Лето у Србији

Драгомир Антонић 

Живот тече селима, манастирима, варошицама, градовима лепе Србије. У недељу 2. августа је Свети Илија. Вашарске шатре су већ постављене

У недељу 26. јула на празник Светог арханђела Гаврила, био сам на Светој литургији у манастиру Каменац. Храм препун верника свих узраста. Милина их је гледати и слушати како одговарају свештенику. Манастир се налази близу Груже у атару села Честин, општина  Кнић. Посвећен је Рождеству Пресвете Богородице. Срби кажу Мала Госпојина. Верује се да је манастир саграђен у време деспота Стефана Лазаревића (1377–1427) али нема поузданих података о његовом настанку. Ваља подсетити да је деспот на свом двору у Београду окупљао учене хришћане избегле из  бугарских и грчких земаља, а поседовао је и једну од најбогатијих  библиотека тог доба. Мало што је од тога сачувано. Временом украдено. Нешто Турци, а нешто  „просвећени“ римокатолички западњаци. Стефан је много писао и преводио са грчког и латинског језика. Занимљив је његов предговор Закону о рудницима из 6920/1412. године. Не би било згорег ни данас завирити у њега кад се већ воде расправе о рудном благу, изворима воде и другим природним богатствима којима је Господ обдарио Србе а наши преци нам у наслеђе оставили да га чувамо, унапређујемо и својим потомцима предамо у бољем стању него што смо примили.

[restrictedarea]

ЖИВОТ ЗА ПОСЛУШАЊЕ Манастир Каменац је данас женски манастир. Сестринство брине о манастирској економији. Производе мед, сир, мелеме. Имају и кројачку радионицу у којој шију за потребе манастира. Изградиле су и атеље за иконописање. Од посебне биљке коју гаје, а зову је „богородичине сузе“, монахиње праве бројанице. После литургије, док смо седели под стаблом разгранате липе, а други под гранама великог кестена и били служени (ратлуком, водом, кафом, гибаницом, киселим млеком и на крају колачем од малина) питајући се у себи како све стигну да ураде, чух младу монахињу како неком весело рече: „За послушање живимо!“

Обилазећи црквену порту у дну, приметих на једном зиду мермерну плочу на којој је писало: Радисаву Ђорђевићу из Бреснице, погинулом у Првом светском рату, праунук Обрад. Памте Срби и чувају успомене.

Исте недеље у манастиру Вујан била је храмовна слава. Ктитор цркве је војвода Никола Милићевић Луњевица. Заједно са кнезом Милошем Обреновићем ослободио је од турског ропства државу Србију. Ко данас мисли да је то било лако учинити, нека са државе Србије скине евроунијатски јарам. Кажу да је на слави било пуно православних верника и гостију који су дошли на Сабор фрулаша, што се деценијама одржава у селу Прислоници близу којега је и манастир Вујан.

Десетак дана раније у Чачку је Историјски архив представио тридесети број часописа Изворник, где се објављује сачувана архивска грађа. Много значајних података је у Архиву сачувано и у Изворнику објављено. Да ли неко зна колика је ратна штета нанета школама у рудничком крају током Првог светског рата? Немци и Аустријанци су на 29 школа у рудничким селима направили штету у износу од 624.169 ондашњих динара. Ко не верује може да погледа часопис број 30. Грађу је средио и податке објавио Мирослав Пурић, историчар. Нек се зна, кад политичари из поменутих држава данас хвале владу, а с висине траже да се одрекнемо Косова и Метохије, српских светиња, рудног богатства, извора воде, шума, да и они нама нешто дугују. Нека буде  Поглавље – „Штета учињена Србији“.

БУДИМО КАО ПРАУНУК ОБРАД Има и дирљивих писама. Једно је упућено Радомиру Цвијовићу, у цивилном животу учитељу, а у рату резервном официру. Писмо су написале жена Олга и сестра Радојка из Лучана. Писма је приредила и предговор написала Миломирка Аџић. Неколико реченица: „Драги и мили Раде ми смо добро само да си нам још ти па би било најбоље, али у име Бога дако се и то сврши. Пшеницу су нам дотерали, пасуљ смо почупали, зоб оврли има доста, лукац смо почупали и њега има много и добар је, лубенице су велике и има доста по неку кидамо, лепе су, свиње смо затворили ранимо сад смеђем од тикве. Челе су добро. Раја прегледа рамови су пуни меда, опет смо косили по челињаку.“

Живот тече селима, манастирима, варошицама, градовима лепе Србије. У недељу 2. августа је Свети Илија. Вашарске шатре су већ постављене. Кад одете у цркву, помолите се и запалите свећу за честите и храбре Србе које НАТО монструми држе заточене у хашком казамату. После идите под шатру. Попијте једну за здравље заточених. Будимо као праунук Обрад. Не заборављајмо.

 

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *