Грчка драма Ангеле Ме ркел

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић
Храбро (иако рискантно) грчко НЕ претворило се у политички пораз немачке канцеларке: њен „рецепт“ немилосрдне штедње и рефинансирања старих дугова новим (и енормним) задужењима доживела је дефинитивно крах а то што нико у Немачкој, с обзиром на ову катастрофу, (још) не тражи оставку Ангеле Меркел само је, констатује један ауторитативни експерт, знак тамошње „болесне политичке културе“

Исход недељног грчког референдума, и неспорни тријумф премијера Алексиса Ципраса, озбиљно је уздрмао најмоћнију жену Европе и неприкосновену немачку канцеларку: Ангела Меркел је, и по оцени највећих домаћих ауторитета, суочена с најтежим политичким искушењима откад је на власти.

Све што сада буде учинила, у драматично изнуђеној ситуацији, као у тамном вилајету, неће проћи без тешких последица: доведена је озбиљно у питање њена репутација „спасиоца евра“ (еврозоне) а могуће и њен (на следећим изборима) канцеларски трон. Грчка драма постала је наједном драма Ангеле Меркел.

Ако дефинитивно пусти Грчку низ воду, живеће с тешким политичким оптерећењем и бламажом. Ако пак смогне снаге да овога пута заиста помогне Грке, при чему је, уз даљу финансијску помоћ, неизбежан и (осетнији) отпис грчког дуга, суочиће се са нарастајућим отпором у сопственим, страначким, па и владиним редовима, чије „рогушење“ према новој (левичарској) влади у Атини је сама, и кад јој то није била намера, индиректно подстицала.

Одговорност и кривица То што већ сада нико у Немачкој, с обзиром на катастрофалне последице њене политичке филозофије у дужничкој кризи кад је реч о Грчкој, с диктатом ригорозне штедње и рефинансирања старих дугова новим (и енормним) задуживањима, не тражи оставку Ангеле Меркел, само је, по уверењу (ауторитативног) Волфганга Минхауа (оснивач „Фајненшел тајмса“ за Немачку и информационог сервиса за еврозону) „знак (тамошње) болесне политичке културе“.

И они који отворено и све оштрије критикују Ангелу Меркел признају да она, дакако, не може бити једини кривац што су ствари с Грчком отишле „по злу путу“, али јесте најодговорнија: њену „команду“ следили су буквално сви чији су прсти умешани у грчку агонију.

Увукла је у „тим спаситеља“ (фамозна Тројка, која је после Ципрасовог доласка на власт и отворене грчке побуне преименована у „Институције“) поред институција под њеним (великим) упливом (Европска комисија, Европска централна банка) и Међународни монетарни фонд. Робусни светски финансијски полицајац требало је да гарантује беспоговорну реализацију њене (убиствене) терапије: наглашено опрезна и деликатна у унутрашњој политици, Меркелова је с гвозденом упорношћу (и безобзирношћу) пуних пет година током дужничке кризе форсирала политику која је остављала пустош и (изворну) грчку драму претварала у трагедију.

[restrictedarea]

Потцењивање (народних) емоција Њени критичари примећују да је немачка канцеларка гвозденом упорношћу, која се граничила с безобзирношћу, истрајавала на својој драстичној „рецептури“, у коју је, очигледно, дубоко веровала, потцењујући притом снагу (народних) емоција у кризи. Није превише обраћала пажњу на то што су је у грчким медијима поредили са Хитлером и нацистима. Мислила је: то треба само стоички поднети. Касно је пронашла речи саосећања и обраћања Грцима као „поносном народу“.

Немачкој канцеларки се сада то враћа као бумеранг. За њено име се (превасходно) везује огромна патња грчких жртава њене политике, према којој је дуго била хладно индиферентна и нехајна (тек у последње време почела је да барата речима саосећања) али су и даље све очи упрте у њу. Само би она, наиме, могла да радикално пресече „грчки чвор“. Поједини немачки експерти, који су се огласили у медијима, сугеришу Меркеловој да буде иницијатор међународне конференције посвећене енормном грчком дугу (преко триста милијарди евра!) и скине дављеничку руку са грчког грла одустајањем од досадашње ултимативне политике: не постоји пример да је дављеник спасен – дављењем.

Спорни отпис дуга Нема (још) наговештаја о спремности немачке канцеларке да то учини, иако је, у помирљивом тону, поручила да су врата за разговоре отворена. Одбија, бар за сада, да се у те разговоре (преговоре) стави на дневни ред евентуално отписивање дуга Грцима, економски, иначе, неизбежно и рационално. Било би то, чује се од стране званичника у Берлину, наводно неправедно према другим земљама, такође погођеним дужничком (и финансијском) кризом које нису могле да рачунају на такву великодушност.

Ту немачку тврдокорност, коју јавно најгрлатије демонстрира министар финансија Волфганг Шојбле (да је по његовом, Грчка би већ била отерана из еврозоне) уздрмало је признање Међународног монетарног фонда да је отписивање дуга практично неизбежно.

То је, констатује се у Берлину, давање муниције Ципрасу у преговорима са осталим повериоцима. Закаснело суочавање са истином од које су само политичари окретали главе: и лаицима је, наиме, одавно било знано да се Грчка не може избавити испод толиког дужничког бремена, које су повериоци само увећавали како би се стварао привид у земљама повериоцима и међу кредиторима да ће новац бити враћен.

Час отрежњења Куцнуо је час за отрежњење. Уместо што „прича бајке“, булеварски али високотиражни „Билд“, па тиме и веома утицајан, бар кад је реч о стварању атмосфере и усмеравању расположења „широких маса“, тражи од канцеларке да народ послужи вином, дакле да саопшти, коначно, истину: нема ништа од враћања новца.

„Билд“ је, иначе, испратио Меркелову на хитно сазвани, ванредни Самит шефова држава и влада еврозоне (минули уторак увече) с једином темом – шта и како даље после грчког „не“ – с изричитом поруком да на том скупу „остане челична“. Међу пет ставки с којима је челична канцеларка, по „Билду“, требало да седне за бриселски сто, налази се, уз захтев да се промптно активира „грегзит“ (изгон Грчке из еврозоне: с поновним увођењем драхме њен извоз би постао конкурентан, привреда би оживела) налази се и онај о отпису (најмање) половине дуга (Немачка је кредитирала Грке са око деведесет милијарди евра) без чега се Грчка не може, привредно и финансијски, уопште санирати.

Шта сада, фрау Меркел „Дежурно питање“ најчешће упућивано канцеларки непосредно после реског и „шокантног“ грчког „не“ било је: Шта сад, фрау Меркел? Питање се, дакако, тицало њених „челичних“ обећања: да Грчка може рачунати на финансијску помоћ само ако стриктно примењује радикалну реформску (њену) терапију, с драстичним кресањем издатака и ригорозном штедњом, да европска солидарност (са Грцима у невољи) подразумева (грчку) солидност и темељитост у испуњавању обећања и обавеза да ће (умирујућа порука упућена домаћој јавности) сваки цент позајмице бити враћен.

Неочекивани резултат грчког референдумског изјашњавања изазвао је очигледну пометњу у Бриселу и Берлину. Очекивало се да ће Грци, суочени са затвореним банкама и отвореним претњама (ако не прихватите захтеве поверилаца, срљате у пропаст) окренути леђа Ципрасу.

Томе је требало да послуже упозорења слата у јаким дозама грчком народу непосредно пред референдум (као и пред парламентарне изборе) чему је свој допринос дала и сама Меркелова. Канцеларка је, према мишљењу појединих немачких (сериозних) аналитичара, улазила у арену с идеолошким предубеђењима. Упозоравала је да се Грчка с „овом владом“ не придржава „основних европских принципа“, да Ципрас вози отворених очију кроз зид. Било јој је „несхватљиво“ да један премијер игра рулет са читавом земљом. Ишла су упозорења како Немачка и Европа неће дозволити да их Ципрас уцењује, да Еврогрупа „неће клечати пред њим“.

Поручивало се да би евентуални Ципрасов успех, у шта се није превише веровало али се од те могућности страховало, представљао његову Пирову победу, иза које би следио хаос: крах економије, депресија, масовна незапосленост, социјалне напетости, распад банкарског система, експлозивна ситуација која би уздрмала НАТО (Грчка је стратешки важна, на истуреној позицији) и „узнемирила“ Сједињене Америчке Државе…

Уздрмани премијер, преко ноћи трибун и државник Све је то требало да прене и ужасне Грке. Да над тим „понором“ прихвате „рационалну понуду“ кредитора и не поведу се за Ципрасовим опсенарством. Није победио страх. Победили су понос једног народа и његово достојанство. Грци су направили храбар избор, чија импресивност је садржана у чињеници да су тај избор направили свесни ризика и неизвесности с којом ће се, неминовно, суочити.

Тако се догодило оно што су режисери суморних сценарија и предсказања најмање желели: уместо очекиваног пада, из готово немогуће ситуације (кључало је чак и у његовој „Сиризи“) премијер је преко ноћи постао народни трибун и – државник. А пошто ништа не успева тако брзо као успех, Ципрас је, у часовима великог тријумфа, на ургентном састанку са шефовима свих странака код председника Републике, само неколико сати после референдума, успео да добије снажну подршку опозиције и додатни мандат (уз онај готово плебисцитарни, народни) у тешким преговорима с повериоцима. Сада је у Бриселу могао да се појави с „пуним плућима“ и снажним легитимитетом.

У општем муку и „гласној тишини“ која је наступила после вести о исходу референдума, европски лидери су почели да цеде кроз зубе помирљивије речи и поруке. И Меркелова је проговорила у том тону: Грчкој је место у еврозони и у Европској унији.

У немачким медијима су се појавили могући „градитељи мостова“ између непомирљивих фронтова. Именовани су, у том (посредничком) својству, француски председник Франсоа Оланд (Меркелова је већ у понедељак вече скокнула до Париза) и италијански премијер Матео Ренци. Његова опаска изречена непосредно пред ванредни Самит еврозоне – ако останемо заточеници строгих прописа и бирократије, то би могао да буде крај Европе – звучала је драматично и отрежњујуће, као знак да је компромис, као „везивно ткиво“ сваке заједнице, ипак могућ.

Добитничка жртва Сам Ципрас је повукао, у том контексту, вешт шаховски (политички) потез: жртвовао је провокативног министра финансија Варуфакиса, који је представљао ноћну мору својим колегама у еврозони (највише је иритирао оног најмоћнијег, немачког министра финансија Шојблеа) и кредиторе. Оно што кредитори раде Грчкој, констатовао је у шпанском „Ел мунду“, има само једно име: тероризам.

Иако само одшкринута, ипак се, по свему судећи – а ствари ће бити много јасније кад се овај број „Печата“ нађе пред читаоцима – отварају, први пут, врата за часне преговоре, без диктата и уцена: Меркелова не би смела, упозоравају личности од угледа и ауторитета, да коначно пусти Грчку низ воду. Евентуалним изгоном из еврозоне, немачка канцеларка би извукла први камен (ослонац) из европске куће. Она је очигледно, и коначно, тога свесна.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *