Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Piše Dragan Stanić
Kakav je to kulturni koncept koji ruiniranje centralne srpske kulturne ustanove ne samo priželjkuje nego i spremno radi na njegovoj realizaciji? Ako je to mudrolija Ivana Tasovca, na čemu je on temelji? Ako pak nije njegova mudrolija, nego je on sve to učinio na nečiju sugestiju ili direktan pritisak, neka kaže ko je taj (drugi) koji ga je na zločin protiv srpske kulture naveo!
Kad govorimo o Matici srpskoj, nikada ne možemo ostati u domenu govora o ustanovi kao izolovanom fenomenu. Uvek je to, istovremeno, i govor o srpskom narodu i njegovoj kulturi, kao i govor o njihovom mestu u evropskom kontekstu, te o odnosima sa drugim narodima i kulturama. Tako je to bilo 1824. i 1826. godine, kada su osnovani Letopis i Matica, tako je to i danas, kada se ove dve važne institucije srpskog naroda nalaze pred navršenjem svog dvovekovnog trajanja, a istovremeno se suočavaju i sa neizvesnošću sopstvenog opstanka. Zato iz prirode nečijeg odnosa prema Matici uvek možemo ponešto zaključiti i o njegovom odnosu prema srpskom narodu uopšte i njegovom elementarnom opstanku.
I Matica srpska i Letopis Matice srpske su institucije prema kojima intelektualni svet, ne samo srpski, ima odnos punoga poštovanja. To se poštovanje može naročito prepoznati kod naroda (Česi, Hrvati, Lužički Srbi, Slovaci, Slovenci, Poljaci i dr.) koji su, pod uticajem srpske ustanove, vremenom i sami formirali svoje matice. Izraz poštovanja je utoliko snažniji i čvršći ukoliko se više i potpunije uspeva sagledati sve ono što je Matica tokom vremena činila, a i sada čini, za srpsku kulturu, te za njene plodotvorne odnose sa drugima. Stoga o Matici mogu govoriti podsmešljivo i, čak, prezrivo samo ljudi koji ili ne znaju kakva je to ustanova i kakve poslove ona sve obavlja ili ljudi koji imaju veoma loš, negativan odnos prema kulturnom napretku srpskog naroda. Ukoliko pak neko dođe do potpunijeg saznanja o rezultatima i dometima ove ustanove, on sebi nikako neće moći da dopusti olake, paušalne ocene i neutemeljena osporavanja. A takvo olako, paušalno i neutemeljeno ocenjivanje onoga što se u Matici radi može se naći samo kod nesolidnog intelektualnog sveta: koliko kod loših ministara i političara sa izrazitom voljom za moć toliko i kod lakomislenih novinara i publicista željnih da bez ikakvog napora očuvaju epitet britkog pera.
[restrictedarea]A i kod jednih i kod drugih, mogu se ponekad čuti istovetne ocene o tome da Matica srpska, obezbeđujući odabranim ljudima „uhljebije“, neracionalno troši dragocena društvena sredstva. Teško bi se našla pogrešnija i nepravednija, netačnija i neznalačkija konstatacija od ove. Činjenice stoje sasvim obrnuto, a one su sledeće: sve vodeće funkcije u Matici srpskoj, suprotno svim očekivanjima neinformisanih ljudi, potpuno su volonterske. Članstvo u Upravnom, Izvršnom, Nadzornom odboru i drugim radnim telima (poput sekretarstva u naučnim odeljenjima ustanove) ne plaća se ni jednim jedinim dinarom. Predsedništvo ustanove, takođe, nije plaćeno, što znači da za svoj angažman, koji nije mali, tri potpredsednika i generalni sekretar ne dobijaju nikakva sredstva. Jedino predsednik ustanove, za svu odgovornost koja je ravna direktorskim obavezama u preduzećima, ali po ukazanoj časti ne može ni sa čim da se poredi, dobija basnoslovan iznos od 5.920,00 dinara mesečno. Kako je to voleo da kaže predsednik Božidar Kovaček, taj iznos može se upotrebiti da predsednik „fijakerom“ dođe do Matice. Skromnim predsednicima Matice srpske to je sasvim dovoljno, a svi oni svoju funkciju obavljali su pre svega zato da pomognu ustanovi, a ne da od nje nešto materijalno izvuku.
BEZ FINANSIJSKIH DUBIOZA Novac se u Matici srpskoj troši isključivo zato da bi se izvodili određeni radni projekti i da bi se došlo do nekakvih stvaralačkih rezultata. U tom smislu veoma važnu stavku predstavlja održavanje profesionalnog sastava ljudi koji tehnički omogućuju funkcionisanje sistema, ali je i u tom pogledu Matica uvek bila više nego štedljiva i odgovorna. Poslovi se iz godine u godinu umnožavaju, ali se Matica veoma trudi da se broj zaposlenih ne povećava nego da se postojeći profesionalni sastav sve više osposobljava za širi krug poslova u odnosu na onaj raniji. Kad sam 1995. godine došao na dužnost sekretara ustanove, Matica je imala 36 zaposlenih. Danas ima njih 46, ali je ovo povećanje obezbeđeno isključivo preko finansiranja naučnoistraživačkih projekata na kojima ti ljudi rade: ukoliko se ti projekti ugase, zaposleni će, nažalost, automatski ostati bez posla, a Matica sa istim onim brojem zaposlenih od pre dvadeset godina. To je, valjda, dovoljan dokaz da u proteklom periodu nikakvih „uhljebija“ u Matici nije ni bilo. Toliko o sistemu profesionalno angažovanih u Matici srpskoj, a toliko i o onima koji govore ono što ne znaju.
Što se tiče honorarno angažovanih, u Matici se plaća tek onoliko koliko može, i to samo onda kad para ima. Matica se širi onoliko koliko joj guber dopušta, a u finansijske dubioze ni pod kojim uslovima ne bi ušla. Iznosi za honorare su, međutim, veoma niski, u ponekim slučajevima čak uvredljivo mali, pa se ponekad matičari umeju odreći takvih honorara. Zato se ponekad u Matici kaže, i to s razlogom, da svi ti ljudi koji tako nesebično ulažu svoj rad, jesu Matičini dobrotvori. Tako se kaže, ali nikada kuća nije sprovela striktnu proceduru da se svi ti delatnici stvarno proglase dobrotvorima ustanove. I kada odbijaju honorare, Matičini saradnici ne odbijaju da u Matici rade. I to je čarobna formula Matičinog entuzijazma, jedinstvenog po mnogo čemu u celoj srpskoj kulturi. Pri tome, oni kojima je do novca previše stalo, otišli su na druga izvorišta; oni koji su ostali u Matici, to su ljudi kojima je stalo do Matičinog elitnog intelektualnog, stvaralačkog sastava i do dragocenog komunikativnog polja kakvo se tu neprestano ostvaruje.
Nije, dakle, Matica problematična zato što neracionalno troši novac koji dobija nego sasvim obrnuto: problem je u tome što je Matica isuviše odgovorna, pa to mnogima bode oči. Naročito onima koji, misleći da se tu krije nekakav Eldorado, čeznu da u tu imaginarnu konstrukciju ugrade i svoj lični interes. Iako je neprofitabilna ustanova, ona ne dozvoljava da postane izvor finansijske dubioze i proizvodnje gubitaka. Matica je, pre svega, stecište ljudi velikih stručnih i kreativnih potencijala, kao i nosilaca velikog entuzijazma i pregnuća. Uz to svi ti ljudi su spremni da posvećeno rade na poslovima u čiji nacionalni i opštehumanistički smisao duboko veruju. Svaki dinar uložen u ovu instituciju višestruko se intelektualno oplodi, pa je Matica postala središte za izvođenje visokostručnih poslova, tj. centar izvrsnosti, naročito u oblasti standardizacije jezika (pravopis, rečnici, gramatičke rasprave i sl.) enciklopedistike (Srpska enciklopedija, Srpski biografski rečnik, Leksikon pisaca i dr.) istraživačkih projekata u različitim naukama, bibliografskih poslova i sl. Takva institucija bi svakom ko ima dobre namere u odnosu na srpski narod i njegovu kulturu morala biti razlog za ponos i diku. Međutim, kad neko ima sasvim mutnu predstavu o srpskom narodu i njegovoj kulturi, pa još kad je to povezano sa nekakvim lošim namerama, onda se Matica počinje sistematski prikazivati kao problematično mesto i kao ustanova koju treba kažnjavati, pa i uništiti.
Moćan stvaralački sistem Matica srpska je jedan moćan intelektualni, stvaralački, kulturni sistem o kojem se ne može i ne sme govoriti s paušalnim poricanjem ili prezirnim podsmehom, a pogotovo se ne smeju preduzimati mere koje vode ka njegovom urušavanju i uništenju. Kao kulturni i naučni sistem Matica je mnogostruko već dokazana, pa najmanje što moramo zahtevati od svakog pripadnika ili poštovaoca srpske kulture, a pogotovo od jednog srpskog ministra kulture, jeste poštovanje takvog dokazanog radnog sistema. To poštovanje, dakle, ne treba da bude zasnovano samo na činjenici kulturno-istorijskih zasluga Matice srpske nego i na činjenici da ustanova, danas i ovde, daje rezultate koji su visokog stručnog kvaliteta, a stečeni su relativno malim materijalnim, finansijskim ulaganjima.
