Селфији у минусу, филмови у плусу

Пише Владислав Панов

Огромна ширина култура, талената, досадашњег учинка и значаја у светској филмској констелацији селектованих аутора обећава добар фестивал

На 68. филмском фестивалу у Кану, који почиње наредне недеље и траје једанаест дана (13–24 маја) посетиоци ће присуствовати, могуће је, и једном од најјачих програма до сада. Реч је, наравно, о такмичарском делу фестивала, а његова је атрактивност, овако на први поглед, по именима чији су нови радови заступљени, врло импресивна. За нас је још упечатљивије то што се после много времена у баш таквој конкуренцији нашао и један наш филм, мада у официјелном програму, ван конкуренције за награду, пошто је смештен у такозване специјалне пројекције (реч је о филму „Панама“ Павла Вучковића). У помпезним најавама у неким овдашњим медијима с нескривеним поносом се чуло да имамо два филма у официјелном програму. То је тачно уколико прихватите интензивно присутно мишљење у извесним слојевима овдашњег друштва да је све што долази из Хрватске и наше, иако не мора да буде тако у обрнутом правцу. У сваком случају, у делу програма који је насловљен са „Известан поглед“ и где се конкурише за истоимено признање место је добила и такозвана мањинска копродукција Хрватске, Словеније и Србије – „Звиздан“, премда је превасходно реч о хрватском остварењу, ако ништа друго јер га је снимио њихов аутор, Далибор Матанић.

[restrictedarea]

Угледом – по глави публике Центар пажње је, ипак, као и увек уперен у деветнаест филмова који се боре за чувену „Златну палму“ овог фестивала. Премда је у већем делу вишедеценијске каријере доминантно присутан у Кану, где по правилу премијерно приказује свој филм за ту сезону, Вуди Ален је ове године испао из конкуренције за награду (његово најновије дело „Нерационални човек“ је у почасном делу официјалне селекције, ван трке за награде). То није умањило такмичарски и сваки други потенцијал селектованих филмова за награде. У тој групи, за чији су избор заслужна америчка браћа Џоел и Итан Коен као председници жирија, понуда је богата пре свега талентом одабраних, сасвим у складу са оним који краси поменуте америчке ауторе, а њихово је присуство на тако важном месту овогодишњег фестивала већ само по себи значајан плус. Кан ове године отвара француски филм „Уздигнуте главе“ Емануеле Беркот, а у борби за награде се налази и актуелно остварење једног од најзанимљивијих италијанских аутора, „црвеног“ Нанија Моретија, који све ређе снима и прави између својих филмова приличне паузе. Његов филм „Моја мајка“ је опет, као практично све што је радио, најпре сасвим личан, али је и довољно истовремено универзално читљив, прихватљив и осетљив да ће лако комуницирати са емотивним потребама публике, која и не мора да му буде наклоњена или пак упозната са ауторовим минулим радом да би у његовој новој понуди успела да пронађе разлоге за уживање. У утакмици за „Златну палму“ налази се и један од француских потајних фаворита, „Долина љубави“, са звездама француског филма, Жераром Депардјеом и Изабелом Ипер у главним улогама. Трагична породична прича (старији брачни пар се на врло посебан начин носи са смрћу сина) и поред тога што је таква, сасвим добро употпуњује очигледно примарни тематски лајтмотив филмова који су ушли у трку за награде. А то су породични односи у најширем смислу, географском и културном. И док је поменути Морети одлучио да покаже сву тежину губитка мајке у иначе критичним позним средњим годинама своје јунакиње, један од ретких представника америчке кинематографије, и то оне истакнуто независне, Тод Хејнс, понудио је повратак у породичну прошлост показавши обичан живот службеника који се заљубљује у старију жену. Породицом се позабавио и популарни јапански синеаста Хироказу Кореда, чији је претходни филм „Какав отац, такав син“ (видели смо га на ФЕСТ-у пре две године) био изузетна анализа породичних односа у савременом јапанском друштву. Представивши све нијансе комплексних односа између три рођене сестре и њихове полусестре, а све живе без родитеља у бакином дому, у свом управо завршеном остварењу „Наша мала сестра“ Кореда је, може се рећи, наставио на нов начин по старом. Аутор чувене „Гоморе“, једног од најбруталније просветљујућих и потресних италијанских филмова претходне деценије, Матео Гароне, сада се определио за екранизацију бајковите књиге из седамнаестог века Ђанбатисте Базилеа „Прича над причама“, заслуживши, ваљда, место у овој селекцији управо због драстичног преокрета у својим ауторским интересовањима. У конкуренцији је још једна екранизација „Магбета“, урађена сада од стране аустралијског синеасте из њихове независне продукције, Џастина Курзела. Један од сигурно најатрактивније даровитих и надахнутих италијанских синеаста, Паоло Сорентино, после изузетних остварења „Див“, „Ово мора да је то место“ и „Велика лепота“, украсио је такмичарску понуду овогодишњег Канског фестивала својим недавно снимљеним филмом „Младост“, где се позабавио породичним приликама и личним склоностима двојице времешних представника италијанских уметничких кругова, а све у окриљу бајковитих Алпа, које је он, нема сумње, представио на свој препознатљиво импресивно визуелни начин.

