Kontrola droge kao povod za rat

NARKOBIZNIS I GEOPOLITIKA

Piše Zoran Milošević

Jasno je da je preuzimanje kontrole nad strateški važnim resursima, kao što je nafta, jedan od osnovnih motiva mnogim zemljama, pre svega SAD, da se upuste u oružane avanture. Istorija nas uči da ništa manje važan resurs sa ovog stanovišta nisu ni narkotici, pre svega heroin i kokain

Ratovi, odnosno konflikti koji su se razvijali od 90-ih godina prošlog veka do danas imaju kao važnu komponentu – narkotike. Spisak je zanimljiv: Kolumbija, Peru, Meksiko (Južna Amerika) zatim Avganistan, Tadžikistan, Uzbekistan, Indija (Kašmir) Šri Lanka, Filipini, Azerbejdžan ‒ Jermenija, Čečenija, Gruzija (Adžarija, Abhazija) sve u Aziji. Zatim u Evropi: bivša Jugoslavija, Turska, Irska i Španija. U Africi: Alžir, Egipat, Sudan, Senegal, Gvineja Bisao, Liberija, Sijera Leone. Ovo je lista država gde, kako tvrdi Alen Labrus, konsultant Evropske unije za geopolitiku narkotika, „postoji direktna veza između narkoposlova i ratova“.

 

DEMOKRATIZACIJA NARKOMANIJE Paradoksalno je, ali tačno, da je kraj Hladnog rata izazvao „demokratizaciju“ korišćenja narkotika sa ciljem da se tako stečeni novac upotrebi za finansiranje sukoba, navodi Alen Labrus. Strane u ratu koje su izgubile nadu za dobijanje finansijske podrške od svojih moćnih saveznika tražile su alternativne izvore zarade, a ponajviše su se okretale trgovini narkoticima. Naime, posle razbijanja Jugoslavije, konflikta između Azerbejdžana i Jermenije, Gruzije i Južne Osetije, sukoba u Čečeniji ili Tadžikistanu, po pravilu je dolazilo do širenja nezakonite trgovine narkoticima, a svuda su jasni američki tragovi.

Da bi se, dakle, razumela politika SAD, potrebno je proučiti pitanje narkotika, a posebno rad njihovog 41. predsednika, Džordža Buša Starijeg. Klan Bušovih je svoju moć gradio na tri stuba: na nafti, narkoticima i kontroli španskojezične dijaspore, preko koje je širio uticaj u Južnoj Americi. Džordž Buš je vešto razvio narkomafiju u Kolumbiji, tj. masovnu proizvodnju kokaina. Njegova logika bila je vrlo interesantna. Uspeo je da kokainom zameni heroin koji se proizvodio u jugoistočnoj Aziji, a kontrolisali su ga američka armija i njegovi politički oponenti – demokrate. Da bi to ostvario, uništio je, uz pomoć Vijetnama i Kine, „Zlatni trougao“, pa se dostava heroina značajno smanjila. Potom je klan Bušovih postao snabdevač Amerikanaca kokainom iz Latinske Amerike.

Posle njegovog poraza na izborima 1992. godine, situacija se promenila. Na vlast u SAD  došle su demokrate željne osvete za prethodni poraz. Uništen je kolumbijski narkokartel, udarili su na naftnu imperiju Bušovih, preko dogovora sa Saudijcima o sniženju cene nafte. Klan Buš se od ovog poraza oporavio tek za osam godina, kada je američki predsednik postao Džordž Buš Mlađi.

[restrictedarea]

OBEZBEĐIVANJE AVGANISTANSKE FABRIKE HEROINA Mnoge aktuelne analize tvrde da je upad SAD u Avganistan, u stvari, imao za cilj preuzimanje kontrole nad avganistanskim heroinom. Politika Buša Mlađeg dovela je do napada na Irak i Avganistan, što je oslabilo neprijateljsko okruženje Irana. Ta situacija je dovela i do rasta cene nafte. Pobedila je Rusija, ali i klan Bušovih, koji je uzeo pod kontrolu naftne izvore Iraka. No, 2008. godine na vlast u SAD ponovo dolaze demokrate, što je dovelo do rasta proizvodnje heroina u Avganistanu pod kontrolom armije SAD. Ova američka politika ima i svoje naličje. Naime, jedan od većih problema je što se novcem od trgovine avganistanskim heroinom uglavnom finansiraju islamisti na Bliskom istoku.

