Др Андреј Фајгељ – Вратио се жути картел

Разговарала Мила Милосављевић
Највећи промашај деснице је препуштање културе либералима. За то нема неког посебног разлога, обична глупост и одсуство стратешког промишљања. Десничари сањају „тврду“ моћ и одбијање компромиса. Али национални препород се неће спровести ни привредом ни војском

Након две године успешног руковођења новосадским Културним центром, др Андреј Фајгељ, потпредседник „Треће Србије“, недавно је дао оставку на место директора ове установе. Др Фајгељ, који је за време мандата у Културном центру Новог Сада привукао велику пажњу јавности постављањем ћириличне табле на улазу у ову установу, одлучио је да да неопозиву оставку на директорску функцију и врати се професури, образложивши је „сложним нападом медија, власти и опозиције“.

Не мања пажња и реаговање јавности уследили су пошто је др Фајгељ, на себи својствен начин, дубоко утемељено и аргументовано, отворио тему „етничке чистке у култури“, а како у разговору за „Печат“ напомиње „не само у култури“.

„Питам се када ће српско питање престати да се решава чисткама. Националну опцију, која је бранила српско становиште, темељно су уништавали Турци кад су долазили, 1459, и кад су одлазили, у Сечи кнезова 1804. Исто тако су је уништавали комунисти кад су долазили, 1945, а њихови наследници је уништавају сада, 70 година касније. У српској Скупштини нема ниједног представника националне опције. У српској култури нема ниједног представника националне опције.“

[restrictedarea]

 

Зашто сте поднели оставку на место директора Културног центра Новог Сада?

Није било одрживо. Што смо боље радили, притисци су били већи, а подршка мања. Урадили смо много за ове две и по године, направили смо неке истинске помаке. Први је повратак ћирилице, потом повратак грађана, који су већ у првом полугодишту остварили скоро десет пута више активности, прво сећање на жртве Јадовна, прво запошљавање младих преко конкурса, прва средства из иностранства поред оних из српских буџета… Можда је то ипак прекратко и премало. Не знам. Милетић и Змај су били на функцијама само девет месеци па се њихова предводничка борба за српски језик памти до наших дана. И неће се скоро заборавити. У сваком случају, политика је „скуп спорт“.

Имате ли посебне планове, можда, и за учешће у том „скупом спорту“?

Враћам се професури. Радни однос ми је по закону био замрзнут док траје јавна служба, али сам пре тога осам година био професор. Размишљао сам озбиљно и о наставку политичке каријере и коначно схватио, док ми се, ево, ближи четрдесета, шта је основни проблем српске политике. Политика је „скуп спорт“, а новац не можеш да добијеш од народа, већ само од тајкуна, режима или странаца. Народ никад није скупио ни десет динара за одбрану својих интереса кроз политику. Зато политичари не раде за народ, већ за тајкуне, режим и странце. Кад сам то схватио, одједном ме прошла жеља за политичком каријером. Ја могу да радим са свима, и са непријатељем ако треба, али могу да радим само за народ. Ко зна, можда ћу једног дана пробати да остварим баш то. У Америци постоје организације које ставе своје вредности на папир и прикупљају средства за политичаре а они се обавежу да ће их чувати. Овде политичари масовно купују гласаче за две црвене, а обратно не постоји. Да ли је неком пало на памет да се тај однос мора променити ако желимо да будемо независни? Јер независност је кад ствари зависе од нас.

Имате ли ви објашњење због чега је народ тако пасиван?

Најгоре комунистичко наслеђе нису масовне гробнице, већ неодговорни грађани. Тиме су успели потпуно да преокрену српски идентитет. Ми смо изворно народ друштвених активиста: бораца за слободу, домаћина у дому, јунака на мегдану. Комунисти су погасили све врсте грађанског организовања сем једне партије. Са сваког зида мотрио је друг Тито као да поручује: ја се питам за све. Данас српски народ није никакав чинилац. Он није ни подршка ни претња, никог не гура и никог не притиска. Српски политичар никада неће чути од народа „Нисмо се тако договорили“. Али има од кога хоће.

Упозорили сте на етничку чистку у култури. Како је ви видите?

Баш тако, и не само у култури. Питам се када ће српско питање престати да се решава чисткама. Националну опцију, која је бранила српско становиште, темељно су уништавали Турци кад су долазили, 1459, и кад су одлазили, у Сечи кнезова 1804. Исто тако су је уништавали комунисти кад су долазили, 1945, а њихови наследници је уништавају сада, 70 година касније. У српској Скупштини нема ниједног представника националне опције. У српској култури нема ниједног представника националне опције. Уклањани су један по један, од Браце Петковића преко Мирослава Живковића до Зорана Чалије, мислим да сам ја био последњи. Свуда где се режим питао очишћени су не само управници већ и управни одбори и службеници, а на њихова места враћен је „жути картел“: Јелена Триван, Ласло Блашковић итд. Нисам сигуран да историја политике зна за демократске изборе после којих су поражени смењивали победнике, али логика свакако не зна.

Зашто је култура прва на удару?

Највећи промашај деснице је препуштање културе либералима. За то нема неког посебног разлога, обична глупост и одсуство стратешког промишљања. Десничари сањају „тврду“ моћ и одбијање компромиса. Али национални препород се неће спровести ни привредом ни војском. То нам просто неће дозволити. Неки то разумеју тек кад дођу на власт. И онда се разочарају и читава политика им се сведе искључиво на компромисе и попуштања под притисцима. Отприлике, играју на све или ништа, и заврше са ништа. Стратегија нове деснице мора бити: компромиси у свему, сем у култури. Ту наша застава треба да се вијори победнички и слободно. То треба да буде наша црвена линија. Минимални и неопходни услов, допуштен свима који су га тражили, па нек буде допуштен и Србима у Србији и Републици Српској. Онда ће на основу националне културе моћи да се дефинише национална политика, коју ће бранити и народ, а не само појединац којег је лако очистити.

Који пут, по вама, представља пут спасења Србије?

Само суверенизам Србина спасава. Може да буде десни, а може и леви. У региону имамо Ципраса и Додика са левице и Орбана са деснице. У Европи су суверенисти чешће десничари, у Јужној Америци чешће левичари. Суверенисти траже да држе своју судбину у својим рукама. Наша држава, наша правила. Нема демократије ни слободе без суверенизма. Кад би у Србији дошла на власт суверенистичка левица, која би се успротивила империјализму, бранила наше раднике и задржала наше ресурсе у нашем власништву, ја бих био сасвим задовољан. Проблем је што би чак и таква левица наставила да занемарује Јасеновац и ћирилицу. Само суверенистичка десница може да одбрани и људе, и материјалне и нематеријалне ресурсе. Сем тога, левица је већ 70 година на власти и већ 70 година прогони нас конзервативце. Чак и саме речи десничар и конзервативац још увек носе титоистичку стигму. Мислим да је то доба окончано. „Сеча конзервативних кнезова“ ће завршити конзервативном револуцијом.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *