвежђе уопштеног људског бића у многочланом Свету. Видљивом и невидљивом Свету, оностраном и овостраном Свету! Добро, де! Ипак је, у роману, доминантна прича о Једној души! Реч је о души госпође Косаре Олге Аронијан, удовице ваљевског трговца јерменског порекла, необичној жени „која у свом жутом салону окупља пробирљив свет из варошице“. Госпођа Олга, мора се то нагласити, о многим стварима знала је све што треба. За не-дај-боже (међу нама) знала је госпођа Олга и о оним многим стварима што као да ником и нису потребне! Прави јадац, тек онако. Хоћу рећи, знала је Олга „све тајне овога света“! Е, сад, лутање њене душе после смрти, и то да плови на Девет белих облака, ех… Узгред, све се дешава у простору за који знамо-да-не-знамо докле се простире. И у времену које је „живо“ тек онолико колико да смо и сами живи!

[restrictedarea]

Беле душе у Црном свету, тачно тако…

Ово је Марковићев исписани свет после његовог путовања у једном правцу, а кроз променљиве пејзаже памћења и прошлости! „Како је то могуће?“, питамо се све крстећи се у молитвама за храброст писца који ни за стопу да скрене са своје чврсто утабане књижевне стазе. И још: свет романа Госпођа Олга је доказ како пишчева Мапа несаница, заједно са преиспитивањем историјских чињеница, не зна за границе времена и простора. Кад је тако, закључак се сам намеће: о нама „белодушнима“ тек може говорити и писати само Фројду, по сазнању, сличан. Још тачније: о Црном свету може равноправно говорити још и писац калибра Р. Б. Марковића. А Он, за разлику од Фројда, под капом небеском, сабрата као да и нема! Било како било, овако је остало: Марковићева машта је „неисцрпна“, а ту је и његова филозофска продуховљеност. И толико много реченога, плус: до најситнијег детаља осликавање прошлог света из давних настајања, никако нестајања! Утварног света дакле, што отвара многе „тамне лагуме људске душе, истовремено откривајући њихова нова обасјавања“. Ако је тако, да ли је (и коме) проблем тешка пишчева прича? Чињеница је да роман истовремено јесте и приручник за све неупућене писце како се заправо „причају“ приче и причине. Ево, читамо прву реченицу романа (и учимо се): „Кажу да муве, окупљајући се наоко безразложно, проказују погане душе и њихова осен-вијалишта, а у васцелој Колубари највише мува, откако се памти, разројавало се у Белом Ваљеву, оног лета кад је сунце некако упола сјало, понад градског трга, заправо: понад утабаног плаца боје печатног воска, од старијих Ваљеваца утубљеног као сугреб-ливадица, илити ђавољих кочија тамо окретница, сред које ваљевског једног кнеза снађе погибија.“

ГРАД – ОТВОРЕНА ПОЗОРНИЦА

То ти је Бело Ваљево. Град где реални и надреални свет јесу као два овна на брвну која је немогуће разликовати. Па, и нека је један ован бео колико је бела оштрица исуканог ножа у најмрклијој ноћи, а други ован нека је црн колико и гавран у најјаснијој зори! Град који јесте отворена позорница на којој онај што заплете, тај не отплете – то оставља Р. Б. Марковићу, беловаљевском хроничару! И у том граду, баш Белом Ваљеву, слутимо, Поштованом Писцу се и открила тајна писања. Бело Ваљево! Град око којега се све руши и нестаје и који личи на огроман, нераспорен, „трбух историје“. Град у којем се живот одвија у свим својим контроверзним чудесима и значењима („Никада се, на ствари, ни сознало није: откуда, у Белом Ваљеву и у Колубари, за блудећим душама толика потражња, уз потпуно занемаривање бољих обичаја, у својинском погледу, почем је, ‚брез обзира на линију сродништва‘, свако свачију душу у дунст-теглу могао да домами, премда се може примити да су црни одбори варницу укресали…“)

Црни одбори, баш!

А тек једно од многонабрајаних чуда је несмирена душа упокојене „ваљевске чудакиње“, госпође Олге! Бело Ваљево, град који се досамоочарава сопственим светом, и, чуда ли?, доступним светом. Доступним светом, да… Само треба читалачки заронити у Тај свет. Онако, мушки! Мушки заронити! Е, сад, ваља овом осврту и принети потписников закључак: зашто се овај роман на ишчитавање самопрепоручује! Парафразирајући писца, пречицом, дошли бисмо до одговора – зато што писац успешно казује оно што и сами мислимо! И још: ко је рекао (као, ми не знамо!): „Проклет био онај који, тад, не отвори праву боцу!“

Праву боцу, јашта! Када је тако, роман читајте у тешкој тишини. Јер, свет тешке тишине пишчев је колико и ваш! А мува? Шта, мува? Ако се тек и једна појави, Ви „пецком“ по њој из све снаге! „Кажу да муве…“ Из све снаге, по муви, тако…

МАН’ ТЕ МЕ, ПОБОГУ!

А Девет белих облака? Тек колико започињемо са раскривањем романескног света густих Девет белих облака, а запажа се лик за наше трајно памћење. То је поет Лука Чикић познат по узречици Ман‘те ме, побогу, узречици коју као да су истресли из Наврн-књиге незнаног наслова. А нису јер се прича да та књига и нема толико речи већ да њу чини тек једна јединцата реч! Свеједно, узречица Ман‘те ме, побогу, ваљда због самог свог значења, све танко живује од самог свечаног читалачког отварања овог „романа без романа“ (ваљало би, што се тиче Девет белих облака – овде нашироко да се пише и на тему Прича и роман: о /кон/фузији жанрова!) па до последњих речи у овом тешком рукопису а које успевају да свима заинтересованима поруче да још имају времена да се присете како су се самима себи и изгледу своме у огледалу дивили пре путовања кроз Девет белих облака – док је ово само препорука. Небеса ти, подивљала! Да нам је само дато тек да прелистамо Наврн-књигу јер, веле: „Из ње би, пред штиоцем, изгревало будућих збитија живо градиво, а из натрашке се указивале паслике прошлих догађаја“! Да нам је само дато, а није!

Јер, и ми свеозбиљни и мудри штиоци знамо за јадац! Када се будућа збитија као живо градиво пронађу у истој равни са пасликама прошлих догађаја, и када постану тек једна ТАЧКА, онда литерарни свет добија апсолутну предност над свим лицима стварности, онда тај свет није тек одјек колико прохујалих толико и долазећих доба, већ се из новонасталог Литерарног (и јединог) света пројектује једновремено све оно што јесте тачно и све оно што је из мудрих разлога романописца измишљено и малчице вешто домаштано, а нама је подједнако на располагању. Мирне савести, и по својој вољи, да бирамо. Па опет, било како да ми изаберемо, оно прочитано јесте једино осликавање постојећег, бар за толико доминантнији је Литерарни свет Р. Б. Марковића у односу на ону ТАЧКУ.

Но, добро, поет Лука Чикић тек један је од ликова који припада аутентичном књижевном свету Р. Б. Марковића. Нпр, мислило се да о Наврн-књизи има само неко своје знање Теодор Слепи („као носилац крста ходећи“) а и остало је записано. Сви би били згранути „фактом“ да Теодор Слепи ни капетану Зојзеу шешир не скида…

Ево, све мањи и мањи је „пламен свеће“ докле ово записујемо, а да смо тек малчице одмакли у поглављу првом, што чине га Просунчане несанице! Нећемо о споменару џелата Харта, наше је да се стрпимо док му на ум не падне, у „ноћ‘ма без звезда“, самом себи омчу да натакне! Њему је, штоно кажу, суђено оно сањалаштво које води окруњењу разума и за то лека нема. Нека га, крвнику је запало! А све се дешава у Белом Ваљеву где ни Гете „више од сто стихова не би оставио, Шилер ни педесет“! И тако, сам ће писац да се присети: смореност твоју већ слутим, штовани читаоче, али… Да Теодор Слепи ни капетану Зојзеу шешир не скида, то јесте примерни случај за оно право-правцато отварање романа, одважни пишчев поступак уношења разних врста података и чињеница, и све то у функцији креирања илузије да све што се дешава на овом свету дешава се у Белом Ваљеву, другде нигде, и још је много поменутих примера за овакву тврдњу у самом првом поглављу Просунчане несанице. Тако је и у поглављима која следе. Да, Девет белих облака јесте роман конструисан на принципу колажа, из поглавља у поглавље умножава се и сам естетски доживљај Једине стварности. За такав процес романсирања писац се одлучио, као да се у потрагу за Наврн-књигом само овако и може! Руку писцу јако да стиснемо, успео је Време да заледи. Непомично је а из њега непомичног, само за потребе књижевног света Девет белих облака, пројектује се све оно појавно и по жељама а и слутњама и најзахтевнијих читалаца добрих прича. То појавно све у пуним сликама разлаже се у нашим очима, тамо иза зеница склапа се и тако остаје у дослуху са трајним нашим памћењем.

ТЕШКО БРЕМЕ ИСТОРИЈЕ

Не смета што писац све време не верује у слике већ у неким поглављима верује „само тек језику“. Мора се признати, дуг је пут од Просунчане несанице до Пунктума и оних последњих речи у књизи, али пишчев приступ свом прозном опусу кроз поглавља не мења се. Чак: ту је и оно пишчево препознатљиво гротескно, и црнохуморно, надасве и најдоследније болно реалистичко у којем ће читалац увек изнова да спознаје колико је тешко бреме историје које је припало писцу да пронесе кроз књижевни свет овог романа, свет једини подно Девет белих облака!

А сећање? Вазда пресентује прошлост. Сетимо се поново Л. Чукића који се „до смрти усхићаваше оним вином што га је, у друштву А. Г. Матоша о свом трошку пио“… И, толико тога у овом јединственом књижевном свету чуднога и још чуднијег има да се и сами питамо како то да до сада нисмо знали да се добом причало како је надвојвода Фердинанд, у Сарајеву 1914, уместо грофице Софије Хотек, крај себе посадио шнајдерску лутку. И још нешто за крај док је ово само препорука. Бејаше, веле, девет белих облака по небу, а један су тамо облак, Принципа везаног док су водили, небески агнеци – каонити навиљак сламе, гдешто крваве – небом развукли; премда из Сарајева и другачије стизале су вести. (241) Анђео, Гаврило, Бог да му душу прости!

Анђео! Није ли то она реч, једна јединцата…

[/restrictedarea]