Прерасподела карата на Блиском истоку и слом Саудијске Арабије

Стручњаци процењују да је на Блиском истоку у току процес који би за крајњи резултат могао имати окончање сунитске доминације у исламском свету и рађање новог, шиитског поретка у овом делу света где би доминирао Иран

Пише Зоран Милошевић

За највише две до три године на Блиском истоку ће се појавити сасвим нове државе. На пример, шиитска држава на бази Источне провинције Краљевине Саудијске Арабије, уз неке територије Јемена (са већинским шиитским становништвом) и пола Ирака. Тако би се формирао тзв. (арапски) Шиитстан (провинција шиита – територија где живе шиити). При томе, сасвим је могуће да ће шиитске арапске републике створити федерацију арапских република, која би имала око 50 милиона становника и обухватала територију садашњег Јужног Ирака, Сирије, дела Либије, Кувајта, Источне провинције Краљевине Саудијске Арабије, Наџрана, Ал Асира, Катара, Уједињених Арапских Емирата, Бахреина, Омана, Јемена и онда би, заједно са Ираном, контролисали сва нафтна и гасна налазишта Персијског залива и дела Блиског истока. Такође, ако се то догоди, Персијски залив био би „унутрашње шиитско море“. Савез са Ираном створио би нову геополитичку реалност у свету, која би по својој финансијској и економској моћи била веома снажна, сматрају аналитичари Блискоисточног института – iimes.ru. Другим речима, свет највероватније чека стварање велике арапске шиитске државе, која је све само не оно што желе САД и Велика Британија.
[restrictedarea]

ШИИТСКИ УСТАНАК НА АРАБИЈСКОМ ПОЛУОСТРВУ Ипак, пођимо редом. Неочекивано, из Ријада се огласио јеменски председник „у избеглиштву“ Абд Мансур Хади, изјавом да је спреман да се договори о свему са својим противницима. Да подсетимо, Хади је избегао у Саудијску Арабију и сада је, одатле, изненада показао жељу да преговара са побуњеним Хуситима, које 28. маја 2014. године на Мировној конференцији о Јемену у Женеви није желео да види за преговарачким столом. Формално говорећи, он је и раније помињао да жели да преговара са Хуситима, али је постављао неприхватљиве услове побуњеницима и њиховим савезницима из Свеопштег народног конгреса Али Абдулаха Салеха, попут одустајања од оружане борбе за ослобађање заузетих територија. Промена става јеменског председника у избеглиштву за многе је деловала разумно.
Политичка реалност га је натерала да мења позицију. Наиме, познато је да Војска Краљевине Саудијске Арабије учествује у рату у Јемену и да се налази у незавидном положају, тј. преко јој је потребно примирје да реорганизује снаге, као и да јединице са југа пребаци на исток државе, где су се локални шиити побунили, наводи Владимир Алексејев за портал Iran.ru. Побуна није неорганизована. Напротив! Формирана је коалиција од свих иоле важних политичких субјеката и проглашене су две републике – Република Ел Хаса и Ел Катиф, које су најавиле супротстављање „Краљевству вахабизма и Саудијцима“. Односно, ова територија не укључује и нову републику Источне провинције Краљевине Саудијске Арабије, него области Уједињених Арапских Емирата, Катара и Омана, а такође и југоисточне регионе Саудијског краљевства.
Војна авантура Саудијаца у Јемену, те мешање у рат у Сирији и Ираку, изузетно су ослабили Краљевину. Усмеривши војску од 30 000 припадника на границу са Јеменом, Ријад је оставио све остале правце без заштите. При томе, армија није смела ући у Јемен, плашећи се пораза. Такође, нису смели да повуку војску са границе, што је натерало Хусите, иначе бомбардоване од стране арабијске авијације, да пређу у контранапад, а то је резултирало продором на неколико праваца у територију Саудијске Арабије. Разбијене су многе карауле, погинуле су десетине војника и цивила. Велики број људи из тих подручја кренуо је пут избеглиштва, чак у Ријад, стварајући пометњу у главном граду ове државе. Да трагедија буде већа, хуситска војска је на неким правцима ушла у дубину територије Саудијске Арабије, чак до 40 километара, не наишавши на отпор. Хусити све ово изводе под паролом „ослобађања окупиране јеменске територије од Саудијаца“ (реално то и јесте спорна територија). О њој су вођени преговори до отпочињања рата у Јемену, тачније да пређе под његов суверенитет, јер ту живе јеменска племена која нису мала (процењује се да се ради о два до два и по милиона становника) при чему шиити чине најмање један милион. Неки лидери Хусита иду и даље тврдећи да им та територија припада и историјски, као и Мека и Медина, јер су се налазиле у саставу Зеидитског имамата. На тим идејама догодила се и побуна шиита у Источној провинцији Краљевине Саудијске Арабије.
Недавна смена власти у Ријаду, затим пад цене нафте и одређени погрешни потези нове владе на унутрашњем и спољном плану и без Јемена постали су надражујући. У таквој ситуацији у Источној провинцији догодила су се два велика терористичка напада Исламске државе над шиитима. Одговорност је, важно је нагласити, преузео локални огранак Исламске државе, а не ирачки, од којега је Саудијска Арабија (на северу) покушала да се заштити (очигледно безуспешно) изградњом огромног зида.

КО СТОЈИ ИЗА АНТИШИИТСКОГ ТЕРОРИЗМА? Први терористички напад догодио се 22. маја 2015. године у шиитској џамији у Катифу када је самоубица-бомбаш, иначе грађанин Саудијске Арабије, активирао експлозивни појас усмртивши 21 човека и ранивши 97. Међу погинулима има и деце. Други терористички напад догодио се 29. маја у шиитској богомољи у граду Дамам, при чему је троје погинуло и много верника је повређено. После ових напада становници Источне провинције, коју иначе насељавају шиити, подигли су устанак против династије Саудита. На улицама се појавила маса са транспарентима којима се позива на проглашавање република Катиф и Ел Хаса.
После терористичких напада у близини Катифа постављен је пункт устаника на путу ка граду Дамам и на њему су фотографије имама Хасана и Хусеина (синови последњег праведног калифа Алија и мученика са аспекта шиита, а њих су убили следбеници Суне – сунити).
Суштина је у следећем: позив на устанак против династије Саудита значи да је реч о некој врсти „Арапског пролећа“ у Саудијској Арабији уз учешће Исламске државе. Наравно, постоје дезинформације, као и разне претпоставке: једна од доминантнијих је, на пример, да су шиити и следбеници Исламске државе (током тајних контаката) већ поделили сфере утицаја у овој држави.
Ситуација за Ријад је, дакле, више него сложена, тако да су морали нешто предузети. Једно је распиривати рат у Сирији, Ираку и Јемену, а сасвим друго супротставити се шиитском устанку код куће, уз активирање припадника Исламске државе. Да би се саудијска влада успешно супротставила шиитском устанку и све већој делатности следбеника Исламске државе, потребна јој је војска, а она је на граници са Јеменом.
У таквим условима у медијима Арабије развила се дебата ко је наручио терористичке нападе. Тамошњи полицијски инспектори тврде да је материјал од којег је израђен појас-бомба самоубице-терористе урађен у иностранству (не наводећи државу). Но, медији спекулишу да се мисли на Иран (Источна провинција се налази на обали Персијског залива) и Јемен. Но, познато је да се Иран не бави тероризмом, а Јемен је далеко, тако да се појавила и трећа теорија – све је дело саудијских тајних служби. За сада, информација о томе ко је наручио нападе остаће тајна. Иако је, дакле, одговорност преузео саудијски огранак Исламске државе, сви сумњају у то. Наиме, припадници ове организације у Ираку и Сирији користе ручно прављене појасеве-бомбе, а у случају терористичких напада у шиитским деловима Саудијске Арабије коришћен је експлозив произведен у фабричким условима.
Такође, арапски стручњаци за тероризам наглашавају да припадници Исламске државе нападају нафтна постројења и инфраструктуру, те немају интерес да испровоцирају устанак шиита. Зато је у стручним расправама веома заступљена тврдња да су искоришћени саудијски терористи-усамљеници од стране страних тајних служби. Но, поставља се питање чијих? (портал voprosik.net).
Када се анализирају интереси – одговор се своди на две државе: САД и Велику Британију, које су већ објавиле план поделе Саудијске Арабије (о чему је својевремено писао и „Печат“ – путем раскола државе и формирања мањих државица и енклава на основу племенске и етноконфесионалне припадности. Аутор ове поделе је Бернард Луис).
Устанак у шиитској нафтоносној Источној провинцији Краљевине Саудијске Арабије највише одговара Ирану и јеменским Хуситима, Ираку, Сирији и либанском Хезболаху, али и, како смо навели, САД и Великој Британији. Саудијци су желели да преузму улогу „регионалног жандарма“ па је и Вашингтон морао да их зауставља, упозоравајући да су нагли. Резултат ове политике је да се стратешки важан регион, посебно због налазишта нафте од којих зависи цео свет, нашао у хаосу и ситуацији нестабилности. Уколико хаос потраје, јасно је да ће се налазишта нафте и друга инфраструкура наћи у рукама различитих племена, што ће довести до илегалне продаје овог енергента, а самим тим и до пада његове цене.
Ријад је, за сада, у побуњену провинцију пребацио додатне јединице Националне гарде и специјалних јединица, слабећи снаге на граници са Јеменом. То је омогућило Хуситима поменути продор на територију Саудијске Арабије и заузимање не само караула већ и неколико великих магацина са оружјем и муницијом. Ови догађаји као да наговештавају велико преуређење Блиског истока и, како смо на почетку навели, стварање шиитског Арабистана.

___________________________________________________________________________

ГДЕ ЖИВЕ ШИИТИ

Шиити чине 65 одсто становника Ирака, 85 одсто Азербејџана, 70 до 85 одсто Бахреина, 30 до 45 одсто Кувајта, 15 до 20 одсто Уједињених Арапских Емирата, 10 одсто Катара, 8 до 20 одсто Саудијске Арабије, при чему су већина (60 одсто) у источном делу богатом нафтом. У Сирији шиита има око 12 одсто, а у Либану 30. У Авганистану живи око 15 одсто шиита, у Пакистану 20 одсто, Јемену 40 одсто, а за Турску тачних података нема, мада се зна да су бројни међу Курдима, али и међу Турцима. Процењује се да их има до 15 милиона или око 20 одсто становника Турске. Крајње двосмислени суфијски ред Бекташи, са наклоношћу према шиитизму, постоји и на Балкану, пре свега међу Албанцима (око 20 одсто становника следи овај правац). Шиитске заједнице су разбацане по целом свету, при чему нема тачних података о њиховој бројности. Једна од највећих шиитских „дијаспора“ је у Нигерији, где их има око 3,3 милиона, наводи портал newsland.com.
[/restrictedarea]