„Сребренички масакр“ пуни 20 година (1. део)

Верујемо да је континуирано наглашавање сребреничких догађаја углавном засновано на чињеници да ово понављање служи западним политичким циљевима. У остваривању ових политичких циљева политичари, квазиправни Хашки трибунал, као и медији, искривљују и сакривају доказе о Сребреници и њеном контексту до нивоа који ствара потпуно политизовану и обмањујућу историју тих догађаја

Пишу Едвард Херман и Сребреничка истраживачка група (Srebrenica Research Group)

O „сребреничком масакру“ се у западним медијима уобичајено говори као о „највећем масакру у Европи после Другог светског рата“, а његове наводне починиоце – босанске Србе – Хашки трибунал за бившу Југославију од 1995. године до данас гони неуморно гони (бившем председнику босанских Срба Радовану Караџићу и генералу Ратку Младићу се и сада суди због овог и других наводних злочина). Масакр се догодио у близини малог града Сребреница у бившој Републици Босни и Херцеговини, почев од 11. јула 1995. и током неколико наредних дана, када су малобројне јединице армије босанских Срба преузеле град који су знатно многобројније снаге босанских муслимана симултано напустиле и побегле. Број босанских муслимана убијених у овом повлачењу убрзо је у западном политичком и медијском дискурсу фиксиран на неких 8 000 „мушкараца и дечака“, што је укључило и убијене у борби и погубљене, иако ће убрзо идеолошки и политички интереси свих 8 000 учинити жртвама погубљења.
[restrictedarea]

