Новчић поделе

Мирис барута са Ватерлоа – двеста година после

Пише Милош Милојевић

Ових дана и недеља копља у Европској унији ломе се око огромних количина новца. Да ли ће Грчка постићи договор са својим кредиторима или се ствари крећу у правцу њеног напуштања европске монетарне уније и државног банкрота? Бројеви о којима је реч значе нешто вероватно само стручњацима за монетарну економију. Међутим, Европску унију је недавно потресла и контроверза на потпуно другом крају монетарног спектра – кованици од два евра која је требало да буде искована у европској ковници новца у Белгији

У знак сећања на двестогодишњицу битке код Ватерлоа, која се одиграла 18. јуна 1815. недалеко од Брисела, белгијска Краљевска ковница новца је планирала да у оптицај пусти кованицу од два и по евра на чијем је реверсу приказано стилизовано Лавље брдо и распоред супротстављених јединица тог судбоносног дана.

Према изјавама појединих белгијских званичника, укључујући и министра финансија Јохана ван Овертвелта, брза и жестока реакција највиших француских званичника представљала је право изненађење. Француски председник Франсоа Оланд одмах је уложио приговор уз образложење да овакав провокативан потез нарушава стабилност еврозоне. Француска је, према речима белгијског министра, успела да обезбеди подршку низа земаља које би гласале против белгијског предлога за издавање ове кованице уколико би се он нашао на дневном реду гласања министара финансија Европске уније.

Француски национални понос довешће и до занемарљивих финансијских губитака: рачуна се да ће Белгија бити на губитку од 2,5 милиона евра а притом ће морати и да уништи 180.000 спремних кованица које су већ произведене и које ће, нема сумње, постати привлачан нумизматички материјал.

[restrictedarea]

Одлучујућа битка? Пре два века исход завршног чина Наполеонове епохе одређивале су много веће количине метала – куршуми и картеч које су размењивале Наполеонове и трупе енглеског војводе од Велингтона, Гвозденог војводе, кога истакнути војни историчар Макс Хејстингс означава као највећег војсковођу у историји Уједињеног Краљевства.

Седма коалиција европских држава против Наполеона ставила га је изван закона 13. марта 1815. године, шест дана пре његовог уласка у Париз, после хазардерског али успешног бекства са Елбе и рушења поново успостављене бурбонске монархије. Француски император је знао да савезничке трупе знатно надмашују његове снаге и да ће морати серијом ризичних напада да туче одвојене снаге савезника пре њихове здружене инвазије на Француску. Сложени план његових операција може да се сведе на следеће: потући коалиционе снаге јужно од Брисела пре него што им пристигну појачања, потиснути потом британске снаге у море, избацити Прусе из рата а потом се окренути борби против Аустријанаца и Руса. На први поглед план делује изузетно амбициозно и на самој граници могућег али Наполеон је располагао извесним бројем врхунских војника и заповедника, многе ветеранске британске јединице које су се бориле на Пиринејском полуострву послате су у Северну Америку да се боре у тзв. Рату из 1812. године и пруска војска се још реорганизовала.

Наполеон је успешно отпочео кампању. Потукао је пруске снаге генерала Блихера у бици код Лињија и принудио их на повлачење. Код места Катр Бра маршал Неј није успео у први мах да потисне Велингтонове снаге али се он, ипак, повукао после вести о Блихеровом неуспеху. Велингтон је био изненађен брзином Наполеоновог продора. Неколико дана раније у Бриселу његови официри су плесали на отменом балу када су пристигле вести о упаду француске војске. Велингтон је увидео да неће моћи да заустави Наполеона код Катр Бра и да ће одсудну битку морати да му пружи на гребену недалеко од Брисела. Око 70 000 француских и нешто мање британских војника жестоко се рвало на том снажном упоришту читавог дана 18. јуна. Према Хејстингсовим речима битка је била изузетно крвава и може се поредити са првим даном битке на Соми један век касније.

Негде око поднева француска пешадија је жестоко притисла Велингтонове трупе. Ситуација је за њега постала критична током поподнева али је и француски напад почео да јењава. Благовремено пристизање пруских снага одредило је, по Наполеона, поразан исход битке. Био је то крај његове последње војне авантуре и увод у шестогодишњи егзил у којем се налазио све до смрти 1821. године.

Мајор Хенри Перси, чији је усхићени јуриш од Довера до престонице постао део британског фолклора, донео је 21. јуна вести о победи у Лондону. У британској јавности убрзо је битка стекла огроман значај, који је, по свој прилици, озбиљно превазишао њену реалну војноисторијску важност. Битка је, по суду многих, окончала вековно француско -британско ривалство у британску корист, отворила је век британске надмоћи употпуњен Индустријском револуцијом и вишедеценијски период конзервативног европског мира који је окончан тек Револуцијама 1848. и Кримским ратом, а то је опет био ограничен сукоб – протећи ће читав век до поновног општег сукоба на европском континенту.

Ако се задржимо на терену непосредног војног и политичког контекста, Ватерло је онемогућио поновни успон Наполеонове армије, чија је основа разорена у његовом походу на Русију 1812. а потом дотучена у серији кампања које су кулминирале у Бици народа код Лајпцига а потом и у борбама у Француској које су окончане првим Наполеоновим падом. Владавина од сто дана била је, са француског гледишта, узбудљива и изненађујуће успешна авантура, али је Ватерло само крајњи исход двадесетогодишњег ратовања. Како бројни историчари, укључујући и једног од највећих ауторитета за Наполеонове ратове Алана Фореста, коментаришу, Наполеон је могао да добије ову битку али да без обзира на то изгуби у кампањи јер се морао суочити са надолазећим аустријским и руским снагама.