Занемарени, притајени фаворити За фестивалске жирије и неке од инстанци које одлучују о наградама увек омиљени представник „храбре и напредне“ америчке независне сцене, Гас ван Сан, у овој конкуренцији присутан је филмом „Море дрвећа“, у којем се, неочекивано за своје примарне мотивације, бавио борбом два човека са суровом природом у срцу јапанског планинског беспућа око масива Фуџи. Да ли због угледног минулог дела његове богате филмско-телевизијске каријере или због евентуалне изузетности поменутог остварења, неки су пожурили да га прогласе за једног од фаворита за освајање „Златне палме“. Занимљиво је, иначе, да је у такмичарском програму и норвешки синеаста Јоаким Трир са својим филмом „Гласније од бомби“ и то је, и поред изузетног напретка скандинавских кинематографија последњих деценија, први норвешки филм што би могао да се домогне неке од награда у Кану после пуних четрдесет година! Ни доброг представника некада запажене мађарске кинематографије одавно није било у првим редовима Канског фестивала. Ове године част своје кинематографије брани дебитант. Једини аутор с првенцем у такмичарском програму је Ласло Немеш чији је филм „Солов син“ жестока и тешка драма о човеку који је крајем Другог светског рата био принуђен да спаљује лешеве у Аушвицу, а онда је у борби за спас сопствене душе одлучио да од смрти избави једног дечака кога је прозвао својим сином. Могућа „Златна палма“? Узевши у обзир за такве циљеве увек захвалне приче, није немогуће да се то и догоди, посебно што су на челу жирија браћа Коен. Мада, претежу мишљења, када је реч о дефинисању правих фаворита за победника, која међу награђенима виде славног кинеског синеасту, лидера такозване шесте генерације кинематографског покрета у Кини, Џија Џангкеа, чији је филм „Планине ће се раставити“, говорили су многи медији, један од најнестрпљивије очекиваних на Западу у овој години.

Иако најважнији, горепоменути низ филмова је тек делић онога што Кански фестивал уобичајено нуди публици, струци и медијима. Најпопуларнији и у сваком смислу најатрактивнији фестивал на свету одувек је био окренут новим стремљењима у филмском стваралаштву (када их, наравно, има) али и тривијалним стварима које красе шоу-бизнис а оне, опет, иако наизглед, па и суштински, тривијалне, то често практично нису. Отуд је шетња по црвеном тепиху и овде, као и у Холивуду, најважнији споредни догађај фестивала у срцу свеприсутног потенцирања његове (не)озбиљности. А ове године ће бројне суперзвезде које су потврдиле присуство своје величанствености, као и све оне друге који би да то постану, морати да зауздају страсти око сликања такозваних селфија пошто је та мода на Кроазети узела толико маха да је доведена у питање ефектност протока славних на црвеном тепиху. Што, признаћете, никако не сме да се догоди.

 

_________________________________________________________________________

Наши на Канском фестивалу

Стари „пацијент“ Канског фестивала, још увек, иако у четвртој деценији живота, може се рећи млађи београдски синеаста Павле Вучковић, после успеха са своја два краткометражна филма („Бежи, зеко, бежи“ и „Минус“) током претходне деценије освојио је признања на Канском и неким другим фестивалима, а сада је увршћен у званични програм овогодишњег Кана (у одељку специјалних пројекција) али ван конкуренције за награде. Његов играни дугометражни деби под насловом „Панама“ је, да тако кажемо, љубавна драма, кроз коју се прелама амбивалентни однос двоје младих људи, али и представа о спољним, друштвеним односима који утичу на њих. Тако бар обећавају кратки садржаји кад се помиње овај филм, где нема глумачких звезда, па чак ни оних бар познатих и искусних. Можда је његова предност баш у тој свежини. Ако ништа друго, Вучковићево остварење се уклапа у незванични тематски оквир фестивала, чији су бројни филмови управо опредељени да се баве проблематиком људских односа.

Други филм, „Звиздан“, који се у медијима помиње као наш, а присутан је у понуди званичне селекције, у програму „Известан поглед“, производ је продуцентске сарадње Хрватске, Словеније и Србије, иако је у суштини реч о хрватском остварењу, најпре јер је његов аутор, Загрепчанин, Далибор Матанић, познат по бројним краткометражним филмовима и као творац дугометражног филма „Фине мртве девојке“. У „Звиздану“ је Матанић, уз продуцентску потпору „из окружења“, покушао да оде тако далеко да свету и ваљда свима нама овде „у окружењу“ објасни компликоване српско-хрватске односе нудећи неку врсту омнибуса са три приче смештене у текућој и две претходне деценије на овим просторима. Младост у тим причама је представљена, кажу, без политичких оптерећења и у драматуршкој окосници која је најпре универзална и самим тим свеприменљива, па зато и опомињућа јер су у сва три случаја приче суштински уроњене у историју нетрпељивости наших народа. И то је, мора бити, пресудило да се филм домогне ласкаве позиције учесника официјелног програма овогодишњег Фестивала у Кану.

[/restrictedarea]