Има ли овде руских ботова?

Пише Филип Родић

Током читавог Хладног рата правило, које је имало изузетке, било је да за совјетске обавештајне структуре странци раде из идеала, а за америчке због пара. Сличан тренд је настављен и касније, па је разлика у финансијском статусу оних који пропагирају интересе Вашингтона и оних који су на страни Москве остала иста, ако није и већа. Питање је онда ко је ту бот?

Велика сива зграда, опасана високом оградом од бетона и челика. Да би се прошло с друге стране ове баријере, неопходна је темељна безбедносна провера, а у случају да, идући од портирнице до улаза у зграду, скренете са стазице на травњак, обезбеђење вас одмах мегафоном опомиње да станете. Нема скретања са стазе! С уласком у зграду, губи се сваки физички контакт са спољним светом. Може се само у унутрашње двориште. Обезбеђење је на сваком спрату и ревносно се шетка. Тако, барем, кажу они који су били унутра. Конспирација највишег нивоа. Ово није опис зграде у Санкт Петербургу у којој, по репортажи америчке агенције „Асошијетед прес“, „скривени“ раде „Путинови тролови“ који „светом шире дезинформације“. Не, ово је опис зграде где раде новинари Радија Слободна Европа/ Радија Слобода који светом шире истину. Барем по уверењу западних медија.

 

БОГОУГОДНО ДЕЗИНФОРМИСАЊЕ „Кремљ се увек праћакао у пропаганди, али је у протеклих годину дана његова кампања ботова прешла сваку меру, додајући стотине интернет оперативаца како би се супротставили западном притиску због његове улоге у проруској побуни на истоку Украјине. Програм одвлачи Србију од прокламованог пута ка чланству у Европској унији и ближе руској орбити, а циља и Немачку, САД и друге западне силе. Операција је толико забринула Европску унију да ју је подстакла да изради Нацрт борбе против руске кампање дезинформисања“, пише АП.

Само у овом пасусу текста постоји толико пропуста, занемаривања чињеница и дезинформација да се човек може само запитати да ли је, у овом случају АП, али слично се може рећи и за већину осталих западних медија главног тока, пропагандну активност Москве препознао захваљујући томе што је и сам води.

„Кремљ се увек праћакао у пропаганди“, пише АП, заборављајући колико се сам Вашингтон „праћака“ у истој пропаганди. Заборавља на горепоменути Радио Слободна Европа/ Радио Слобода који је створен како би ширио америчку пропаганду по земљама источног блока, који финансира амерички Конгрес и који је у својим редовима имао људе попут Станислава Станкијевича (ратног злочинца из Другог светског рата, јединог човека чија су зверства у потпуности описана у конгресним документима САД, а да није Немац. Именом и презименом био је проказан чак и у Уједињеним нацијама, а совјетски делегат у УН оптужио је западне савезнике да су после рата крили Станкијевича и хиљаде других ратних злочинаца у логору за расељена лица у Западној Немачкој, што је Стејт департмент, наравно, одбацио као „пуку пропаганду“) или на Глас Америке, Дојче веле, Радио Франс ендернасионал, Би-Би-Си…

АП наводи и да је руска операција навела ЕУ да „изради Нацрт борбе против руске кампање дезинформисања“. Да ли то значи да све ове наведене информативне куће нису постојале до руског програма? Или, можда, ЕУ само сматра да њен програм информисања више није раван руском дезинформисању?

 

У КОЈОЈ ЈЕ СРБИЈА ОРБИТИ? Трећа крајње дезинформативна и погрешна ствар само у овој реченици АП-овог извештаја је та да програм „одвлачи Србију од прокламованог пута ка чланству у ЕУ и ближе руској орбити“. Истина је да је пут ка чланству у ЕУ прокламован, али је чиста неистина да Србија било када у последњих више стотина година „није била у руској орбити“ те да је Москви потребно да је тамо одвлачи. Управо је супротно – САД и остали западни савезници имају потребу да Србију одвуку у своју орбиту и због тога улажу огроман новац (званичник Стејт департмента Брајан Хојт Ји рекао је недавно да су само САД од 1990. у ове сврхе на Западном Балкану потрошиле чак седам милијарди долара). Русија, с друге стране, до недавне појаве Спудњика није имала никакав медиј под својом контролом у Србији, нити је познато да је неки финансирала. Такође, непостојеће су невладине организације које новац примају од Москве. Укратко, АП верује да Срби не би волели Русију и не би били у њеној орбити да нема пропаганде, односно да нема интернета. Интернет није одувек постојао. Није га било ни пре двадесет година, а камоли пре стотину или две стотине година. И тада Срби нису волели Русију? Не, волели су је, само нису могли да шаљу коментаре и „лајкују“.

Најзанимљивији од свега, међутим, у репортажи АП јесте избор саговорника за коментарисање „ситуације са руским ботовима у Србији“. Наиме, АП је изабрао ни мање ни више него директорку Центра за евроатлантске студије Јелену Милић коју представља доста наивно, као „политичку аналитичарку“. „Једна од последица (руског пропагандно-дезинформативног рада на мозгу просечног Србина) јесте чињеница да је подршка јавности за европске интеграције пала испод 50 одсто први пут од демократских промена у Србији 2000. године“, рекла је она и додала да ће бити „врло тешко вратити ту подршку јавности“. Сви врло добро знамо ко је Јелена Милић, најватренији НАТО лобиста у Србији. Толико је ватрена да се противници НАТО неретко захваљују Богу што баш она заговара чланство Србије у овој организацији, односно што је, речником „Асошијетед преса“, „натовски бот“. Да то није, да ли би рад њеног центра финансирали, поред осталих, НАТО дивизија за јавну дипломатију, Генерални директорат Европске комисије за проширење, Европска комисија кроз програм „Европа за грађане“, Национална задужбина за демократију или Фондација браће Рокфелер.

Реалност је таква да је, како то наводи Јевгениј Баранов, један од водећих руских новинара и коментатор државног Првог канала, присуство руских медија у Србији минимално и „у поређењу са медијским утицајем Запада личи на дечју игру у песку“. Реалност је, такође, таква да се у недостатку оваквог медијског простора и организованог „незападног“ невладиног сектора Срби који воле Русе сами окупљају, коментаришу, „лајкују“ и не треба им директива било из Москве, било из Санкт Петербурга да би знали шта воле, а шта не. А директиве које стижу из Вашингтона и Брисела нешто слабо пролазе, упркос уложеним милијардама долара.

[/restrictedarea]