Evroatlantski „živi pesak“

Dragomir Anđelković 
Dobro je da sa SAD i Nemačkom nastojimo da razvijamo što bolje odnose, ili da se makar pravimo da to radimo kako bismo pokušali da bar malo ublažimo njihovo neprijateljstvo, ali ne smemo u svemu tome biti autistični

Od kada je Vučić otišao u zvaničnu posetu SAD, te se očekuje skori dolazak Angele Merkel u Beograd, srpski mediji su prepuni spekulacija o tome šta Vašington i Berlin traže od Srbije kako bi u vezi sa tzv. EU integracijama, usmeravanjem investitora ka njoj i još nekim drugim pitanjima – omekšali stav prema našoj zemlji. Uz drske zahteve koji se odnose na Kosovo i Metohiju, neizbežno se pominje i zapadno insistiranje na tome da se „Beograd distancira od Dodika“. Razlika je samo u tome da li se iznosi stav da nas tim primarno uslovljavaju Nemci ili Amerikanci.

 

DOMAĆI ZADATAK Lično smatram da su sada ponovo – kao što su bili početkom 90-ih godina prošlog veka – predvodnici antisrpskog delovanja Nemci. Da sada ne ulazim u razloge za to (o njima sam više puta pisao u „Pečatu“) dovoljno je da konstatujem da je posle razlaza Berlina sa Moskvom nemačka politika većeg ciljnog opsega i akcione homogenosti u pogledu fokusiranog ugrožavanja naših interesa nego američka, odnosno da u Berlinu imamo manji prostor za ublažavanje neprijateljstva lobiranjem (ali ni u SAD se ne treba nadati, čak ni u slučaju pobede republikanaca na predstojećim predsedničkim izborima, brzom a pogotovo ne radikalnom preokretu u našu korist). No, bez obzira na svu iznijansiranost nemačko-američkih razlika u domenu antisrpstva (a uprkos slatkim pričama, prema nama nisu bolje raspoloženi ni Francuzi a pogotovo ne Englezi) suštinski se stvari svode na našu narodnu izreku: „Nije šija nego vrat“!

Vodeći krugovi na Zapadu nam rade o glavi. Bilo tako što od nas traže da se faktički, ako još ne i formalno, do kraja odreknemo Kosova i Metohije (a baš to bi bilo eventualno pristajanje Beograda na članstvo Prištine u OUN) ili pak da podržimo marginalizaciju Republike Srpske, koja je za nas bitna kao da je deo teritorije Srbije. Naša republika je po Ustavu matična država srpskog naroda u celini, te je za Beograd bilo kakav udar na zapadnu srpsku državu – RS – isto što i direktno ugrožavanje same Srbije. A zahtevi da dignemo ruke od Dodika – oko toga ne treba imati ni trunku dileme – svode se na asistenciju razaranju RS. Kakav god on bio, njega sada pokušavaju da sruše zbog odlučne odbrane Srpske, a ne zbog nečega drugog.

[restrictedarea]

Iz Berlina i Vašingtona, generalno ili ponešto iz svakog od tih evroatlantskih centara moći ponaosob, Beogradu je nedvosmisleno poručeno šta od njega, i to u krajnje preciznom roku, očekuju oni koji Srpstvo vide svedeno na srbijanstvo (za sada sa Vojvodinom i Raškom, a potom gotovo sigurno i bez njih, tj. u granicama pre Prvog balkanskog rata). I ranije su se pomenuti uslovi prepoznavali, ali sada se konačno kristališe ultimatum. Pritiskani smo, iako do kraja nismo bili pritisnuti dok god su građani imali veliku nadu i sa njom povezano poverenje u vezi sa vlašću koju personalizuje Vučić. Sada kada se očekuju rezultati koji se ne svode na – makar i nužne ali u narodu nepopularne – stabilizacione mere, već se na neki način odmah odražavaju na bolji život; drugim rečima, kada se ubrzano troši strpljenje naroda i proporcionalno tome povećava osetljivost vlasti, izgleda da Zapad kreće u ozbiljnu ofanzivu ili se pak pretvara da je tako (pokušavajući da simulacijom udara sa manje troškova dobije ono što će, ako prvo ne uspe, potom probati i uz konkretnije angažovanje).

Nije se još ni slegla prašina od posete srpskog premijera Americi, a čitava atmosfera stalnih zahteva počinje da dobija preteći ton, koji ne ublažavaju ni ocene da je sve bilo sjajno i da srpsko-američke veze imaju izuzetne perspektive. Niko ni ne sumnja da je tako ako pristanemo da budemo osakaćena kolonija, što se sada, izgleda, definitivno traži. Da se o tome radi, dovoljno je pažljivo čuti poruke američkog ambasadora u Beogradu. On je pre neki dan doslovno rekao: „Kada je u pitanju američka podrška, odgovor je ‚da‘, imate našu političku podršku. Kada me pitate da li je ona bezuslovna, moram da vam kažem, želimo da vas podržimo, ali i vi morate da uradite svoj domaći zadatak.

