Јефимијин а сузна бистрина

Пише Гојко Ђого
Ми можемо само претпоставити како су читана Јефимијина везена и рукописана „приношенија“, молитве, похвале и плачеви, ако их је било још, поред ових што су као артефакти допрли до нас?

Наше средњовековно духовно песништво, иако има превасходно сакралну функцију, има и високу књижевноуметничку вредност; то је наша стара песничка баштина, ми друге писане, световне, поезије, у оно време, готово да нисмо ни имали, или она није сачувана.
Јефимијин вез позлаћеном сребрном жицом на црвеној свили покрова за ћивот са моштима Светог кнеза Лазара, као и њено Мољење Господу Исусу Христу, извезено на завеси за хиландарске царске двери, или њена мајчинска Туга за младенцем Угљешом, исписана на сребрној иконици Богородице са Христом, у којима Црна Госпа „плаче певајући“, златне су странице велике песмарице која започиње са Савином Службом Светом Симеону, и коју више од осам векова дописују српски песници.
Црквена поезија обилује библијским и литургијским позајмицама и алузијама, историјским подацима и личним исповестима, упоредо, и залудан би био сваки покушај расплитања тог садржајног „плетенија“. Читајући те службе и хвалоспеве, ми им, у својој глави, хтели не хтели, дописујемо подтекст и проширујемо њихово семантичко поље. Тако оно што је историјско постаје симболичко, па се и нека сасвим реалистичка места могу двојако ишчитавати. Развијена симболика је, иначе, основно обележје средњовековне литературе. (З. Вишић)
И Јефимијине „песме“, поред одуховљене форме и молитвене ауре, садрже и један документарни, сасвим реалистички слој који обогаћује њихово значење и додатно оверава трагику њене судбине и њену „сузну бистрину“ разумевања наше покосовске драме.
То је време кад се још један повесни национални јунак, као хришћански мученик, према староставној византијској матрици, са бојног поља уздиже на небо и посвећује, кад српски Кнез постаје митолошки, епски Цар, на чијем се култу утемељује наш видовдански мит и наше косовско светилиште. Тај мит и култ је вековима дограђиван и надграђиван у песми и молитви, и можда није претерано рећи да је управо та духовна вертикала највише допринела да не преклонимо колена, да се не преверимо и асимилујемо у тмини нашег продуженог, дуговеког средњовековља.
Али, та хотимична и „нехотична историчност“, као и снажан израз личних емоција у Јефимијином присном обраћању Господу и светитељу заштитнику, у првом лицу једнине, потпуно су усклађени са монашким поимањем света и православном духовном традицијом.
Свака песма, кад се први пут појави, чита се у контексту друштвеног, историјског и временског тренутка, чак и једног јединог дана или часа њене објаве. Као што и само место где је објављена додаје њеној поруци посебан смисао. Након тог првог естетског учинка, она улази у игру са културом, књижевном традицијом и будућношћу. (М. Павловић)
Ми можемо само претпоставити како су читана Јефимијина везена и рукописана „приношенија“, молитве, похвале и плачеви, ако их је било још, поред ових што су као артефакти допрли до нас? Судећи према доследном поштовању жанровских и реторичких правила, мелодији и ритму казивања, могло би се веровати да ово нису биле једине њене умотворине и рукотворине. Изванредно познавање занатске вештине веза, зацело, није био најскупљи дар ове Самотнице. Чињеница да је њена Похвала кнезу Лазару, како је утврдио Лазар Мирковић, писана тринаест година после Косовске битке, и унета у Службу кнезу Лазару, чији се култ врло брзо ширио у народу и цркви, сугерише да је Јефимија, већ у то време, могла бити песникиња на гласу. Такву песничку привилегију, у култури која је већ имала блиставу двовековну традицију у овој врсти духовног стваралаштва, требало је заслужити.
Томе иде у прилог и поуздан податак да је још пре тридесетак година написала Тугу за младенцем Угљешом и, посебно, да је три године пре Похвале извезла Мољење Господу Исусу Христу на олтарској завеси Храма Богородице хиландарске ‒ где су јој сахрањени отац и син јединац ‒ које је сама „потписала“ и датирала. И тај чин би ваљало разумети као велику песничку награду првој српској песникињи, пре него само повластицу уцвељеној Деспотици, образованој и мудрој дружбеници и саветници кнегиње Милице, монахињи од господског рода и дома.
И поред наглашених индивидуалних обележја, Јефимија свакако није могла имати никаквих ауторских примисли у данашњем смислу. Оригиналност у средњем веку, и кад је постојала, није уважавана. Уместо ауторског, поштовано је „начело жанра“. При уграђивању њене Похвале у Службу кнезу Лазару изостављено је чак и њено име, а додат увод и крај којих нема на Лазаревом покрову. (Овде се, дашто, са поуздањем ослањам на истраживања Ђорђа Трифуновића.)
Оно песничко, естетско пуњење Јефимијиним Словима прибавља лепота исказа њене душевне патње, личне и колективне трагике, као и унутарњи сјај њеног монашког завештања Богу и своме роду. И, поврх свега, златна паучина векова и наше свеколико културно памћење.
А „потпис“ на њеном „приношенију“ имао је, можда, исто значење као и изговарање имена непосредно пре узимања причешћа. Наше име метнуто под крст је јавка по којој нас Господ препознаје.
Јефимијин дослух са идејама свог времена не разликује се од ослушкивања модерних песника. Овај поетички упут следи и писмено и усмено песништво откако постоји.
Јеванђељско претпостављање небеског царства „пропадљивој висоти земаљског господства“ које је, као топос, од монашке и дворске књижевности преузела наша епска и лирска поезија, до данас је, поред свих поетичких новина, остало њено постојано духовно упориште. И неки други мотиви савремених српских песника готово су подударни са Јефимијиним, и мотивима покосовских песника црноризаца. Баш као што је положај Срба данас умногоме сличан ономе из времена Високог Стефана. Између старих и нових Агарјана нема никакве разлике.
Па, ако смо већ дошли дотле да можемо упоређивати ове две Сербије, изгледа да песницима ништа друго и не преостаје него да се, као наша сестра у монаштву, овде у Љубостињи, и вечерас помолимо светим прецима, нашим заступницима пред Господом, да моле милост за нас. Можда ће Господ њихове молбе услишити, наш плач као да не чује.
Реч на додели Награде „Јефимијин вез“, у порти манастира Љубостиња, 20. 06. 2015.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *