„Сноуденгејт“, пуцањ у празно или почетак краја демократије?

„Ситизенфор: Досије Сноуден“ ауторке Лауре Потрe

Пише Владислав Панов

Оскаром награђени документарни филм америчке ауторке, који је недавно отворио овогодишње издање Међународног фестивала документарног филма у Београду, открива како борба за диктатуру демократије заиста изгледа и преко чијих се леђа спроводи, као и како се та диктатура односи према онима који се усуде да је осуде

Недавно завршено шесто издање „Белдокса“, Међународног фестивала документарног филма, донело је пред нашу публику један од најхваљенијих документарних филмова последњих година, подједнако, иначе, хваљеног и од критике и од публике. Заправо, може се рећи да је филм америчке ауторке француског порекла (која живи у Берлину) Лауре Потре, „Ситизенфор: Досије Сноуден“, који је сасвим заслужено отворио овај фестивал, дотакао све потребне личне и друштвене тастере на тако идеалан начин да је превазишао и сам жанр документарног филма. Односно, надградио га је. Или, још боље, доградио га је. Најпре упечатљивом уверљивошћу (такозвани синема верите у свом најбољем издању) а онда и потресном актуелношћу. И, изнад свега, глобално горућом и препознатљивом темом. Политички комплексно значајан, овај филм, иако, додуше, не иницира исти последични след дешавања на америчкој политичкој позорници, „Ситизенфор: Досије Сноуден“ жели, узда се да је то могуће, и свим силама настоји да постане прва грудва у последичној лавини која би могла да произведе неки данашњи „Вотергејт“. За сада је „Ситизенфор: Досије Сноуден“ само препознат као технички савршен документарни подухват, због чега је ове године добио и Оскара, као и низ других интернационалних признања. А да ли ће остати упамћен као изврстан пуцањ, али – нажалост у празно, или ће иницирати почетак краја демократије, остаје да видимо.

[restrictedarea]

Орвеловска Обамијада Зашто вотергејтске последице на данашњој америчкој политичкој сцени нису присутне? После проваљивања велике тајне коју су сви знали, или бар осећали на својој кожи, оне да америчка влада кроз своје бројне шпијунске службе (пре свих, тајновити и изузетно моћни НСА – Национална безбедносна агенција) поред осталог, спроводи непрестани шпијунски надзор над сопственим народом, наравно и над многим другим широм света, прикупљајући „све податке о свакоме“, а што је контрашпијунски чин младог америчког Дон Кихота по имену Едвард Сноуден, није се догодило ништа позитивно. Безобразни, силеџијски и параноично свеобухватни шпијунски надзор компликоване номенклатуре поменуте агенције се несметано наставио. Кабинет првог, „правим бојама“ обојеног америчког председника, као ни он сам, нису ни најмање угрожени поменутим Сноуденовим открићима, па је за разлику од афере „Вотергејт“ у којој је председник Никсон доживео дебакл и de facto политичку смрт, актуелни амерички први човек и даље је на својој функцији, једнако моћан и недодирљив као и пре појаве Сноуденових провала великих тајни америчке обавештајне скаламерије. Огромна моћ, силеџијски злоупотребљавана, тих обавештајних служби, у свету модерних технологија добила je крила неслућеног распона и способности. Ништа тако безобразно моћно није инсталирано на било чијој територији, нити је обим шпијунирања појединаца био тако замашан као што је то случај данас, када се „обавештајни надзор“ врши уз помоћ интернета, масовних електронских комуникација и осталих благодети новог доба. Орвеловска Обамијада нашег света је у пуном замаху и не шкоде јој, ето, чак ни тако озбиљне контраобавештајне активности као што је алтруистичка правдољубивост младића који је после учешћа у овим лажима, као један од бивших бирократских шрафчића баш Националне обавештајне службе, одлучио да проговори и свету, управо уз помоћ истог оружја којим је и надзиран, укаже да га будно шпијунско око и уво без паузе гледају и слушају, са свим неопходним алатима да тај надзор буде сачуван и касније употребљен у политички конструисаним процесима. Едвард Сноуден је храбро улетео у ову појаву понудивши свету чињенице које ослобађају. Или бар олакшавају живот у илузији да су поносни уживаоци света једнакости, правде и права свих, на срећу. Сноуденова су открића тако потресна и тако безнадно трагична да би и најзагриженији поштоваоци западне демократије горко посумњали у своја уверења. Моћ филма који све то сажима у својих скоро два часа није, дакле, у произвођењу последица по оне који узурпирају моћ у име наводних виших начела и интереса, већ у томе што поседује енергију, одавно и темељно од власти сузбијану, појединца који се без обзира на све несебично и херојски супротставља узурпаторском естаблишменту. Сноуден је нови херој, а Америка, зна се, одувек цени херојске акте и појаве. Отуд и Оскар за „Ситизенфор: Досије Сноуден“ где је његов храбри подвиг у разоткривању зла и лажи у центру пажње.

Савршени документаристички рад Занатски, технички и драматуршки, „Ситизенфор: Досије Сноуден“ је савршени документаристички рад. Снимљен не само у синема верите маниру већ је и додатно оплемењен документарним реалистичним ритмом који подсећа на неку врсту директног преноса, па и ријалити програма. Кадрови овог филма, пуни напетости као да је реч о неком трилеру, иако снимљени скоро непокретном камером и у једној просторији, у само неколико кадрова, одржавају интезивни набој оправдане параноје главног јунака која се прелива и на гледаоца жељног да његов херој у борби за правду претекне не само до краја приче, који филм нема и не може да понуди, већ се прелива и у стварност с евентуално корисним последицама на будуће третирање ове теме. „Ситизенфор: Досије Сноуден“ је тако добио своје место у реалном свету и у историји. Он је и документарна забелешка, и политички коментар, и слика, и протест, па тако та слика допире до својих гледалаца, али и осуђујући коментар без отвореног коментара савремне западне цивилизације коју предводе шпијунским намерама и потребама бремените Сједињене Државе. Радња филма „Ситизенфор: Досије Сноуден“ се одвија током неколико дана у соби хонгконшког хотела у који се затворио одбегли НСА тастер, Едвард Сноуден. Пред њим и са њим су режисерка Лаура Потра, као и искусни новинари Глен Гринволд и Јуен Макескил. То је екипа која је свету послала опомињући вапај против узурпације најосновнијих људских права за која нобеловац из Беле куће и његова адмнинистрација, као уосталом ни било која претходна, не маре, осим принципијелно, када им то иде у прилог, да друге уцењују, кажњавају и приморавају на све оно што им у датом моменту одговара да их приморавају. Шпијунска је делатност, како над сопственим грађанима, тако и над свим осталим у свету, од кључног значаја за остварење свих „националних интереса“ и очувања тако драгоценог америчког „начина живота“. Њу је Сноуден демаскирао објавивши без страха и свој идентитет, што се дешава пред Потриним камерама већ после четири дана интервјуисања у поменутом хонгконшком хотелу. Сведоци смо, дакле, историје. Она је конзервисана у кадровима овог филма, док је реална судбина Сноудена и аутора документарца „који се усудио“ да проведе живот у бекству, гледању преко рамена и у оправдано параноичном и сасвим неизвесном свакодневном битисању. У Сноуденовом случају лишеном и најосновнијих људских права за која се западна демократија иначе заглушујуће гласно залаже и привидно бори. Он је од тренутка изласка у јавност са великим тајнама своје напредне земље прогоњен, дезавуиран и лажно оптуживан. Терористички бауци ту његову савршену отаџбину, додуше, непрестано ометају и угрожавају, па им сноуденовски издајници баш и нису потребни. Довољно им је тешка проклета борба за бољи живот оних који то не знају да цене. „Ситизенфор: Досије Сноуден“ открива, заправо, како та борба заиста изгледа и преко чијих се леђа спроводи. И у томе је суштински значај овог филма. Мало је вероватно да ће се неки слични појавити, као и да ће Сноуден избећи благодети демократског санкционисања непослушних. Демократија ће још једном бити спасена силом, бруталноћу и лажима, а узурпација моћи ће, свакако, бити настављена. У име свих нас. Уосталом, шта је мало прислушкивања према тако плементим вредностима које она будно и самопожртвовано чува?

[/restrictedarea]