Postoje bar četiri krupna, načelna razloga zbog kojih bi neprijatelji srpskog naroda smatrali da Maticu srpsku treba uništiti. To su isti oni razlozi zbog kojih bi svaki pripadnik srpskog naroda i poštovalac srpske kulture morao biti ponosan na Maticu, pa bi čak bio spreman da, po cenu ličnih žrtava, podigne svoj glas protiv nasilja nad ustanovom i njenom dragocenom delatnošću :
Matica srpska je u sferi kulture ključna ustanova koja obavlja poslove utvrđivanja srpskog nacionalnog identiteta i razvoja srpske samosvesti: za Maticu Srbi su stari evropski narod sa istorijom koja se često čini više diskontinuiranom nego što objektivno jeste.
Matica srpska je kulturna ustanova koja srpsku kulturu, pa i čitav srpski narod, sagledava kao deo širokog evropskog i svetskog prostora: poznavanje globalne, evropske i svetske stvarnosti je uslov bez kojeg se ne može.
Matica srpska je skup elitnih stvaralaca i visokoodgovornih ljudi koji nastoje da podstaknu sve oblike kreativnosti (književni, jezički, naučni, umetnički, enciklopedistički, duhovni i dr.) bez kojih je nezamisliva nacionalna kultura i moderno društvo: tu se nužno pojavljuje prosvetiteljski oblik delovanja, te modernistička i postmodernistička kreacija kolektivnih, razvojnih programa usmerenih ka budućnosti.
4. Matica srpska je ustanova zasnovana na ideji snažnog, postojanog razvoja nacionalne kulture i na individualnoj kreativnosti i entuzijazmu bez kojih nema nikakvog napretka.
Ako je sve to tačno, a jeste, otkuda onda potreba, čak strast da se takav jedan radni sistem uništi? Poznavaocu tranzicionih boljki malih naroda nije teško da pronađe odgovor na postavljeno pitanje. Maticu treba uništiti jer je reč, pre svega, o jednom izuzetno uspešnom i efikasnom sistemu, pa bi (kao i sve ostalo što u srpskom narodu i njegovoj kulturi valja) i to trebalo što pre dovesti do nivoa nečeg jednostavnog, prosečnog, neefikasnog, a onda se već takvim pojavama lako može vladati i može im se nametati obrazac ponašanja koji nikakve veze nema sa intelektualnim slobodama, sa vrhunskim naučnim i umetničkim radom, te sa stvaralaštvom koje prihvata najviše oblike društvene odgovornosti. Da, Maticu srpsku treba uništiti jer je dobra, korisna i smisleno organizovana, naučno utemeljena, nacionalno odgovorna i međunarodno afirmisana ustanova. Eto, tu se negde nalazi ključni razlog što se Matica prikazuje kao crvena marama pred očima onih koji bi, kao razjareni bikovi, da pregaze srpsku kulturu u celini. A kad se pregazi srpska kultura, zašto se isto to ne bi učinilo i sa čitavim narodom koji tu kulturu neguje i uzdiže.
Loše namere ministarstva Ukoliko sve ovo znamo, kako onda razumeti sve što se poslednjih meseci dešava oko Letopisa i cele Matice srpske? Otkuda kod ministra Tasovca tako otvorena potreba i namera da teško ošteti Maticu srpsku i da je dovede do nemogućih uslova rada? Smanjivši ustanovi sredstva sa 46 miliona na 35, a i podrazumevajući da će ustanova vraćati Ministarstvu finansija još dodatna tri miliona, on je onda znao da je to označavalo umanjenje Matičinih sredstava sa 46 na 32 miliona. Takvo smanjenje od preko 30 odsto ustanova bi teško mogla da preživi: posledica bi svakako bila umrtvljavanje velikog dela Matičinih aktivnosti, a pre svega smanjenje učestalosti, ako ne baš i potpuni prestanak izlaženja Letopisa Matice srpske.
Čim se početkom godine pokazalo da Ministarstvo kulture ima neke loše namere u odnosu na Maticu, odmah sam upozorio Ministarstvo da ne bi smelo na takav način da čini štetu srpskoj kulturi. Stoga sam u svom pismu od 19. februara o. g. zamolio ministra Tasovca da ne dozvoli „pogubljenje takvog časopisa koji traje punih 190 godina i koji danas predstavlja dragocenost bez koje srpska književnost naprosto ne može“, a takođe sam ga upozorio „da će ogromna ljaga pasti na ime onog ministra u čijem mandatu je takav kulturni zločin počinjen“. U pismu pak od 2. marta o. g. ponudio sam mu „da i u Ministarstvu i u Matici zajednički brinemo o očuvanju tekovina ‚od opšteg interesa‘“, a potom sam izrekao nekoliko upozoravajućih ocena o pogubnosti nebrige prema Matici i njenom Letopisu. Napisao sam da „ne postoji kulturna politika koja bi mogla opravdati ovakav autodestruktivni postupak“, da „ne postoji srpska kulturna politika koja bi mogla opravdati ovakav pokušaj uništavanja najstarijeg živog srpskog časopisa“, te da „ne postoji evropska i svetska kulturna politika koja bi opravdala ovakav kulturni zločin uništavanja prvorazrednog kulturnog brenda“ kakav je Letopis. U pismu od 27. maja o. g. ukazao sam na to koliko je ustanova koju zastupam oštećena i pritom istakao da „tražim samo korektan odnos prema Matici srpskoj i svemu onom čime je ona zadužila, još zadužuje i zaduživaće i u budućnosti srpsku kulturu i srpsko društvo“. Na uljudna, ali odsečna upozorenja da je reč o ogrešenju kako o kodeks srpskih tako i evropskih i svetskih kulturnih vrednosti, ministar je, ne nalazeći potrebnim da mi odgovori makar jednom jedinom rečju, uzvratio potpunim ignorisanjem. Tako je postalo jasno da se sve ovo ne dešava slučajno nego da je to svesna i sračunata politika srpskog ministra kulture koji se zove Ivan Tasovac.
S obzirom na činjenicu da je Ministarstvo kulture u nekoliko pisama prethodnih godina detaljno obaveštavano da sa 46 miliona Matica tek uspeva da skromno namiri sve troškove, a da bi svako umanjenje već ugrozilo normalne oblike funkcionisanja, onda je jasno da, svojom odlukom o redukovanju sredstava Matici srpskoj za preko 30 odsto, ministar Tasovac želi da postigne upravo to: da ugasi aktivnost najstarije srpske kulturne ustanove. Jer Tasovčeva logika i namera je veoma jednostavna i krajnje predvidljiva: u 2015. godini on će smanjiti sredstva na 32 miliona, pa kad bude nestala svaka Matičina aktivnost, onda će, već sa znatno jačim razlozima, u 2016. (po stopi umanjenja od preko 30 odsto) to moći da spusti na 22, u 2017. već na 15 miliona, i tako progresivno sve do apsolutne nule. A kad se do te nule dođe − računa neznaveni ministar − niko se više neće ni sećati da je 2014, kao i godinama pre toga, Matica bila prebogata aktivnostima, a da su mnogi planovi jasno definisani ne samo za 2015. nego i za više godina u budućnost. Ministar Tasovac računa na kratko pamćenje i strah onih nad kojima će on, ministarski moćno, izvršiti egzekuciju.
Namere su sada postale veoma jasne, ali još uvek ostaje potpuno nejasan odgovor na pitanje: zašto sve to? Čemu ovakav jedan varvarski gest koji vrhunsku kulturnu i naučnu instituciju hoće da dovede do prosjačkog štapa? Da li to ministar kulture naprosto ne zna kakva je to Matica ustanova i kakve poslove ona sve obavlja ili pak iz nekog razloga sistematski neguje loš, negativan odnos prema kulturnom napretku srpskog naroda? Kakav je to, uostalom, kulturni koncept koji ovakvo ruiniranje centralne srpske kulturne ustanove ne samo priželjkuje nego i spremno radi na njegovoj realizaciji? Ako je to Tasovčeva mudrolija, na čemu takvu mudroliju on temelji? Ako pak nije njegova mudrolija, nego je on sve to učinio na nečiju sugestiju ili direktan pritisak, neka kaže ko je taj drugi koji ga je na zločin protiv srpske kulture naveo! Odgovor na sva ova pitanja možemo dobiti samo od ministra Tasovca, a javnost s razlogom od njega takav odgovor može i mora da očekuje. Ukoliko takvog odgovora ne bude, to ćutanje će već samo po sebi biti dovoljno jasan odgovor.
Autor je predsednik Matice srpske
[/restrictedarea]
Matica srpska kao najstarija živa kulturna institucija srpskog roda ne sme se nikako uništiti. Ali se, konačno, mora uništiti potpuno pogrešan rad u izradi Pravopisa srpskog jezika u Matici srpskoj i zadržavanje lingvističke lažne nauke serbokroatistike i nastavljanje sprovođenja Novosadskog dogovora o srpskohrvatskom jeziku čime je razbijen srpski jezik i potpuno uništena srpska ćirilica po propisima srpskih serbokroatista u Matici srpskoj.
Dakle, ne treba ništa i nikoga uništiti kao ljudske stvorove i institucionalno, ali se mora napustiti tragičan put u srpskoj serbokroatistici koja se u Matici srpskoj sprovodi već duže od 60 godina. I čelnici Matice (kao što je današnji njen prvi čovek koji se ovde žali) ne smeju imati doživotnu stolicu na kojoj sede i, kao Dragan Stanić — Ivan Negrišorac, tvrde lično pred nama: „Zbiljiću, nama je istorija dala dva pisma i tako mora da ostane.“ E tako ne sme da ostane, jer je Srbima okupacijska istorija „dala“ dva pisma, lažno ravnopravna, da bi se postepeno zamenila srpska azbuka, koje danas ni u Srbiji nema vuiše od desetak procenata u srpskom jeziku. To ne sme tako da ostane i ne sme tako da se uništava Matica srpska od takvigh ustoluičenih pohjedinaca u njoj kohji praktično rade na uništavanju srpskog jezika i zameni srpske azbuke, započetih baš u Matici srpskoj 1954. zahvaljujući stručnjacima i kao što su Dragan Stanić i celo Odeljenje današnjeg jezika i književnosti u njoj. Ta takva lažna nauka i politika u Matici srpskoj mora biti uništene, a nikako Matica srpska kao institucija.
P. S.
Mudri današnji sedač u važnoj stolici u Matici srpskoj ovde kaže i ovo:
„Odgovor na sva ova pitanja možemo dobiti samo od ministra Tasovca, a javnost s razlogom od njega takav odgovor može i mora da očekuje. Ukoliko takvog odgovora ne bude, to ćutanje će već samo po sebi biti dovoljno jasan odgovor.“
Mnogo je protivurečan štetočinski sedač na prvoj stolici u Matici srpskoj. On traži odgovor od ministra kulture na svoje pitanje (on, inače, sebe uvek izjednačava s Maticom srpskom i srpskim narodom!),a na naše pitanje postavljeno mu iz Udruženja „Ćirilica“ od pre više od četiri godine neće da odgovori i čak javno u jednim dnevnim novinama ističe da će na naša pitanja iz „Ćirilice“ da ubuduće ćuti. A mi smo ga pitali: Zašto se on zalaže za čuvanje i sprovođenje u delo i danas Novosadskog dogovora o srpskohrvatskom jeziku i, na osnovu tog dogovora, uništavanje srpskog pisma u jeziku Srba, koje je danas živo u javnosti Srbije tek desetak bednih oprocenata. I zašto se u Pravopisu Matice srpske zadržava i danas unikatno rešenje pisma u kome je srpskoj ćirilici oduzet s uverenitet? On na to pitanje ni posle četiri godine ne dozvoljava odgovor iz Matice srpske. A u fizičkom našem susretu u Matici kazao nam je: „Zbiljiću, Srbima je istorija dala dva pisma i tako treba da ostane.“ Na našu napomenu da je to bila pkupacijska istorija i posledica zabranjivanjaćirilice i nametanja latinice, rekao je da nema više vremena za erazgovor s nama iz „Ćirilice“. Ako hoće da uzme novac od države i naroda, Stanić bi morao da daje pametne odgovore i svrsighodna rešenja za (o)čuvanje srpskog jezika i srpske azbuke. A on to ne čini i ne da drugima u Matici srpskoj da se ispravnmo bave tim pitanjinma. Uz to, na sednici Skupštine Matice srpske, lično je zabranio dlja Skupština glasa o našem predlogu da se Pravopis Matice srpske usaglasi s ustavnom odrednom u Članu 10. Ustava Srbije. Zabranio je da o tome članovi Skupštine glasaju po principu „Ja sam Matica“ kao onaj Luj „Ja sam ddržava“. To je taj višedecenijski problem u Matici srpskoj, a ne cela Matica srpska kao institucija. Matica srpska je osnovana s ciljem da radi u korist srpskog naroda, srpskog jezika, srpske književnosti i srpskog pisma, a ne da ona zamerni srpski narod. Ona je osnovana da bude u službi naroda, a njeni čelnici treba da budu u službi zdrave Matice, a ne da sebe i svoje ideje izjednačavaju s celom Maticom.