Lekovita gorčina Miodraga Ćupića

Piše Gojko Đogo

Ludačka košulja je iskušana tehnika stvaralačkog maskiranja i svojevrstan alibi autoru koji, u društvu neslobode, posvedočuje istinu. Paradigma takvog svedočenja u našoj savremenoj književnosti je roman Miodraga Ćupića Jadi Gorčina Petrovića, objavljen sedamdesetih godina minulog veka

Ono što je smokvin list u likovnoj umetnosti to je ludnica u književnosti. Smokvin list razotkriva sve osim ono što skriva svojim zelenim prstima, a svako zna šta skriva, tako skriveno omogućava da se nago telo, bez sablažnjavanja, ne samo pokaže nego i posveti.

Ludnica kao fiktivna tvorevina pribavlja motivaciju književnim junacima da se mogu ponašati na neuobičajen način i govoriti ono što misle, što „zdravi“ ne bi smeli ako ne žele da završe iza tvrđih rešetaka, u tamnici. Ludačka košulja je iskušana tehnika stvaralačkog maskiranja i svojevrstan alibi autoru koji, u društvu neslobode, posvedočuje istinu.

Paradigma takvog svedočenja u našoj savremenoj književnosti je roman Miodraga Ćupića Jadi Gorčina Petrovića, objavljen sedamdesetih godina minulog veka. Ćupić je nesumnjivo dobro razumeo u kakvom svetu i kakvom društvu živi pa, možda i stoga, svog glavnog junaka, vojnika Gorčina, na putu između kasarne i sudnice, smešta u psihijatrijsku bolnicu. Tamo da presabere vlastito iskustvo, svoje rane jade, i da kao strpljiv i pronicljiv posmatrač i sagovornik upozna poveću galeriju devijantnih likova, manijaka i paranoika, kleptomana i doušnika, sadomazohista i voajera, lažova i prevaranata, lažnih spomeničara i profesionalnih svedoka, šizofrenih vojnika i oficira, svakojakih nakaza koje nalikuju stvarnim i poznatim ljudskim spodobama, kao i da se nasluša grotesknih povesti i ispovesti koje se, ma koliko fantastične, nikad suviše ne udaljavaju od realnosti.

[restrictedarea]

Ovaj ambijent Ćupiću je bio privlačan i stoga što „luda kuća“ u represivnim režimima često služi i kao kaznena ustanova za izolaciju i ućutkivanje nepoćudnih podanika. Ni njegov glavni junak ovamo nije doveden kao bolesnik, premda se i u njegovu glavu, još u ranoj mladosti, uselio major Bradavica, fantom „prerušen u šest vidova ludila“, što će se razotkriti tek u sudskoj završnici i kafkijanskom „raspletu“ romana.

Na ulazu u pakao ludnice je kasarna, na izlazu sud, tri nezamenjiva oslonca svakog, posebno totalitarnog režima, u kome je svako sumnjiv pa i umobolni. Ni njima nije dopušteno da govore što misle. Sloboda govora i mišljenja je bolest i ne leči se pilulom i batinom samo u azilu za duševne bolesnike. Bizarne i kadšto halucinantne ispovesti romanesknih junaka na ubedljiv način potvrđuju da se ta vrsta izopačene kolektivne terapije ne završava na kapijama bolnice, kasarne i sudnice, nego da joj je podvrgnut znatan deo društva. I niko ne zna koliko će potrajati, možda dok ceo narod doista ne poludi.

U povesmu ovlaš spletenih epizoda ovog unekoliko postmodernog romana, objavljenog pre nego što se ta poetička novina kod nas koliko-toliko primila, kroz usta svojih iščašenih junaka, kao u komediji apsurda, Ćupić razobličuje jedan društveni sistem, njegove ideološke i moralne norme, njegove državne i političke, vojne i policijske, pravne i obrazovne ustanove i to tako da prepoznatljivi tragovi, i pored majstorski uposlene imaginacije, ne ostavljaju nikakvu sumnju koje društvo i koji sistem su služili kao negativ za ovu tragikomičnu romanesknu fresku.

Ponegde u ovom Ćupićevom „slikozoru“ jednog razdoblja naše istorije i našeg ideološkog raspamećenja prelije po koja kap žuči, sarkazam prevlada ironiju, što je, imajući u vidu nasilje i hipokriziju režima, sasvim razumljivo. Vrhuni, ipak, goli život i muka narodna u posleratnoj Crnoj Gori, transponovana u upečatljive irealno-realne slike koje romanu obezbeđuju sugestivnost i umetničku uverljivost.

Ovo višeslojno delo, međutim, pored tog autentičnog, subverzivnog, ima i simbolički plan, svoje značenjske zavijutke koji sežu u arhetipske magline, tako da se može čitati i kao sumorna vizija čovekove povesti, kao „stara, nezaboravljena pjesma“ o ljudskom porazu u dolini plača.

Ćupić je, ipak, više skeptični optimist nego neizlečivi pesimist. Njegov Gorčin je „pobunjeni čovek“ koji oseća da se svet ne može temeljno preurediti, ali se može učiniti ljudskijim. On se rve sa svojim demonima i buni protiv viška društvene prinude i bezdušnog unižavanja ljudskog dostojanstva.

Ime glavnog junaka Gorčina svojom etimologijom i semantikom sugeriše gorčinu, glavnu oznaku njegova karaktera, i svakako nije bez predumišljaja tako kršten. Čak i da nema autobiografskih spojnica, u romanu se oseća da pisac deli tu gorčinu sa svojim junakom. Kao da im se i sudbine dozivaju. Isti je to put, samo što je jedno fikcija, a drugo život. Je li to anticipacija ili dubinska, genetska šifra koju imenujemo i kao prst sudbine? Meni se čini da ima neka nevidljiva treća ruka koja neke ljude gurka i pridržava da istraju na svom putu, ma kakve jade morali istrpeti, kao što ih je trpeo Mijo Ćupić koji je, kao čovek i stvaralac, dostojno, do kraja iskoračao svoju martirijsku stazu.

Uništen roman i pet godina robije, makar i uslovne, još pre četiri decenije – da je samo to, malo li je.

Reč na dodeli Nagrade „Miodrag Ćupić“, u Podgorici 9. maja 2015.

[/restrictedarea]