ВИСОКИ СТАТУС СРЕБРЕНИЧКОГ МАСАКРА Сребреница и „сребренички масакр“ не би требало да заслужују толико поновљене пажње и излива гнушања у свету у којем постоји толико пуно акутних проблема, катастрофа, и подручја активних сукоба и убијања много већих размера. Али током свих 20 година од догађаја у Сребреници јула 1995, „мејнстрим“ медији су их редовно утискивали у јавну свест, с обнављаним драматичним призорима и старим и новим причама како би изгледали релевантно. Ова упорност и редовност захтевају објашњење. Верујемо да је континуирано наглашавање (сребреничких догађаја) углавном засновано на чињеници да ово понављање служи западним политичким циљевима (описаним у наставку). С тим у вези, показаћемо такође да, у остваривању ових политичких циљева, политичари, квазиправни Хашки трибунал, као и медији, искривљују и сакривају доказе о Сребреници и њеном контексту до нивоа који ствара потпуно политизовану и обмањујућу историју.
Сваке године 11. јула или око тог дана, западни медији и водећи политичари изражавају поштовање према жртвама „сребреничког масакра“. „Њујорк тајмс“, на пример, објавио је графичке приказе у вези са сребреничким масакром – од септембра 2003. то су најчешће ожалошћене удовице у Поточарима; пре тога, призори ексхумирања масовних гробница – 11. јула или око тог датума у 14 од последњих 19 година (1996–2014). Међу најсвежијим илустрацијама, 12. јула 2013, насловна страна тог листа приказала је фотографију ожалошћене жене која клечи над зеленим ковчегом на месту испуњеном другим зеленим ковчезима. У потпису фотографије стајало је: „Босанска жена код ковчега у којем су остаци њеног рођака, једне од жртава сребреничког масакра 1995. године.“ А онда поново у јулу 2014, лист је пропустио 11. јул, али је 17. јула штампао замашан текст о одлуци холандског суда да је влада ове земље одговорна зато што холандски батаљон УНПРОФОР-а није успео да спречи пад Сребренице; потпис пратеће фотографије гласио је: „Преживели догађаја у Сребреници 1995. тражио је прошле недеље гробове својих рођака на гробљу у оближњим Поточарима.“ Током година, реч „Сребреница“ употребљена је у 1.108 различитих текстова у „Тајмсу“, од првог спомињања 19. априла 1992. до краја маја 2015; фраза „сребренички масакр“ појавила се у 117 различитих текстова у овим новинама од када је први пут употребљена 1. октобра 1995, с врхунцима употребе ове фразе око сваког 11. јула.
Али сребренички масакр – чак и ако се без поговора прихвати бројка од 8 000 жртава – скромних је размера у поређењу са другим случајевима масовних убистава у историји. Број жртава нуклеарних бомби које су САД бациле на Хирошиму и Нагасаки 1945. преко 25 пута је већи. Масакри Индијанаца из племена Маја, које је извршила влада Гватемале у раним 1980, већи су за 20 пута. Смрти у ери „санкција масовне деструкције“ у Ираку (август 1990–2003) бројније су за чак стотину пута. А студија из марта 2015. о „укупном броју мртвих у три главне ратне зоне Ирака, Авганистана и Пакистана током 12 година ‚рата против тероризма‘“ закључила је да је овај „рат, директно или индиректно, убио око милион људи у Ираку, 220000 у Авганистану и 80 000 у Пакистану, тј. укупно око 1,3 милиона људи“. Извештај додаје да је „ово само конзервативна процена. Укупни број смрти у три наведене земље могао би да буде већи од два милиона, при чему је свака цифра испод једног милиона екстремно невероватна“. А то значи, између 125 и 250 пута више од броја жртава наведених за Сребреницу.
Штавише, док су ови остали случајеви углавном укључивали цивилне жртве, сребреничка бројка састоји се скоро у потпуности од војно способних мушкараца, међу којима су значајан део без сумње и били војници 28. дивизије армије босанских муслимана. Заправо, готово је извесно да је било више српских жена и деце које су убиле оружане снаге Републике Хрватске у Крајини у августу 1995. него што је било жена и деце, босанских муслимана, убијених у сребреничком масакру месец дана раније. Босански Срби чак су аутобусима на сигурно евакуисали жене, децу, старије особе из Сребренице; хрватска војска ништа слично није учинила за српске жене, децу и старце из Крајине.
Па ипак, осим годишњих помена жртвама нуклеарних злочина у Хирошими и Нагасакију, у „Њујорк тајмсу“ нема сличних годишњих меморијалних спомињања жртава ових осталих злочина над цивилима, и, што ствар чини још и гором, масовни злочини САД у Ираку, Авганистану и Пакистану се у Сједињеним Државама сматрају праведним и часним чиновима у „рату против терора“ који спроводи светски полицајац.
Сигурно је да је разлог овако различитих нивоа пажње политичке природе. Један фактор јесте чињеница да су Сједињене Државе директно одговорне за масовна убиства у Јапану, и лидери САД не горе од жеље да дају публицитет томе што су с две атомске бомбе убили неких 200 000 или више јапанских цивила, и када се Други светски рат ближио свом крају. Војни званичници САД сузбијали су објављивање фотографија и других информација о овом масовном убиству током низа година, и очигледно нису желели да јавност види сликовите доказе да је рат – пакао, и да њихова сопствена влада у томе има удела. Медији „главног тока“ својој влади помажу сопственим немаром. Заправо, тек је 2010, на 65. годишњицу бомбардовања Хирошиме представника Сједињених Држава, у овом случају амбасадор Џон В. Рос, први пут присуствовао годишњој церемонији.
У случају Гватемале, масовна убиства Маја извршила је влада коју су Сједињене Државе инсталирале 1954. и од тада јој помагале и обучавале је, и спроведена су у време лидера Ефраина Риоса Монта, кога је после посете у децембру 1982. председник САД Роналд Реган похвалио због „потпуне посвећености демократији у Гватемали“ и навео да га „лажно оптужују“ у медијима. Реганова посета и похвале уследили су током наглог убрзања у масовним убиствима и у време када је Бела кућа разматрала доставу још већих количина војне помоћи режиму у Гватемали; Комисија за истину је у свом извештају 1999. године утврдила да су убиства против Риоса Монта била геноцидна. Јасно, пропагандни систем који добро функционише није дозволио објављивање редовних помена што би пажњу могли да привуку на геноцид у сопственом задњем дворишту, који је потпомогнут од САД, с локалним менаџером налик на Иди Амина или Пола Кагамеа кога је хвалио председник Америке по којем је назван главни међународни аеродром у Вашингтону.
Операцијом „Олуја“, нападом хрватске војске на Србе у Крајини (уз помоћ америчких корпоративних плаћеника и снага босанских муслимана с босанске стране границе) успешно је протерано неких 250 000 српских цивила с територије од 10.500 квадратних километара, у највећем етничком чишћењу у ратовима током распада Југославије и у највећем етничком чишћењу у читавој Европи од Другог светског рата. Најмање 2 000 Срба убијено је у овој операцији, укључујући неколико стотина жена и деце. Уследило је мање од месец дана после сребреничких убистава, али на Западу ово је било помрачено пажњом и бесом усмереним на Сребреницу, која је отуда послужила као покриће. Не само да је ова масивна операција изазвала мало пажње на Западу већ су и медији с тешкоћом употребљавали термин „етничко чишћење“ у њеном описивању, упркос њеним размерама и учинку и очигледној подесности употребе овог термина.
Занимљиво, датуми овог великог етничког чишћења (током, угрубо, 84 сата од 4. до 7. августа 1995.) обележавају се у Хрватској, која овај успех слави годишњим националним празником 5. августа који се званично назива „Даном хрватских бранитеља (и, алтернативно, „Даном победе и домовинске захвалности“) уз пратеће параде, церемоније полагања венаца и сличне догађаје. На 10. годишњицу у августу 2005, када је од свих места прослава одржана у некадашњем главном граду Републике Српске Крајине, Книну, хрватски председник Стјепан Месић глорификовао је „величанственост и чистоћу Домовинског одбрамбеног рата“, уз скандирање „Анте! Анте!“ и „Фрањо! Фрањо!“ Западни медији не придружују се овој годишњој прослави, засигурно, али је и не критикују, као што би сигурно чинили када би Срби прослављали свој велики поход 11. јула 1995. Операцију „Олуја“ активно је помагала Клинтонова администрација, тако да су жртве „безвредне“, и, као и у случају гватемалских жртава Риоса Монта, и ирачких, авганистанских и пакистанских жртава САД и њихових НАТО савезника, изазивају мало пажње и још мање моралног заноса у „мејнстрим“ западним медијима.

_________________________________________________________________________________________

Извештај „Сребреничке истраживачке групе“: Jош једна сребреничка годишњица

Пише Стефан Каргановић

Oвогодишње помпезно обележавање двадесетогодишњице Сребренице у Меморијалном центру у Поточарима, према свим очекивањима, припрема се као раскошна холивудска продукција. То је потпуно разумљиво, са становишта режисера. Овештали сребренички наратив, сажет у две стандардне фразе: „геноцид“ и „8 000 мушкараца и дечака“, већ дуже време је на апаратима за вештачко дисање. Као у периоду позног социјализма у СССР, у постулате службене идеологије више нико искрено не верује. Зато ће ове године у Поточарима сребренички култ добити јаку инјекцију пропагандног адреналина, у нади да ће му то још на неко време продужити живот.
Ове године се, међутим, обележава и друга – неупоредиво важнија и озбиљнија – сребреничка годишњица. Пре десет година, 2005, „Сребреничка истраживачка група“ под руководством проф. Едварда Хермана, истакнутог ангажованог америчког интелектуалца и блиског сарадника Ноама Чомског, објавила је своју беспрекорну и по највишим научним стандардима обрађену студију о Сребреници. Од тада, студија проф. Хермана и његове групе, поред још неколико озбиљних анализа Сребренице, служи као референтно штиво о овом питању.
Скоро од почетка рада 2008. године, „Историјски пројекат Сребреница“ тесно сарађује са проф. Херманом и његовом стручном и посвећеном екипом. Та сарадња није била корисна само са професионалног становишта. Подједнако, ако не и више, била је инспиративна. Морални и интелектуални интегритет професора Хермана и његових колега нас је подстицао да се и сами за истину боримо још упорније и истрајније. Они немају никакве везе са Балканом и никакав разлог субјективне природе да се баве сребреничком проблематиком, осим што им је стало до тога да правда и истина тријумфују. Професор и неколико припадника његове екипе су Јевреји, остали су англосаксонског порекла. Једини члан групе који се презива на „-ић“, Џорџ Богданич, Американац је треће генерације и не зна ни реч српског.
Какво оправдање има иједан становник Србије, у кругу „двојке“ или ван њега, да буде мање заинтересован за Сребреницу од америчког професора Едварда Хермана? Какво оправдање имају припадници новокомпоноване српске интелигенције, која се идејама храни на сорошевским јаслама, за одбијање да заузму критичан став према наративу који је проф. Херман назвао „највећим тријумфом пропаганде при крају двадесетог века“? Зар призвање одговорног интелектуалца није управо то, да размишља критички? И да буде непоткупљиво посвећен истини.
На наш позив да ове године прославе сребренички јубилеј писањем новог, ажурираног Извештаја „Сребреничке истраживачке групе“, проф. Херман и његови сарадници су се без оклевања и са највећим одушевљењем одазвали. Замолили смо их да поставе следећа питања. Шта се променило у сагледавању Сребренице између 2005. и 2015. године? Шта нам говоре нови докази и увиди? Да ли је – на ову десетогодишњицу „Извештаја истраживачке групе“ – службени наратив Хашког трибунала и плаћеничких, лажних „невладиних организација“ у Србији и Републици Српској потврђен – или оповргнут?
„Историјски пројекат Сребреница“ ће ажурирани Извештај о Сребреници проф. Хермана и његове групе објавити на енглеском и у преводу на српски и ставиће га на располагање домаћој и светској јавности. За сада, пошто се приближавамо оној другој, политичкој и пропагандној годишњици Сребренице, поделићемо са читаоцима „Печата“ најважније делове Извештаја о Сребреници, у неколико наставака.

Наставиће се
[/restrictedarea] 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *