Грузија између Буша и Стаљина

Пише Филип Родић

Помало шизофрену ситуацију у Грузији најбоље илуструје чињеница да се поред пута за Гори, Стаљиново родно место, на једном зиду налази велика фотографија бившег председника САД Џорџа Буша. То што многи и даље славе чувеног вођу, док други призивају Буша, много говори о пометености и подељености грузијског народа, чија је природна тежња ка братству са Русијом, али је упрегнут у кола што га вуку према НАТО. Врло налик Србима

Веома волим Србију. Дивим се вашој историји, традицији, култури, речи су младог Грузина који нам је сам пришао у Горију, у близини Стаљинове родне куће и музеја, схвативши да смо из њему омиљене земље и тиме објаснио чињеницу да је одлично научио српски језик, иако у Србији никада био није. „Надам се да ћу следеће године успети да одем до Београда, код свог пријатеља, свештеника на Војној академији, и коначно видим тај град“, додао је он у крајње пријатељском разговору упркос томе што смо у Гори дошли са фудбалерима Партизана који су његов тим Дила избацили из квалификација за Лигу шампиона (Партизан је победио са 2:0).

Сличан је био и блиски сусрет навијача Партизана са навијачима Диле, што се, такође, десио код овог музеја, као да су и једни и други пред утакмицу дошли да упију мало победничког духа, неодвојивог од Стаљинове личности. Није било ни трунке напетости или трага жеље за насиљем, обично општег места када се сусретну ватрене присталице два ривалска клуба. Нису севали ножеви као, на пример, онда када су навијачи Црвене звезде пратили своје кошаркаше у Турској. Једино надметање између навијача два тима на неких педесетак метара од малене циглене куће где се Стаљин родио 1878. године, било је у песми. Родна кућа совјетског лидера који је својом политиком касних тридесетих година прошлог века и током Другог светског рата у ствари поставио темеље за садашње помирење „црвених“ и „белих“ у модерној Русији, надсвођена је павиљоном направљеним у грчко-римском стилу што оставља утисак античког храма. Сама кућа је изненађујуће мала и неугледна и просто је невероватно да је у тако скученом простору истовремено живела породица Џугашвили и да је у њој била обућарска радња Стаљиновог оца Висариона.

[restrictedarea]

Много импресивнија је зграда самог музеја иза куће направљена у, како стручњаци наводе, „стаљинистичком готском стилу“ чија је изградња започета 1951, две године пре Стаљинове смрти, са јасном намером да једног дана постане Стаљинов меморијални центар. Сам улаз у музеј направљен је тако да велича Стаљина и оставља утисак грандиозности. До првог спрата, где се налази поставка, воде широке мермерне степенице и одмориште са великом мермерном статуом совјетског лидера, док се са стране налази серија Стаљинових слика постављених између витража. Поред бројних фотографија, књига и других докумената везаних за Стаљина, ту су и многи предмети које је овај државник добио на поклон, али и многи које је лично поседовао, попут његових чувених шињела, чизама, лула, па чак и кутије њему омиљеног херцеговачког дувана. У једној од просторија реконструисана је и његова канцеларија са оригиналним намештајем. Од свих експоната, можда је најчудније што је фотографија Лава Троцког нашла своје место упркос томе што је Стаљин потпуно прогнао свог ривала и потрудио се да га избрише са свих фотографија и других историјских докумената. Трећи сегмент музеја представља Стаљинов лични вагон коришћен од 1941. године па до саме смрти, њимњ је путовао на све важније догађаје, укључујући и Конференцију на Јалти, Техеранску или Потсдамску конференцију. Вагон је блиндиран и тежак чак 83 тоне, што је, поређења ради, једнако тежини три тенка Т-34.

Подељеност у Грузији видљива је на сваком кораку. У самом Тбилисију, једном од најнеравнијих градова на свету (надморска висина варира од 380 до 727 метара), она је вишеслојна. Од архитектонског контраста између централне Авеније Руставели, попут неке авеније у било ком европском граду и зграда у оближњим уличицама карактерише оријентални изглед, налик старим кућама у, на пример, нашем Призрену. Различитост је и у порукама које неки људи шаљу својим одевањем. Могуће је видети и младића у црвеној мајици са српом и чекићем и натписом „СССР“, али и човека обученог у америчку борбену униформу са пришивеним грузијским и украјинским заставама на рукаву који се или управо вратио са ратишта у Украјини или жели само да остави такав утисак. Подељеност је и политичка. Део Грузијаца гаји негативна осећања према Русији, док други део сматра да Грузија треба да има веома присне односе са својим великим суседом. То доказује и чињеница да је бившег председника Михаила Сакашвилија, америчког ђака, сменила власт што је предводио Русији наклоњен премијер Бидзина Иванишвили кога је на премијерској фотељи наследио његов штићеник Иракли Гарибашвили. Политику поновног успостављања приснијих односа са Русијом водила је нова влада у Тбилисију, према анкетама из 2013. подржавало је 68 посто Грузијаца. Слична је ситуација и у Русији. За пет година од блицкрига у којем су 2008. руске снаге зауставиле Сакашвилијеву агресију на Јужну Осетију, позитиван однос Руса према Грузији повећан је са 16 одсто на 48 одсто становништва. За овакво отопљавање односа ова два народа, поред заједничке вере, историје и интереса, важна је и привреда. Огромно руско тржиште од велике је важности за малу Грузију, пре свега за произвођаче чувених грузијских вина која су раније готово у целости извожена у Русију. Да су, упркос, политичким напетостима везе остале јаке указује и чињеница да је у мењачницама у Тбилисију грузијску националну валуту лари могуће добити само у замену за евре, доларе или руске рубље. Из ове размене искључен је чак и швајцарски франак. Са друге стране, осетно је и америчко присуство. Грузијски војници носе америчке униформе, полицајци возе америчка полицијска возила марке „форд“, а и апарати за преглед пасоша на границама су „дар америчке амбасаде“, што је јасно истакнуто на њима. Грузија је подељена и територијално, што се најбоље може видети на путу од Тбилисија до Горија, где траса аутопута у великој мери иде дуж границе са Јужном Осетијом, а на појединим местима могуће је чак видети и базе где су смештени руски мировњаци.

Упркос напорима садашње владе, која за разлику од Сакашвилија, покушава да води избалансирану политику између Русије с једне стране и ЕУ, НАТО и САД с друге, питање је којим ће путем Грузија ићи у будућности. Попут Срба, Грузијци се налазе пред дилемом да ли наставити с традиционалним односима с Русијом или се приклонити западу. Грузијци су, по том питању чак и у већем проблему од Срба, јер је дилема „да ли остати ја“ или постати неко други много дубља. Они бирају између Стаљина и Буша, односно између сопства и америчког пута. Да ли ће остати своји?

[/restrictedarea]