 

ŠTA SADA? Kakvi su američko-nemački domaći zadaci – dobro znamo. Novo je to što su sada, izgleda, slično kao 90-ih, potpuno skinute rukavice. Brutalno se, i to javno, kaže ono što svi naslućujemo. Srbiji se žuri da dobije nešto što bi olakšalo život građana i dalo novi kredibilitet vlasti. Zapad to oseća i hoće momentalno da naplati potencijalnu (svakako skromnu) pomoć na način za nas potpuno neprihvatljiv. I šta sada? Pred oficijelnim Beogradom su tri mogućnosti. Prva je da kapitulira. To bi bio uvod u kraj sadašnje vlasti i nestabilnost u Srbiji. Makar da u Srbiju poteku i ozbiljne strane investicije (od čega bi i bilo neke koristi) te se intenzivira proces EU integracija (što je ponovo „šarena laža“) – uveren sam da bi definitivni prelazak crvene linije nacionalne samodestrukcije otvorilo opaku Pandorinu kutiju. Izmrcvareni Srbi su u vezi sa pitanjem Kosova naizgled ravnodušni, ali su zapravo vrlo osetljivi. Kumulativni efekat nezadovoljstva kosovskom politikom u nekom trenutku bi, pogotovo ako se dopuni sinergetskim efektom puštanja niz vodu Srpske, izazvao eksploziju. Kada smo kod nje, RS bi i tada mogla da se brani. Postavljena je na čvrste temelje i žilava je. Drugačije stvari stoje sa ostacima našeg naroda na KiM. Tu je pitanje samo trenutka kada bi i Sever, ostavljen sam sebi, pao!

Druga mogućnost je da se Beograd pravi da nije shvatio ultimatum i nastavi da kupuje vreme. Ni Zapad verovatno u tom slučaju ništa sada ne bi preduzeo, već bi tiho sabotirao pokušaje našeg ekonomskog oporavka (destimulisanje investitora) dok bi od nas zahtevao sve surovije reforme (generisanje unutrašnjeg nezadovoljstva). U ozbiljnu ofanzivu oko RS i KiM krenuo bi kada oseti da je aktuelna vlast u još težem položaju. Kapitulacija koja bi od nje tada bila iznuđena dovela bi do istog, Pandorinog ishoda. Samo bi se radilo o nešto dužem putu do njega, uz kraći period reakcije. Oduzmi, saberi – osim ako se u svetu, na trenutno neslućen način, nešto brzo ne desi što nama ide u prilog – identičan rezultat. Mada, postoji i međuopcija – za koju ne baš malobrojni misle da je već u igri – tj. da oficijelna Srbija sada tajno kapitulira a javno kupuje vreme da bi „skuvala žabu“, tj. naš narod. Pravila bi se da se ništa ne događa a zapravo bi evolutivno isporučivala već prodato. Kada joj se učini da je minimizirala štetu po sebe, stvari bi prevela iz tajne u javnu sferu. Mislim da bi i tada rezultat za nju i nas bio nulti. Srbi su podložni varanju ali ne i totalnoj prevari! Vlast bi je skupo platila, što nama ipak ne bi bilo utešno ako nacionalni interesi već umnogome budu urušeni.

Jedina produktivna mogućnost je treća. Ona se svodi na ono što Beograd i sada radi, međutim dopunjeno i racionalno prepakovano na drugačiji način. Ne da kupujemo vreme koje nam zapravo donosi tiho truljenje, već da počnemo da radimo na jačanju svojih odbrambenih pozicija. Vučić je više puta istakao da ono što kaže to ozbiljno i misli, šta god neko u zemlji i inostranstvu o tome tvrdio, tj. smatrao celu stvar kao pozersku ili ne. U vezi sa pitanjima kojima se sada bavimo rekao je da (1) Srbija nepokolebljivo stoji iza RS u smislu poštovanja njenog izvornog dejtonskog statusa i (2) da nećemo ni formalno, niti faktički prihvatiti nezavisnost Kosova (što isključuje pristajanje na njegovo članstvo u OUN ili pak redefinisanje njegovog statusa u našem Ustavu). Znači da Beograd neće ići dalje od Briselskog sporazuma, koji asimetričnom implementacijom  (isključuje realizaciju onoga što Albancima ne ide u prilog) uz naturanje novih ustupaka Srbiji, Zapad želi da pretvori u po nas još gori Brisel 2.

Opcija br. 2, o kojoj smo malopre govorili u dve varijante, podrazumeva nominalno isto uz svesno ili potencijalno nesvesno puštanje stvari da se otrgnu kontroli u smislu da olakšamo Imperiji da postigne svoje. Mogućnost br. 3, kojom se sada bavimo, podrazumeva aktivne poteze da se to ne desi. To znači da (1) Beograd i Banjaluka moraju munjevito i energično da ojačaju zajedničko delovanje usmereno ka sprečavanju revizije Dejtona i izazivanja „narandžastih“ nemira u RS koji imaju za cilj slabljenje njene otporne snage; (2) Beograd treba da pojača spone sa Skopljem i podrži njegove napore da se odbrani od agresivnih nasrtaja; (3) Beograd mora da prekine da daje bilo koje nove ustupke u vezi sa KiM i uslovi održanje dosadašnjih, realizacijom tačaka 16 Briselskog sporazuma (formiranje ZSO); (4) Beograd valja, po uzoru na Banjaluku, da dodatno ojača političke i privredne veze sa Moskvom.

 

PRIMAT EKONOMIJE Sve rečeno je potrebno, ali ne i dovoljno. Bez ekonomskog oporavka i tada nam nema spasa (i to čak i na „taktičkom“ nivou, a „strateškim“, povezanim sa demografijom i kulturno-identitetskim pitanjima, sada se i ne bavimo). Aktuelna ekonomska politika – u nekoj meri kratkoročno, izgleda, nužna – da bi do njega dovela, podrazumeva mnogo blagonakloniji stav Zapada, koji uporno izostaje, i dolazimo do tačke kada bez neprihvatljivih a realizovanih (ne samo načelnih) ustupaka sa naše strane o njemu više neće moći ni da se mašta. Otuda, treba nam realno izvodljiva promena ekonomske politike koja bi omogućila Srbiji da, uzdajući se u svoje snage i realne (umesto iluzornih) partnere, krene putem jačanja privrede. Umesto da štedimo do propasti, to podrazumeva da – uprkos raznim zapadnim dušebrižnicima i sa njima povezanim lobijima u Srbiji – krenemo putem autentičnog razvoja oslonjenog na naše znanje, kapital i ostale resurse.

Na način koji ne izlazi iz osnovnih principa kapitalizma, tj. ne podrazumeva za sada nemoguće – ali ni ne svodi Srbiju na razbijenu kasicu koja do nestanka svog sadržaja treba samo da servisira globalni kapital i zadovoljava naše velike uvoznike – tako nešto nudi, primera radi, Nenad Popović sa svojom Srpskom narodnom partijom. Njihov ekonomski program (koji meni deluje najrealnije) ili neki drugi a istinski usmeren ka razvoju poljoprivrede, energetike, infrastrukture – umesto ka sečenju ušiju radi krpljenja nečeg drugog – mora da zameni sadašnji ekonomski pristup. Mnogi smatraju da on nije u iole dužem roku adekvatan i da je zapadna podrška izvesna, a teško da iko razuman misli da ima smisla ako je jasno da ona izostaje.

Srbija se približava tački kada više neće moći kao do sada. U Vašingtonu su nam to diplomatski rekli, Kirbi je to potvrdio nediplomatski, a Merkelova dolazi da celu stvar zapečati uz definisanje rokova za okončanje domaćeg zadatka. Iskreno verujem da oficijelni Beograd to potpuno shvata i nije spreman da pokopa naše nacionalne interese. A ako Zapad nabolje, odjednom, iz nekog razloga, ne promeni odnos prema nama ili se mi ne aktiviramo i bez srljanja u konflikte ne počnemo energično da radimo u prilog sopstvenog opstanka – loše nam se piše. Pošto ne verujem u društvenopolitička čuda, prvo mi deluje gotovo nemoguće. Drugo je riskantno ali moguće. Pri tome nije potrebno da pravimo naizgled drastične zaokrete, već da jedino na nacionalno pragmatičan način korigujemo državnu politiku.

Ako to bude izgovor da neko spolja krene u „narandžasto“ rušenje sadašnje vlasti ili svestrane pritiske na Srbiju, samo će se raditi o direktnijem pokušaju da se realizuje ono što se sada radi donekle posredno. No, ako budu skinute maske, imamo veće šanse da se – sada u koliko-toliko povoljnijim geopolitičkim okolnostima u poređenju sa samim početkom našeg veka – odbranimo. Nastavimo li da se i posle Vašingtona i predstojećeg zlokobnog dolaska duha Berlina u Beograd ponašamo kao da je sve „normalno“ – samo je pitanje vremena kada će nas progutati smrtonosni evroatlantski „živi pesak“.

[/restrictedarea]

Jedan komentar

  1. Lep pirotski cilim na slici.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *