Нови гасни поредак

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Цевовод преко Црног мора биће изграђен, гас допремљен у Турску, а транзит преко Украјине укинут за четири године и ко буде желео да се снабдева по повољној цени мораће да купује по руским правилима

Не само као последица украјинске кризе, са новом снагом обновљено је глобално замешатељство око евроазијских енергетских коридора. У првом плану су гасоводи, јер без њих није могућ релативно јефтин транспорт „плавог злата“. Након што је руски председник Владимир Путин у децембру прошле године објавио да Москва одустаје од „Јужног тока“, који је требало да иде дном Црног мора и кроз Бугарску, постало је јасно да је мајстор политике и геостратегије још једном озбиљно промешао карте. Избором Турске, земље изван ЕУ, за новог партнера, уместо непоузданих Бугара којима командују Брисел и Вашингтон, Путин је добрим делом преусмерио ударну силу украјинског фактора, којим су Американци манипулисали током целе 2014. године, али и читаву деценију пре тога. Коначно, најављујући изградњу „Турског тока“, Путин и челници „Газпрома“ означили су 2019. као кључну годину, када ће на испоруке природног гаса преко украјинског правца бити стављена тачка. Енергетски часовник је почео да откуцава уназад, упозоравајући Европљане, пре свега оне са југа континента, да времена за њих преостаје све мање.

 

ШМИНКАЊЕ МРТВАЦА То је био заиста снажан сигнал, јер не треба ни сумњати да ће Кремљ испунити обећање. Ако у том тренутку Европа не буде имала алтернативни енергетски коридор за снабдевање гасом – гаса једноставно неће бити. И мало ко ће аргументовано моћи да каже да ЕУ то није заслужила својом политиком. Уводећи санкције Москви без утемељења у одлукама Савета безбедности УН, провоцирајући и вређајући руског лидера, у Бриселу не смеју бити зачуђени кад гасна славина пресуши. Понашајући се у складу са крилатицом коју је према Русији још 2008. лансирао бивши украјински председник Виктор Јушченко – „не треба нам ваш смрдљиви гас“ – ЕУ као да не види да „миришљавог“ гаса напросто нема. Ако га и пронађе, ни издалека неће да га буде довољно за све потребе и потрошаче, а цена ће бити астрономска. Што за изградњу неопходне инфраструктуре, што за сам енергент. Зато лако може да се деси да Европљани са својом политиком прођу као Јушченко и његова Украјина: осиромашени и у стању распада.

[restrictedarea]

У покушају да предупреде негативне последице, у Вашингтону и Бриселу не мирују. Оживљавају старе пројекте гасовода, као што је већ одавно сахрањени „Набуко“. Смишљају и нове, али још увек све остаје на нивоу прича и бомбастичних назива: Трансјадрански, Транскаспијски… Као у трансу, многи од њих не виде да само шминкају мртваца, јер сировина и даље не постоји. Све на шта могу да рачунају, то је гас из Азербејџана, који је и раније био у игри, и то у најбољем случају око 10 милијарди кубних метара годишње. Поређења ради, гасоводи „Јужни“ и „Турски ток“ пројектовани су са капацитетом од 63 милијарде кубика, колико отприлике сада износи транзит преко Украјине. Чак и да потече азербејџански гас, остаје нејасно из ког извора би се покрило још 50 милијарди, односно петоструко већа количина. Западне очи, гладне енергената, усмерене су на Туркменистан, па чак и Иран, али су све то старе, давно проваљене комбинације на које ће Москва и Пекинг имати адекватан и спреман одговор.

Отуда и журба Запада да закључи какав-такав мировни споразум са Техераном, у нади да ће га придобити за своје планове и тако разбити његову осовину са Кином и Русијом. То су јалове наде. Пекинг и Москва исувише чврсто држе све дизгине у Азији, а поготово у средишњем делу континента, да би дозволили да се процеси у том делу света одвијају без контроле. Колика је њихова реална моћ, Туркменистан и Иран засигурно не желе да искушавају. Зато се ситуација у Евроазији поново компликује. Од Тихог океана и Јужног кинеског мора, преко Корејског полуострва, Средње Азије, Блиског истока и Балкана – свуда сазревају опасни процеси, покрећу се нова и обнављају стара жаришта. Све то сведочи да светска економска и безбедносна криза тек добија на замаху и биће право чудо ако буду избегнуте озбиљне последице по светски мир.

 

ПРОБИЈАЊЕ ЛЕДА Међутим, Русија не чека да јој се догађаји сруче на главу, већ им иде у сусрет. Много је већ написано о државном програму наоружања, вредном више од пола билиона евра. Као што се могло видети на Паради победе 9. маја, огромна улагања дала су резултате, десетине образаца нове војне технике већ су ушли у серијску производњу и ступили на бојево дежурство. Тако Москва показује да ће суверенитет и национално богатство бранити свим средствима, до последњег даха. Сваки војни напад на Русију, ма ко га и са којим снагама извео, представљао би праву катастрофу за нападача.

Овим се објашњава зашто рат који већ годинама тутњи Евроазијом за сада не прераста у регионални или глобални сукоб, већ се гвозденим рукавицама држи у оквирима једне државе. Иза наводног тероризма, екстремизма и демократских снага, заправо се крију интереси и снаге глобалних играча – пре свега Американаца. То је игра коју је и Путин добро научио за протеклих 15 година, па се сада сви ишчуђавају зашто снаге самоодбране Донбаса више подсећају на командосе из Рамбо филмова него на фармере и рударе који су ухватили пушке у руке.

Да се Америка не пита више за све, сведочи и почетак радова на полагању цеви за гасовод „Турски ток“ овог месеца. Русија гради гасовод као да се ништа посебно не дешава, рачунајући да ће тражња за гасом из године у годину расти. „Газпром“ почиње са полагањем све четири нити „Турског тока“, пуног капацитета од 63 милијарде метара кубних. Иако поједини експерти, пре свега на Западу, упозоравају да Москва на неки начин прави рачун без крчмара, јер финални договор са Анкаром још није постигнут, ови аналитичари ипак – намерно или случајно – превиђају неколико ствари. Као прво, морска траса „турског“ гасовода се у две трећине свог пута поклапа са бившим „Јужним током“. Зато „Газпром“ може мирно да почне радове и чека да виши нивои финализују међудржавни споразум. Почетни део трасе је већ одавно испројектован и договорен са Анкаром, која је раније дала одобрење за полагање цеви „Јужног тока“ по својим територијалним водама.

Друго, цеви за гасовод су већ плаћене, направљене, а делом и испоручене, па ни са те стране нема потребе за одлагање. Исто тако, специјални бродови који полажу цеви већ су месецима укотвљени у Црном мору и сваки дан њиховог стајања ствара већи трошак него да они раде. Имајући све ово у виду, из „Газпрома“ су најавили да ће прве испоруке гаса новим цевоводом почети већ крајем идуће године. Како је објашњено, то ће у почетку бити само количине за Турску, око 14 милијарди кубика, чиме ће ова земља бити прва која ће се ослободити ризичног украјинског транзита. За Москву је добро да пробије лед и да радови крену, а после ће све бити лакше.

ИГРА БЕЗ РУКАВИЦА Али, нису ово главни разлози. Суштина је у томе да је Москва добро разумела да мора предузимати одлучне, а често и агресивне кораке, ако жели да опстане. У свету у којем чак ни међународни уговори не важе (што се добро видело и у случају гушења „Јужног тока“, и француских бродова „Мистрал“) пасивност и вера у поштовање права од стране других – води директно у пропаст. Зато је Кремљ отпочео „гасну офанзиву“, са циљем да своју робу допреми на границу ЕУ, пре него што Брисел почне са изградњом гасовода из Азербејџана или Туркменистана, односно док ЕУ не уведе ограничења на увоз руског гаса.

У Москви су свакако свесни свих ризика својих потеза, али више не желе да играју у рукавицама. Гасовод ће бити изграђен, гас допремљен у Турску, а транзит преко Украјине укинут за четири године. Ко у том тренутку буде желео да се снабдева из руске цеви по повољној цени, биће слободан да купи и да изгради цевовод до своје територије, ако Европа буде одлучила да се на тај начин снабдева. У супротном, у провинцији Једрене, или нешто западније, на грчкој територији, гас ће евентуално моћи да се прерађује у течно стање и танкерима превози на одредиште. Чак и тај начин биће много јефтинији него да се плави енергент допрема из Северне Америке или Средње Азије.

Најбитније у свему томе је да ће Русија, желела Европа да купује њен гас или не, једном засвагда избацити из игре Украјину као транзитера. То ће коначно довести до релаксације ове неуралгичне тачке, јер ће њен уцењивачки капацитет бити практично сведен на нулу. Ради таквог развоја ситуације, Русија ће, буде ли морала, бити спремна чак и потпуно да се одрекне западног вектора трговине гасом и да се окрене перспективним тржиштима, као што су Кина, Јужна Кореја, Јапан и друге далекоисточне земље. Али, док се то не деси и док се не успостави „нови гасни поредак“ у Евроазији, напетост  ће и даље да расте.

[/restrictedarea]