Beg glumišta sa Kalemegdana

Piše Raško V. Jovanović

Izuzetno skroman program čini da se BELEF 2015. samo uslovno može nazvati festivalom, a ovog leta se uočava i da je neuobičajeno malo priredbi koje se izvode na otvorenom

Ovog leta možemo, nažalost, da ponovimo ono što smo lane, u isto vreme, već napisali: ako se skraćenici naziva Beogradskog letnjeg festivala – BELEF izmeni samo poslednje slovo i umesto F stavi P – dobiće se prava oznaka suštine i ovogodišnjeg programa. Mogu nas optužiti za neduhovitu dosetku, ali nam se čini umesnim ovo zapažanje o BELEP-u ‒ Beogradskoj letnjoj praznini! A šta drugo reći za viđeni program Belefa nego to, bar kada je reč o pozorišnom repertoaru sastavljenom od dva-tri naslova sa ukupno 7-8 izvođenja.

Muzički program znatno je bogatiji i ta se  činjenica ne može zaobići. Najpre moramo ukazati da se, gledano u celini, ovog leta malo priredbi izvodi na otvorenom. Predstava za koju se predviđa da ima najveći broj izvođenja ‒ „Braća (B)luzeri“ u režiji Ivana Jevtovića, igra se u „Miksalištu“, što će reći u „Mikser hausu“. Drugi komad – „Peti parkić“ u režiji Borisa Liješevića ‒ u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja, a jedna jedina strana pozorišna predstava, „Naš razred“ Tadeuša Slobodjaneka, u izvođenju izraelskog pozorišta „Kameri“ iz Tel Aviva i u režiji Hanana Snira, odigraće se u dvorani Ustanove kulture „Vuk Karadžić“. Ako znamo da su „Braća (B)luzeri“ zabavni spektakl zasnovan na teatru pokreta i plesu, i ako znamo da „Peti parkić“ pripada dokumentarnom pozorištu te je načinjen od izjava i prisećanja građana sa Zvezdare koji su osujetili da se na jednom prostoru za odmor mladih i starih sazida nekakav stambeno-poslovni objekat (dakle, ne radi se o nekom relevantnom umetničkom tekstu, što jedino nije slučaj sa predstavom iz Izraela) onda se mora zaključiti kako ovogodišnji letnji repertoar ne može udovoljiti interesovanjima pravih ljubitelja pozorišta. Primetno je i da se samo jedan komad prikazuje na otvorenom prostoru.

[restrictedarea]

 

I 2015. sastavljači programa Belefa izveli su beg sa Kalemegdana, koji raspolaže, ako pođemo od utvrđenja na Gornjem gradu pa sve do „Barutane“, nizom veoma pogodnih prostora za izvođenje najrazličitijih predstava. Treba se podsetiti kako su se tokom mnogih leta još u minulom stoleću na Kalemegdanu svake večeri izvodili pozorišni komadi: prikazivala su se vredna dramska dela svetskih i naših klasika, pored ostalih i „Dundo Maroje“ Marina Držića. O delima Branislava Nušića ili Brane Dimitrijevića da i ne govorimo! Čak je, ranijih godina, i u okviru Belefa izvedeno nekoliko naslova, ali se sa takvom praksom ubrzo prekinulo i, kako vidimo, Kalemegdan za ovaj festival kao da ne postoji, što svakako ne predstavlja ništa drugo do apsurd. Ako dodamo da je Letnja pozornica u Topčideru iz nerazumljivih razloga odavno pala u zaborav, biće nam jasno da dok opštinske birokrate i gradski Sekretarijat za kulturu „programiraju“ Belef, ne možemo očekivati prekopotreban preporod ovog festivala.  Vredno je ovom prilikom napomenuti da je privatni Međunarodni festival „Slavija“, koji organizuje i vodi Batrić Žarković, svrstan na listu najboljih evropskih festivala 2015/16, gde je upisana 31 evropska manifestacija. Da li bi privatizacija, makar i delimična, pripomogla da Belef od naredne godine prestane da bude – BELEP?

[/restrictedarea]