Мали филм с великом провокацијом

Интернационални филмски Зомбиленд шири своје границе

Пише Владислав Панов

Због чега је „Дете 44“, дело из продукције чувеног Ридлија Скота, смештено у хладноратовску еру стаљинистичког Совјетског Савеза, коју је Запад одувек обожавао да мрзи, изазвало највише полемика у новијој историји антисовјетског и антируског целулоидног прегалаштва Запада, које у форми стихије исписује нова поглавља

Тешко да је у скорије време било неког филма који је изазвао тако жучне полемике под капом капитализмом савршено уједињеног света као што је то протеклих недеља успео да уради британско-амерички (сниман и делимично продуцентски подржан од Чешке и Румуније) филм „Дете 44“. Наша га је публика без икаквих проблема, полемика или било чијих повређених осећања, назора или политичких убеђења, заправо без икаквог одзива и коментара с било чије стране, видела међу првима у свету, одмах после америчке премијере. Из продукције чувеног британско-холивудског синеасте Ридлија Скота (који је наводно требало и да га режира) овај је филм на великом екрану оживео књижевно штиво (први део лагане квазиисторијске антисовјетске трилогије) британског писца Тома Роба Смита. Првокласна глумачка екипа и замашна продукција од преко педесет милиона долара учинилe су да напор поменутих „бабица“ овог великог кинематографског чеда добије на значају и озбиљности. То што је изабран рад поменутог „стручњака“ за совјетски период можда и није неко питање, већ зашто је филм с таквом литерарном подршком, сниман иначе пре две године, а препродукцијски замишљан и припреман још од пре три лета, одређен да крене у светску дистрибуцију скоро у дан обележавања седам деценија од победе над фашизмом, у којој је, иако то западна кинематографска историја, па и она друга, званична и политичка, веома тешко и ретко признају, значајно учешће имала и Црвена армија Совјетског Савеза. Чак и са свим продуцентским аргументима који тврде супротно, „Дете 44“ је ипак недовољно јак кинематографски производ да би деловао као запаљиви материјал у експлозивним актуелним односима између источног и западног капитализма. А он је то ипак успео да буде.

[restrictedarea]

Мали Ђокица о Бабароги с петокраком Реч је, иначе, о трилеру смештеном у совјетску еру, у 1953. годину, последњу у Стаљиновој владавини. Наш јунак (за кога је задужен тренутно један од најзапосленијих и најпросперитетнијих острвских глумаца, Том Харди) херој је Другог светског рата и официр-обавештајац у послератном Совјетском Савезу задужен за спровођење Стаљинових чистки – издајника и оних који су означени као такви. Иако идеалиста и простаљинистички официр, он без размишљања одлучује да по сваку цену покрене истрагу о убиствима деце, на коју случајно наилази иако је наводно забрањена од надређених због чега прети да буде погубна за његову каријеру. Када се покаже да су у питању грозна и бројна убиства деце и када се јави сумња да је на делу серијски убица, служба за коју наш јунак ради окреће се против њега, јер су њени челници престрављени од те чињенице због наводног става великог вође да у Совјетском Савезу не постоје серијске убице пошто су они продукт декадентног Запада и не може их бити у савршеном совјетском друштву. То се сасвим отворено подвлачи у суштинском контексту филма. Од тог момента, за ратног хероја у униформи Службе безбедности више нема мира и он, истражујући злочине манијакалног убице, који званично није могућ, постаје мета сопствених колега и претпостављених, па чак бива прогнан у унутрашњост и деградиран. Цела прича, прожета свим холивудским стереотипима када је о оваквим филмовима реч, нуди гледаоцу слику Совјетског Савеза из Стаљиновог доба какву је одувек могао да види у западним остварењима која су често и страствено волела да се баве тим временом. Иако су аутори одлучили да главни јунак остаје херој до краја без обзира што је Рус, то није умањило одијум бројних Руса. Ова је прича, наивно и површно испричана из перспективе западног „Ђокице који замишља совјетско-руску Бабарогу с петокраком“, актуелна тема за расправе и свађе. Чак је дошло дотле да је у сваком смислу суштински безначајан филм постао врела тема на свим нивоима друштвене, етничке и политичке лествице с обе стране „гвоздене завесе“ која је формално одавно подигнута. Пошто је откупљен од стране руског дистрибутера и требало је да почне да се приказује по Русији у време када и у осталом делу света („случајно“ баш уочи обележавања јубиларног Дана победе над фашизмом) Министарство културе Федерације је одлучило да реагује и да затражи одлагање премијера. Што се и догодило. Запад, увек принципијелни бранилац демократије и слобода свих и свакога, тугаљиво је напао актуелну руску ригидну и суштински недемократску власт. Сви који по уверењу или задужењу увек спремно дочекују овакве зицере за напад на Русију придружили су се слободарским вапајима бораца за демократију оштро осуђујући цензуру (које није било) и забрану (које није било) „Детета 44“ од стране руске власти. Тако је, ето, један мали филм великом провокацијом драстично надмашио своју уметничку маленкост и постао ефикасни пропагандни трик својих твораца. Иако је препун глупости и „малих лажи“ (почиње призором руског војника окићеног сатовима скинутим с руку убијених Немаца, који пред фотографом треба да постави совјетску заставу победе над крововима заузетог Берлина) постао је мерило поштовања па и, уопште, присутности демократских принципа у савременом руском друштву. Мерило, наравно, из перспективе Запада, који га је калибрисао и бруталним провоцирањем сумњивим статистикама помињући за заплет који следи потпуно неважне податке у отварајућем кадру филма о наводно од Русије изазваној украјинској глади с бројним жртвама. Дакако, и то је сасвим случајно у медијском контексту актуелних руско-украјинских, од Запада подржаних сукоба у којима је јасно назначено ко носи шешир лоших, а ко херојских момака. Тиме је овај „историјски контекст“ за све напредне потрошаче западног прекројавања туђих историја у дневнополитичке сврхе добио прихватљиву и „уверљиву“ везу далеке, нејасне и некоректне прошлости с идеалном садашњошћу. Још је слично кројачки струкираних детаља у овом остварењу, које је, авај, одлучило да поштује управо такве маштовите креације у кројењу историје обилно присутне у поменутом Смитовом штиву у сценарио преточеном пером америчког сценаристе Ричарда Прајса, који се пре три деценије уздигао чак до номинације за Оскара радом на сценарију филма „Боја новца“. Занимљива је и шведска ауторско-глумачка присутност у „Детету 44“. Режисер је Швеђанин егзотичног имена и правог порекла, Данијел Еспиноза, главну јунакињу тумачи последњих година најпопуларнија шведска глумица, звезда трилогије „Миленијум“, Нуми Рапас, а главног негативца њен сународник у млазном успону на америчку и интернационалну глумачку сцену, Џоел Кинаман. Сви они, наравно, нису били заинтересовани за историјску прецизност и поштен однос према турбулентној прошлости. За њих је ово била добра прилика да се високобуџетска тезга за велики студио одради што корисније. И без обзира што „Дете 44“ прети да постане један од најубедљивијих финансијских промашаја године, сви учесници овог филма бележе потенцијално прихватљив резиме не само за зидање каријере него и за учешће у најављеној даљој експлоатацији трилогијског Смитовог штива пошто је, рекоше, на реду наставак под именом „Гулаг“. Наслов све говори, зар не?

„Зомбиленд“ шири своје границе У поплавној најезди филмова и телевизијских серија, иза којих углавном стоје највећи амерички студији и неретко најчувенији аутори (када је допринос у том смислу најавио и тандем Стивен Спилберг – Том Хенкс, онда је све јасно) а који стихијски хране тренд оживљавања хладноратовског периода у односима између Истока и Запада, „Дете 44“ неће заузети значајно место. Али одјек који је успео да изазове у јавности, примораној да коментарише његову лажљиву безначајност, и те како хоће. И тиме је он испунио своју сврху постојања. И не треба бити у заблуди, суштински мотив стварања. Није случајно ово штиво, баш у ово време и на овако политички „незграпан“ начин оживело на великом платну. Што се више увређени и погођени заштитници демократије са западне стране „гвоздене завесе“ које више нема упиру да докажу како је, ето, још једно уметничко дело доживело да буде забрањено у Русији, то је очигледније да је направљено управо да би испровоцирало такве реакције и коментаре. У свему је, као и увек када осуде долазе од бранилаца напредног западног света, сасвим неважно шта је истина и да ли је од ње заиста било ко требало да буде брањен или због ње нападан. Јер, како паметни одавно рекоше, ко контролише прошлост контролише и садашњост. А ко контролише садашњост кроји будућност. И то баш ону која нам се увелико цери у лице: ону коју настањују уживаоци безумног конзумеризма, армија дужничких робова и крда послушних потрошача „брендова“. Интернационални „Зомбиленд“ шири своје границе. Историје више нема. Памет постаје једна и сви је морају користити на исти начин. Уосталом, из перспективе благодетног живота у тржним центрима и на „друштвеним“ мрежама, кога је уопште брига за историју и истину? Шта ће (им) нам?

[/restrictedarea]