Brojni analitičari ističu činjenicu da je rast proizvodnje heroina u Avganistanu povezan sa prisustvom NATO, zatim CIA, britanske kraljevske porodice i vlade SAD, a nije prvi put da sudbinu čovečanstva određuju ljudi umešani u trgovinu narkoticima.

Prema analitičarima portala tokadoka.com narkotici su „oružje genocida“, ali i jedno od šest sredstava upravljanja masom. Uz pomoć narkotika zapadne vlasti kontrolišu stanovništvo. Ovaj metod prenele su i u države u koje su izvezle demokratiju – Irak, na primer. Bagdad je grad gde do marta 2003. godine nije bilo heroina, jer su za ovaj prestup vešali. Prema engleskom listu Independent, stanovnici Bagdada se danas žale na veliko prisustvo dilera droge na ulicama.

Bivši generalni sekretar Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti Nikolaj Bordža 2008. godine je tvrdio da se posle pada režima talibana u Avganistanu izvoz narkotika povećao za 2,5 puta, pri čemu NATO uopšte nije reagovao na upozorenja o povećanju proizvodnje, „čak je odbijao bilo kakvu saradnju sa ODKB u oblasti borbe sa nezakonitom trgovinom narkoticima“ (portal baltinfo.ru). Podaci zvanične agencije UN za borbu protiv narkotika UNODC još su porazniji – prema izveštaju ove organizacije za 2014, površina gde se gaji mak, od kojeg se pravi opijum a on se kasnije pretvara u heroin, povećana je sa 8.000 hektara 2001. (pre američke invazije) na 224.000 hektara 2014.

ULOGA KOSOVA U NARKOLANCU Ruski analitičari ovde skreću pažnju na Balkan, tačnije na podršku SAD proglašenju tzv. „Republike Kosovo“. Bivši predsednik SAD Džordž Buš predsednika samoproglašene „Republike Kosovo“ Hašima Tačija nazvao je „demokratom novog pokolenja“. No, narkoposlovi Albanaca sa Kosova i Metohije odavno su poznati u svakom delu Evrope. Prema podacima Ane Filimonove iznetim u članku „Albanski narkoterorizam: kolumbijski sindrom na Balkanu i oko njega“, kroz njihove ruke mesečno prođe od četiri do šest tona heroina. Godišnji prihod albanskih kriminalaca od trgovine narkoticima iznosi dve milijarde dolara, pri čemu kontrolišu 75 odsto dostave heroina u Zapadnu Evropu i oko 50 odsto u SAD. Na Kosmetu, u Makedoniji i Albaniji deluje 30 albanskih kriminalnih grupa koje se bave trgovinom drogom. Novac od ovog posla „pere se“ preko otvaranja restorana, prodavnica i salona lepote (Engleska, Nemačka, Italija i Španija) iuglavnom pripadaju Albancima poreklom iz Albanije i sa Kosmeta. Interesantno je da u zapadnoj Makedoniji, jednom od najvažnijih pravaca transporta narkotika na Kosovo iz Turske, ovaj posao kontroliše Menduha Tači, rođak bivšeg premijera tzv. „Republike Kosovo“ Hašima Tačija.

Značajan je i primer Tačijevog prethodnika na mestu premijera i bivšeg komandanta Oslobodilačke vojske Kosova Agima Čekua, koga je tražio Međunarodni sud u Hagu zbog ratnih zločina. Godine 2004. mediji su objavili vest da albanske grupe kontrolišu 80 odsto tržišta narkotika u Mađarskoj. Posle nekoliko meseci Čeku je uhapšen… u Budimpešti. Ubrzo je oslobođen, ali je ponovo uhapšen u Kolumbiji, gde je otišao „da uspostavlja ekonomske i kulturne veze sa ovom državom“, a onda ga je „nevidljiva“ ruka ponovo oslobodila. Mediji su ukazivali na Amerikance, ali i na najboljeg Čekuovog druga – ondašnjeg ministra spoljnih poslova Francuske Bernara Kušnera (blog.styleroom.ru).

Sledeće godine očekuju se novi izbori u SAD. Klan Bušovih predstavljaće dva kandidata. Brat Buša Mlađeg – Džeb Buš i njegov politički učenik Marko Rubio, koji ima kubanske korene. U svakom slučaju, čeka nas napeta politička godina, a narkotici, kao i uvek u tom procesu, imaće nemalu ulogu, navodi portal chipstone.livejournal.com.

Pomenuti Alen Labrus smatra da je moguće utvrditi i određene zakonitosti u geopolitici narkotika: trgovci drogom svesno izazivaju konflikte (uključujući i rat) jer time povećavaju profit. Da bi se to ostvarilo, potrebno je ukloniti sve prepreke uključujući i razbijanje neke države na više kontrolisanih državica, mada se u praksi češće pribegava obaranjima neposlušnih vlada, izazivanju nemira ili čak revolucije, odnosno građanskog i drugog rata. Cilj je da se obezbedi siguran prevoz narkotika do konačne destinacije (bez obzira da li se radi o morima, kopnu ili vazduhu, granicama, neprohodnim teritorijama ili klancima).

 

ISTORIJA RATOVANJA ZBOG DROGE Istorija geopolitičkih igara neraskidivo je povezana sa narkoticima, naročito tokom XX veka, kada su globalni finansijski sistemi skoro potpuno zagospodarili finansijskim tokovima. Pored toga, otvorenost kontrole potrošnje budžetskog novca doprinela je da se pojavi potreba za posedovanjem novca van zvaničnih tokova radi izvođenja tajnih operacija. Za borce „na nevidljivom frontu“ izvor zarade postali su narkotici, odnosno trgovina njima.

Početak korišćenja narkotika kao političkog argumenta kreirali su Britanci u XIX veku. Početkom 20-ih i 30-ih godina prošlog veka zasuli su Kinu jeftinim drogama želeći tako da je „bace na kolena“, a osnovni motiv Ostrvljana biop je da zagospodare poljima čaja, koji je postao popularan u Evropi i donosio ogromnu zaradu. Kinezi su tražili da se sva njihova roba, uključujući čaj, plaća srebrom, što je ubrzo nagovestilo krah finansijskog sistema Britanije. Problem je eskalirao do nezamislivih razmera, a rešio se slučajno. Pokazalo se da Kinezi pored srebra za svoju robu primaju i narkotike (opijum). Inače, problem opijuma kod Kineza nije u potpunosti povezan sa Britancima. On je u Kini bio popularan mnogo pre dolaska Britanaca, ali se koristio isključivo kao lek. Širenje konzumiranja opijuma u ovoj zemlji došlo je sa pojavom Portugalaca, da bi konačno steklo popularnost pojavom duvana i Holanđana, koji su u duvan za pušenje dodavali opijum. Saloni za pušenje (duvana sa opijumom) postali su omiljeni i otvarali su se u Kini neverovatnom brzinom, iako su ih vlasti zabranjivale. Englezi su brzo shvatili sve koristi od opijuma i aktivno počeli da plaćaju čaj i drugu kinesku robu njime, umesto srebrom, što je dovelo do dva rata, poznata u istoriji kao „opijumski ratovi“. Ostrvljani su dovoljno brzo organizovali proizvodnju opijuma u svojoj koloniji (današnjem) Bangladešu, odakle su ga prevozili do Kine. Sa njihovim ulaskom u Avganistan površina zasejana makom je značajno porasla, pa su počeli da ga prevoze i u Evropu, što je trgovcima donosilo gigantske zarade. O pušenju opijuma moguće je čitati u skoro svim romanima tog vremena, a posebno kod Dikensa, navodi portal dz-online.ru.

Obim proizvodnje opijuma dostigao je neverovatne razmere i uglavnom je prebacivan u Kinu, za šta je ona godišnje plaćala više od ondašnjih 25 miliona dolara. Posle dva opijumska rata sa Kinom, Britanija je zadobila ostrvo Hongkong, što je izmenilo odnos finansijskih snaga u Evropi, naravno u korist Velike Britanije. Trgovina opijumom Englezima je omogućila da se brzo oporave od gubitka srebra, a i da ovaj narkotik započnu prodavati u Evropi, šireći tako svoj politički uticaj i u ovom delu sveta. Potom, narkotici za neko vreme silaze sa geopolitičke scene, da bi se vratili sredinom prošlog veka.

