Евроазијски велики скок

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић
Одговор Кине, Русије и Белорусије на амерички покушај стављања Европе под своју капу, у случају успеха, отвориће нове перспективе за уједињење читавог евроазијског простора и „интегрисање интеграција“

Док криза у Украјини тутњи новом жестином, Кремљ убрзава планове евроазијских интеграција. У новом Евроазијском савезу на челу са Русијом већ су се нашле Белорусија, Казахстан, Јерменија и Киргизија, па се стиче утисак да је први круг проширења тиме комплетиран. Москва је бацила геополитичко сидро практично на свим правцима који су од стратешке важности – на Балтику, Кавказу и у Средњој Азији. Све веће руско присуство, пре свега економско, али и политичко и војно, довешће убрзо до обнављања сфере утицаја изгубљене пре две и по деценије, распадом Совјетског Савеза. Неће то, наравно, бити „нови СССР“, како пропагандно изјављују поједини амерички и западни званичници, али ће моћ и домет Москве свакако нарасти. Ови неминовни геополитички процеси кључни су „кривац“ што се глобална безбедносна и економска ситуација толико закомпликовала. Али, тешко да Америка има снаге и могућности да их заустави.

[restrictedarea]

МОНЕТАРНА УНИЈА И – „АЛТИН” Руски премијер Дмитриј Медведев недавно је најавио да је Москва спремна да размотри могућности за стварање монетарне уније, односно заједничке валуте, са осталим чланицама Евроазијског савеза. Ова замисао није нова, њу је још одавно предложио идејни творац Евроазије, казахстански председник Нурсултан Назарбајев. И руски шеф државе Владимир Путин је о томе у више наврата говорио, као о логичној последици евроазијских економских интеграција. Реч је о моделу који је већ примењен у Европској унији, увођењем заједничке валуте – евра. Пут је, дакле, познат, а и сама Евроазијска економска унија (ЕАУ) настала је по сличном обрасцу као и ЕУ. Нова валута има радни назив „алтин“.

То ће бити још виши степен интеграције пет држава, које чврсто повезује заједничка историја и традиција. Везује их и комплементарна привреда, јер су републике бившег СССР-а веома тесно економски сарађивале у свим областима. Оне имају заједничку и унифицирану транспортну, енергетску и осталу инфраструктуру, и зато њихова одвојена егзистенција последњих деценија представља катастрофу за сваку од њих појединачно. Трагичност постсовјетске дезинтеграције показала је на делу сву неопходност обнове политичких, економских, друштвених и културних веза бивших република некадашње „црвене империје“.

Када се све ове везе споје, неизоставне су и оне војне. То добро знају у Америци и зато се плаше Евроазије. Ако су Белорусија, Јерменија, Киргизија и Казахстан изгубљене за Американце у војном погледу, не чуди њихова упорност да откину преостале делове бившег СССР-а. То се најпре ради у Украјини и Грузији, а сада већ отворено и у Молдавији. Придњестровље се ту показује као потенцијално најболнија тачка. Није случајно украјински председник Петар Порошенко именовао на дужност губернатора Одесе старог руског непријатеља – бившег председника Грузије Михаила Сакашвилија. Осим што је највећи русофоб дошао на чело најрусофилскијег региона Украјине, његов главни задатак биће да обезбеди украјинско-придњестровску границу, тако да не може ни птица да пролети.

ЗАПАД „ЉУЉА” КОНСТРУКЦИЈУ Ова идеја, очигледно сугерисана из Вашингтона, подразумева да се руским трупама на левој обали Дњестра пресече копнена и ваздушна комуникација са матицом, што би требало да доведе до пада ове непризнате републике, чији је Москва гарант. То је још један потенцијални сукоб са несагледивим последицама. Јер, ако дође до кризе, Москва ће сигурно наћи пут како да снабдева своје миротворце у Придњестровљу, а то ће моментално ескалирати у сукоб много већих размера. Тако се на том простору јасно назиру веома опасни процеси, ланчано повезани са дешавањима у Украјини. Ако се нешто битно у Кијеву не промени, може бити запаљен цео простор од Кишињова до Доњецка.

То је жариште које тиња и омета нормалне процесе економске интеграције на постсовјетском простору. Изузев балтичких република које су по убрзаном сценарију примљене у НАТО и ЕУ, и где влада релативно благостање, све остале бивше совјетске републике – изузев Русије, Белорусије и Казахстана – суочене су са озбиљним социјалним и економским изазовима. Ни после 25 година, Запад им не дозвољава да се врате у природну орбиту Русије, чиме би поново учврстиле своју унутрашњу и спољну позицију. Тако се види двоструки процес: са једне стране Русија нуди интергацију и стабилизацију, док Запад подстиче дезинтегративне факторе и љуља читаву конструкцију. Ко ће надјачати у овом повлачењу конопца видеће се, али је чињеница да геополитички интереси земаља које се налазе далеко од овог региона негативно утичу на животе десетина милиона људи. Многи од њих то веома добро виде и разумеју, али су још увек немоћни да се одупру.

 

БЕЛОРУСКА ТРАСА „ПУТА СВИЛЕ” Са друге стране, полако али сигурно у читав процес почиње да се меша и Кина, уз благослов Русије. Управо би Пекинг могао да буде пресудни фактор који ће однети превагу. После низа свеобухватних споразума са Русијом и Казахстаном, којима су покривене практично све области међусобне сарадње, на ред је дошла и „западна тврђава“ Евроазије – Белорусија. У мају је кинески лидер Си Ђинпинг посетио Минск и начинио велики продор у овој земљи на граници ЕУ. Белорусија ће бити најважнија карика на кинеском „Путу свиле“, где ће заменити непоуздану и превратничку Украјину. Ово је још један разлог зашто грађани Украјине могу само да жале због избора које су прозападни делови њихове елите учинили уместо њих.

Како је саопштио заменик шефа белоруске председничке администрације Ноколај Снопков, шеф државе Александар Лукашенко и кинески лидер Ђинпинг само за прву фазу сарадње уговорили су споразуме вредне 18 милијарди долара. Између осталог, потписане су кредитне линије и инвестициони пројекти за развој и модернизацију белоруских железница. Биће изграђени нови рудно-прерађивачки капацитети, комбинати, фабрике – у областима машиноградње, нафтне и хемијске индустрије, пољопривреде и грађевинарства. У наредне четири године, Белорусија ће извести у Кину минералних ђубрива у вредности од 1,3 милијарде долара. Све то довешће до дуплирања трговинске размене две државе.

Белоруска траса „Пута свиле“ постаће најважније чвориште и логистички центар овог пројекта. Управо зато, велики део предвиђених средстава одлази за модернизацију саобраћајне инфраструктуре Белорусије, што све треба да се надовеже на већ постојеће руско-кинеске пројекте у овој области. То је, заправо, реализација концепције „интегрисања интеграција“, где је транспортно-логистички фактор тај који треба да повеже ЕУ, ЕАУ и Кину. То је кичма свих евроазијских интеграција и више је него очигледно да САД у овим комбинацијама нема шта да тражи – осим ако не жели да учествује у својству инвеститора и партнера. А ту се питају Кина и Русија.

У оквиру ове кооперације, већ су формиране бројне компаније, а приметно је активно учешће европског бизниса, посебно немачког. Посебан бисер за Белорусију представљаће индустријски парк „Велики камен“, који су Лукашенко и Ђинпинг званично регистровали у мају. У „Великом камену“ већ је најавило учешће 13 највећих кинеских корпорација и замишљено је да он буде научно-индустријски гигант на граници Европске уније, односно највећа индустријска платформа у Источној Европи. У Белорусији већ упоређују „Велики камен“ са периодом послератне супериндустријализације, када је СССР муњевито, буквално из пепела ову републику уздигао на ниво најразвијенијих. Међу главним областима развоја у новом научно-индустријском центру биће био и нанотехнологије, 3Д штампа и друге високотехнолошке гране. Појава таквог гиганта покренуће масовно привредне активности у околним земљама ЕУ.

А ВАШИНГТОНУ СЕ БАШ ЖУРИ Све ово је од изузетног значаја за Белорусију и читаву Евроазију. Минск добија стратешку стабилност, осигуравши себи безбедност преко савеза са Москвом, али и економску перспективу, кроз сарадњу са Кином. На примеру Белорусије и њеног председника, најбоље се види како доследност и непоколебљивост у одбрани националних интереса, у комбинацији са храброшћу и дипломатском вештином, на крају дају висок резултат. Ко би могао да претпостави пре 10 или 15 година да ће „последњи диктатор Европе“, човек коме су се подсмевали „европејци“ и његову земљу поредили са Северном Корејом – на крају из свега да изађе као победник? И то какав!

Белоруски Баћка може да буде задовољан и поносан, јер његова земља представља важан мост између Истока и Запада. Толико важан да се у њега полажу наде за пресецање све агресивније наметаног ТТИП споразума (Трансатлантског трговинског и инвестиционог партнерства). Вашингтон жури да обавеже Европљане таквим уговором, чиме би Америка и званично загосподарила Европском унијом. Зато „евроазијски велики скок“ представља одговор Кине, Русије и Белорусије на амерички покушај стављања Европе под своју капу. У случају успеха, отвориће се нове перспективе за уједињење читавог евроазијског простора, односно „интегрисање интеграција“. Не предлаже, зато, случајно Дмитриј Медведев формирање заједничке евроазијске валуте управо у овом тренутку. „Ко на брду ак‘ и мало стоји, више види но онај под брдом…“

 

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *