Корени америчке агресивности

Пише Зоран Милошевић

Америка ратује против свих и сваког, јер јој је потребан новац. Много новца. Јер, амерички сан прилично кошта, а догађаји у Фергусону и Балтимору очигледно демонстрирају шта je чека ако понестане новца за финансирање „америчког сна“

У XX веку Сједињене Америчке Државе су у нападима на различите државе убиле 19 милиона људи. Статистика говори следеће: током Другог светског рата војници САД су убили два милиона људи, у Кореји осам милиона, Вијетнаму пет, Авганистану два, Ираку три, а током другог таласа агресија заједно у Југославији, Авганистану, Либији и Сирији два милиона, наводи портал otvet.mail.ru. Према подацима експерата женевског Института међународних истраживања, становништво САД је најагресивнија држава у свету; њени грађани у поседу имају 270 милиона комада ватреног оружја, док на планети у личном власништву има укупно 875 милиона стрељачког оружја. Другим речима, САД се налазе на првом месту у свету по броју стрељачког оружја у приватном власништву. Занимљиво је и истраживање јавног мњења САД и Кине, иницирано и подржано од стране Карнеги задужбине за међународни мир (Carnegie Endowment for International Peace) које је показало да су Американци агресивни, похлепни, егоистични, необуздани и склони насиљу. Американци нису агресивни само ван Америке већ и сами према себи. О томе говоре и ови подаци: око трећине жена изложено је насиљу својих мужева; од три до пет хиљада деце годишње умире у САД због батина које добију од родитеља; око 16 одсто деце туку браћа или сестре; годишње у САД се догоди више од милион криминалних радњи које укључују насиље, при чему се догоди више од 20.000 убистава; убиство је 11. узрок смрти у САД; главни узрок смрти црнаца у узрасту од 15 до 34 године старости јесте насилна смрт, наводи портал o-psihologii.info. Зато и не чуди што САД представљају тако агресивну државу. Једноставно, као да је насиље уграђено у код ове државе и становништва.

КАУБОЈИ ИЗ ТЕКСАСА „Историјски корени агресивности САД према остатку света“ тема је која је привукла бројне истраживаче, јер према мишљењу неких аутора, Американци за агресивност нису имали разлога пошто су своје циљеве могли да остваре и мирним путем, тзв. „меком моћи“, као што су после Другог светског рата наметнули долар као резервну светску валуту. Одговор укључује и следеће: да, долар јесте наметнут свету мирним путем, али очување његове позиције мирним путем није било могуће јер је незадовољство таквом валутом постало неизмерно.

[restrictedarea]

Јевгениј Карамишев за портал rus-crisis.ru дошао је до закључка да је реч о комбинацији неколико фактора који подстичу неумерену агресивност САД. Прво, најодговорнија је политичка мисао ове државе, јер је (п)остала неспособна да пацификује идеје експанзионизма и светске доминације САД, затим су ту као узрок и психолошки портрети политичара, али и сам карактер нације. Наиме, бројне војне агресије САД одају понашање „каубоја из Тексаса“ који некажњено терорише Индијанце. Створени менталитет нације кренуо је да развија своје „лидерство“, односно колонијализам по свету, па и у овом XXI веку. Убијање мирног становништва, жена, деце… авио-бомбама, чак и од 10 тона, које не само да убијају људе него и разарају психу, може бити забавно само онима који желе да преобразе планету у „друштво психички ненормалних људи“.

Корени агресивности америчких политичара сежу у време насељавања Англосаксонаца и других Европљана на континент. Тада су некажњено отимали земљу Индијанцима, убијали бизоне и морили глађу староседеоце. Ови некажњени злочини уграђени су у политички идентитет и менталитет Американаца. Поред тога, Американци на својој територији нису ратовали више од 100 година, те неколико генерација не зна шта је рат. Политика уништавања освојених народа, пљачкање природних и других богатстава била је пракса Американаца све време, а чак су овај образац функционисања пренеле и на Европску унију. Наиме, и Унија има тенденцију богаћења на рачун других држава и народа. Други мисле да је главни узрок америчке агресивности стање у економији. Наиме, економска криза седамдесетих година прошлог века имала је велике политичке последице у Америци. Становништво је јавно почело да негодује, што је резултирало сменом Картера (1980) и избором Роналда Регана (1981–1989) који је поправио стање у економији тако што је умањио порезе (да људима више остане). Но, ово је довело до смањења социјалних давања, а истовремено је дошло до повећања војних расхода. Резултат је био до тада невероватан дефицит државног буџета (достигао је 211 милијарди долара 1986. године). Тако је успостављен образац који се примењује до данас, али много радикалније. Данашњи државни дуг САД прелази 17 трилиона долара. Иако је распад Совјетског Савеза и комунистичких режима Источне Европе значајно помогао економију САД, то није било дугог века, наводи З. Соколова за портал pravda.ru.

Агресивношћу САД као државе бавила се и Ирина Смолкина која је за портал inler.ru навела да „САД не престају да ‚задивљују‘ свет говорима о људским правима, при чему ова држава суди људима који нису њени грађани, нити су било када ступили ногом у ову државу“. Од Америке је страдало мноштво људи, при чему су многи од њих прошли и физичке и психичке тортуре (чак и оне забрањене) док се судски процеси претварају у позоришну представу.

Шта Американци постижу агресивношћу?

Према мишљењу поменуте Ирине Смолкине, то су новац и друга материјална богатства. Дефицит буџета САД је показатељ стварне ситуације у земљи. Вашингтону је, дакле, јасно да је њихово време прошло, да са наступајућом кризом не могу да се изборе. Зато посежу за свим врстама насиља – од тероризма, политичких и економских уцена, до отворене војне агресије. Та политика се одражава и на унутрашњу политику. Сваки 99. становник САД је у затвору, при чему је 66 одсто затвореника тамне боје коже. Број људи које судови осуде на смртну казну расте муњевито…

Док је постојао Совјетски Савез, ова суперсила је онемогућавала САД да воде агресивну политику. После распада СССР све се променило. Више није било ниједне државе способне да обузда агресивност Америке. Жртве су биле слабе и мале државе, али са значајним богатствима, пре свега у природним ресурсима. САД се посебно старају да очувају светску трговину у доларима, јер свака држава која тргује у овој валути заправо подржава економију САД.

После 2000. године Русија је почела да обнавља своју економију и војну моћ. Започет је нови период међународних односа. Године 2014. Кина је претекла САД по БДП-у, што је додатно подстакло агресивност Вашингтона. Оптерећене са 17 трилиона долара дуга, САД су на све начине почеле да пљачкају мање државе. Резултат тога је пораст броја локалних ратова.

Другим речима, према мишљењу Александра Николајевича Матанцев-Војинова (портал fictionbook.ru) извори агресивности САД јесу жеља ове земље, прво, да доминира светом, по сваку цену, а друго, да увећају свој БДП. Интересантно је да своју агресивност САД преносе и на своје савезнике и вазале. Образац је присутан и у Европској унији, па се јасно види да Немачка постаје све богатија, а Мађарска, Македонија, Румунија, Молдавија, Бугарска или тзв. „Република Косово“, Црна Гора и друге сличне државе које имају политички савез са овом глобалистичком творевином, када се све сабере и одузме, представљају донаторе богатим државама Уније. Не само у новцу и ресурсима него и у људском капиталу.

НАФТА И АГРЕСИЈА Агресивност САД повећала се после 1971. године када се ова држава одрекла златне подлоге долара, а истовремено је убедила све државе да нафту продају у доларима, што је представљало акт највеће агресије. Наиме, чим би нека држава покушала да тргује у некој другој валути, одмах је организована „обојена револуција“, тј. смена тог непослушног „ауторитарног“, „недемократског“, „диктаторског“… режима. Примери: у новембру 2000. године Ирак је затражио од ОПЕК-а да пређе у трговини нафтом на евро. Познато је шта је уследило, а управљање ресурсима и финансијама државе прешло је под америчку контролу. Године 2007. Либија се договорила са Француском да своју нафту наплаћује у еврима, и истиснула је америчке нафтне компаније са своје територије. Октобра 2011. председник Либије је убијен, а Либији је одузето 320 милијарди долара у западним банкама. Тренутно САД комадају ову земљу, при чему области богате нафтом остављају под својом контролом. Почетком 2011. године Сирија је закључила уговоре са Руском Федерацијом и Кином о продају нафте у рубљама и јуанима, а марта исте године почео је напад „опозиције“ на владу са циљем њеног збацивања са власти, а рат још траје…

Једноставно, САД не желе да дозволе трговину нафтом у некој другој валути, при чему је методологија којом то раде тројна: „обојене револуције“, отворена војна агресија и санкције. Циљ је ликвидација режима државе противника, те успостављање марионетске владе. Овај процес укључује у себе неколико етапа: стварање, унутар нападнуте државе, прозападне опозиције која критикује недостатак „демократских вредности“; стварање и финансирање милитантних националистичких и религиозних групација које треба да постану главни борбени одреди у свргавању непослушне владе; уношење корупције као политичке и економске праксе у новоосвојеној држави, при чему се подразумева да ће те нове корумпиране елите пренети државни и други новац на чување и штедњу у западне банке; стварају се услови за избијање економске и политичке кризе, која се активира уколико то буде потребно; организује се резервна прозападна опозиција, уколико нова елита покуша да мења страну…

Агресивну спољну политику САД су отпочеле 1903. године интервенцијом у Панами, што се у литератури узима као година када ова држава почиње активни терор по свету; од тада, скоро сваке године нападају понеку државу, директно оружјем или, у новије време, извођењем „обојених револуција“.

САД стално ратују, не само у Авганистану, Ираку, Либији, Украјини… Америка ратује против свих и сваког, јер јој је потребан новац. Много новца. Јер, амерички сан прилично кошта, а догађаји у Фергусону и Балтимору очигледно демонстрирају шта чека Америку ако понестане новца за финансирање „америчког сна“. Ако нема новца, мора га опљачкати, а да бисте били пљачкаш, морате бити агресивни. Тиме је круг затворен.

Америка је стекла одлике које је имала Римска империја у периоду заласка своје моћи. Притом, сваке године зависност америчке економије од новца из буџета се повећава. Године 2011. расходи федералног буџета САД износили су 3,6 трилиона долара, а истовремено је доходак био 2,3 трилиона. Минус од 1,3 трилиона долара (буџетски дефицит) покривен је позајмицом. Већ 2014. године дуг САД износио је 17,9 трилиона долара, што је око 109,9 одсто БДП-а. Но, за разлику од других држава, које морају да штеде и враћају дуг, САД саме штампају доларе, али и дефинишу каматну стопу. Поред тога, САД повремено опљачкају неку државу, те тако стекну додатне приходе, при чему на тренутак престају да штампају доларе, наводи портал regnum.ru.

Амерички ратни бубњеви све гласнији

САД је неопходан нови рат. За спас економије, за обнову тржишта радних места, процват капитализма… Да, а ево и зашто, објашњава портал dal.by.

Иако је Америка очекивала раст БДП-а од један одсто, десило се разочарање. Велико резање државних расхода (за 15 одсто) довело је до смањења економских активности, при чему је највише страдао војни буџет (за 22,2 одсто) што је највеће умањење још од рата у Вијетнаму. „Рат економији даје подстицај, а ми смо нација ратника. Америку је спасао од велике депресије Други светски рат, а у новије време напад на Ирак, Авганистан и Либију. Војна машина је потрошила за први рат 260 милијарди, за остале 550, али је БДП порастао за 50 одсто, са 10 трилиона долара на 15“, наводи један амерички лист.

Но, још је интересантнији списак милијардера САД часописа „Форбс“ који је забележио да је таквих лица у овој држави 2000. године било 322, а сада 1462, при чему је доходак осталих Американаца остао исти.

После овако за милијардере добрих ратова, у САД се поново размишља истом логиком. Потребан је нови рат за раст БДП-а. Ипак, нема сагласности међу елитом САД око овога. Док су једни за рат, други су за штедњу и оздрављење економије властитим снагама.

[/restrictedarea]