Opet je sve počelo u Kini. Naime, maoisti su razbili armiju starog režima, a oni su se povukli na jug, u planine Severne Burme (danas Mjanmar) gde su uz pomoć tamošnjih plemena osnovali teritoriju koju su kontrolisali, Rasprostirala se i na delove Kambodže, severnog Tajlanda i Laosa. Ova oblast je ušla u istoriju pod nazivom „Zlatni trougao“. Osnova ekonomije bila je proizvodnja maka, odnosno opijuma, koji je potom preko Bangladeša, Šri Lanke i Indije stizao u Evropu, a preko Tajvana i u SAD.

Postojanje „Zlatnog trougla“ imalo je nekoliko geopolitičkih posledica. Prvo, kanal prenosa opijuma u Evropu nadzirali su Englezi, što je omogućavalo veliki dotok nekontrolisanog novca za finansiranje operacija britanskih tajnih službi. Drugo, Tajvan sa svojom proizvodnjom opijuma, a potom i heroina, što je sve završavalo u SAD, imao je tako vojnu i ekonomsku samostalnost, a bio je to i dobar razlog da Amerika počne da štiti ovo ostrvo od Kine. Treće, opijum je bio važan motiv za otpočinjanje Američko-vijetnamskog rata, koji se finansirao od novca zarađenog prodajom narkotika, ali važnije od svega bilo je stavljanje, na samom početku, „Zlatnog trougla“ pod kontrolu od strane SAD. Heroin se u Ameriku prebacivao u kovčezima poginulih vojnika, a dalje se, pod kontrolom armije i CIA, širio po državi. Zarada je korišćena, kako smo već napomenuli, za finansiranje tajnih operacija po celom svetu. Sovjeti su zavideli Amerikancima i Britancima na sredstvima za tajne operacije, pa je, prema nekim ocenama, heroin bio jedan od razloga ulaska SSSR u Avganistan, odnosno želja Sovjeta da i sami steknu novac van kontrole institucija za tajne operacije u inostranstvu, navodi portal voprosik.net.

[/restrictedarea]

Poučan je i primer „borbe SAD sa proizvodnjom narkotika u Južnoj Americi“. Naime, 1999. godine SAD su zvanično odobrile plan „Kolumbija“, koji je trebalo da umanji proizvodnju i dostavu narkotika iz ovog regiona. Za program su namenili šest milijardi dolara. Vodila ga je najgroznija tajna služba SAD – Agencija za borbu sa narkoticima (DEA). Agentima je dato pravo da pucaju bez upozorenja, a bili su zaštićeni od krivične odgovornosti u državama Južne Amerike. Rezultat borbe: broj plantaža koke u samoj Kolumbiji porastao je za 26 odsto, dok se proizvodnja kokaina uvećala za 16 odsto.

Pokojni predsednik Venecuele Ugo Čavez prvi je prekinuo saradnju sa DEA i Amerikancima u ratu sa narkoticima, a njegov primer je sledio i bolivijski kolega Evo Morales, koji je tom prilikom izjavio: „Najteže je što se DEA nije borila sa narkodilerima, već ih je podržavala.“

 

U XIX veku „opijumski ratovi“ predstavljaju prvi veći konflikt (1839-1842 i 1856-1858) čiji uzrok su narkotici. Očigledno je da su oni rano počeli da ispunjavaju određene funkcije, koje su sačuvali do našeg vremena. Prvo su korišćeni radi stimulacije psihofizičkih efekata, bilo za povećanje borbenosti vojnika ili za podsticanje (umetničke, religiozne ili filozofske) percepcije. Danas veza između narkotika i ratova ima u osnovi ekonomski karakter, jer potražnja za njima raste srazmerno zakonskoj zabrani. Novac od prodaje narkotika koristi se na različite načine: za ustanke, gerilske ratove, odnosno terorističke akcije, ističe Labrus u knjizi „Geopolitički rečnik narkotika“, objavljenoj u Briselu 2002. godine. No, ako zabrana korišćenja i prometa droge dovodi do toga da država ne može otvoreno da koristi novac od ove trgovine, onda se time bave tajne službe, koje tako finansiraju tzv. tajne operacije.