Ипак, Ватерло је имао велику улогу у потоњим мировним преговорима. Он је обезбедио истакнутије место за Британију, која је сада била и један од победника над Француском у копненој борби. Француској су такође наметнути много тежи мировни услови – Французи су сматрани за главне кривце императоровог поновног успона и зато су им наметнуте велике репарације, територијалне промене и страна окупација док се услови мировног уговора не испуне.

Сећање – некада и сада Битка је у Британији брзо задобила култни статус. Бројни Енглези прелазили су Ламанш да обиђу бојно поље већ првих дана након битке. Призори бојног поља и сама битка инспирисали су бројне уметнике да им посвете своја дела. У другим деловима Европе реакције нису биле тако драматичне. Ватерло није заборављен али је значај који му је придаван био знатно мањи од онога у Британији. У Хановеру, Амстердаму и Берлину по Ватерлоу су назване неке јавне грађевине и саобраћајнице. У Холандији битка је сагледавана као династички тријумф куће Орања-Насау која је обновила власт после Наполеонових ратова и притом припојила некадашње шпанске територије у Белгији. Холандски краљ је предводио део Велингтонових снага и био је лакше рањен. У његову част подигнут је Лављи брежуљак 1826. године.

У Хановеру, који је проглашен за краљевину 1814. године, слављено је учешће у бици Краљевске немачке легије, док је у Пруској Ватерло посматран као још један од Блихерових успеха који су здушно слављени у земљи. Ипак, сама битка није схватана као ништа више од дугог ланца чија је кључна карика била битка код Лајпцига. У Британији, сећање на битку је преображавано у складу са политичком климом. Велингтон се служио овим успехом да направи успон у политици. На почетку 20. Века, када је систем савезништава премрежио Европу, било је поприлично неучтиво вређати француску осетљивост. На прву стогодишњицу 1915. године Британци нису били шкрти у похвалама храбрости и господствености Француза, који су били њихов кључни савезник у Првом светском рату.

Британци се, без обзира на политичку осетљивост, не устручавају да прославе годишњицу победе код Ватерлоа. Џени Аглоу, коментаторка Њујорк ривју оф букс, пише да је Британију захватила права Ватерло грозница. Краљевска ковница издала је кованицу од пет фунти са пригодним мотивом. Гравири ковнице су такође уложили велики напор да израде Ватерло медаљу – ремек-дело гравера Бенедета Пистручија које је он израђивао готово тридесет година у 19. веку али због сложености никада није исковано.

На саму двестогодишњицу, у Катедрали Светог Павла у Лондону одржана је свечана служба којој су присуствовали принц Чарлс и премијер Дејвид Камерон. И у Лондону и у Белгији велики број људи је искористио прилику да одене старе војничке униформе у реконструкцији овог историјског догађаја. Војвода од Велингтона, потомак славног војсковође, у кући свог претка, Ешли хаусу, одржао је „Ватерло банкет“ подсећајући на традицију коју је до смрти одржавао Гвоздени војвода гостећи на дан победе своје официре.

Број изложби и других пригодних дешавања широм Уједињеног Краљевства је огроман. Британски музеј приредио је велику изложбу Бонапарта и Британци: Графике и пропаганда на којој је приказана ова велика збирка. Изложена дела су живо сведочанство ондашњег јавног мњења које није марило ако се непријатељ приказује грозним и крајње вулгарним сатирама.

Французи, очекивано, овој годишњици нису придали нарочити значај. Иако је претрпео пораз, Бонапарта у значајном делу француске нације никада није био омражен. Према речима историчара Ива Батаја, са становишта француске историје Наполеон није само велики освајач него и државник и реформатор. „Национални фронт“ је у Француској објавио саопштење Ватерло – прво француско НЕ евродиктатури! где оштро доводи у везу комеморацију са прикривеним понижавањем Француске и победом феудалности над реформизмом као и диктатуре над Европом народа. Батај закључује да је реакција француског председника очекивана и добродошла.

Историчар Макс Хејстингс бележи, супротно томе, да француски мит доминира некадашњим бојним пољем и да неупућени пролазник не би могао са сигурношћу да каже ко је ту заправо победио. Оштро критикује оне који умањују вредност Велингтоновог успеха и означава Ватерло као највећи тријумф у британској војној историји и један од најсјајнијих момената у нашем наслеђу, који треба да славимо пуна и поносна срца.

И француска и британска реакција могу бити од значаја за Србију. С једне стране, Французи показују како једна нација негује самопоштовање и на симболичном нивоу, док став многих Британаца, оличен у надахнуто написаној колумни Макса Хејстингса, показује важност обележавања великих победа утканих у саму срж једне нације. Британски историчар је оштроумно показао да, иако познати по хладнокрвности и благом цинизму, Британци и те како знају да поштују истакнуте фигуре своје прошлости и да су им значајни и дани храбрости и самопрегалаштва, а не само они када су доношене лукаве и опортунистичке политичке одлуке.

У европском контексту најречитију поруку са Ватерлоа шаље можда неколико уметничких дела. Замишљени Велингтон на пољу код Ватерлоа Бенџамина Хејдона може да укаже колико су политичка мудрост и врлина нужни у превладавању садашњих монетарних тешкоћа. С друге стране, стоји слика Поље код Ватерлоа Вилијама Тарнера, која кроз мрачни ужас покоља показује последице изостанка те мудрости.

[/restrictedarea]