Кан или – све је и даље како (не)треба

Поглед на награде Канског фестивала 2015.

Пише Владислав Панов

У складу с постојећим мерилима и вредностима модерног запа дног света опет је његов најзначајнији филмски фестивал био успешно политички коректан, тематски предвидљив, снисх одљив, прорачунат, испразно ангажован и изнад свега комерцијалан

Иако то одавно више није жеља, још мање диктат силних и утицајних, филм на свој начин ипак остаје огледало света, актуелних прилика, односа и трендова. Оних истински важећих, неизвештачених, популарних, свакако и лицемерних. Отуда су филмски аутори тескобно омеђени комерцијалним и политичким интересима, а пратећа машинерија и остали део циркуса оптерећени повлађивањем захтевима глобалистичког једноумља. Посебно је то случај са европским делом светске кинематографске продукције, што се најбоље може видети на Канском фестивалу као највећој ревијално-пословно-назови уметничкој пијачној смотри филма. Овогодишње је издање фестивала дегутантно огрезло у овој игри трендова и политичке коректности. Лажним „за све смо што сада важи за напредно“ диктатом се диче европејски ветрови просперитета па су окупили изгледа до сада најзадртију екипу снисходљивих ауторитета оваквог вредновања филмског прегалаштва. С једне стране су се, наравно, опет исплатила пројеврејска антистрадалачка стремљења, а с друге извештачена филмска продуховљеност у проналажењу аутора за ломљење језика − и кроз њихове досадне радове − продубљивање наводне уметничке ширине оцењивача њиховог револуционарног уплива у филмску уметност. Свакако, остале су на цени и „зицер теме“ о универзалној љубави, једнакости и правди свих са свима и за све, а које би морали и сви ми заостали да потресено желимо. Као противтег овим универзалним темама ове је године био на цени и француски локалпатриотизам који је, међутим, то био само на први поглед, по формалном пореклу, јер је и он био потпуно „ухапшен“ од стране помињаних универзалних европејских надтема и врлина.

[restrictedarea]

Укинута дискриминација женских аутора Већ сама најава да ће први пут, после скоро три деценије, фестивал отворити „женски филм“ (дело ауторке) требало је да докаже да је на делу нови корак у његовој жељеној еволуцији у свеопшту доброту и равноправност. А тиме што је Златну палму за најбољу женску улогу (коју је, узгред, поделила са америчком глумицом Руни Маром) управо добила ауторка филма који је отворио фестивал („Главу горе“) Емануел Берко, за свој учинак у делу још једне редитељке, Мејвен ле Беско, неполитички коректно превише згодне и беле, али уметнички прихватљиво испразне и отуда сасвим употребљиве за изједначавања која ништа не мењају, доказано је да је женска вишедеценијска дискриминација коначно преброђена. Њена је досадна романтична драма „Мој краљ“, тако, до титуле најбоље глумице довела колегиницу Берко, чији је такође напорно штури и неоригинални филм о одрастању једног француског делинквента отворио фестивал.

Главну је награду такмичарског програма, сходно поменутим напорима у грљењу тема које исправљају све несреће и неправде овог света, освојио још један домаћи аутор. Дакако, тек формално домаћи. Јер, чудног ли обрта судбине, славни америчко-јеврејски братски тандем, Џоел и Итан Коен, као челници жирија задуженог за Златну палму, одлучили су да припишу врхунски значај делу француског синеасте Жака Одијара, „Дипан“, које се бави политички одговарајуће потресном судбином великих бораца за слободу, „Тамилских тигрова“ пребеглих из Шри Ланке у Париз и њиховом борбом за опстанак у идили француске демократије, што их је великодушно и саосећајно пригрлила у своје племенито наручје. Када помињете „зицер теме“, већу од ове скоро да није могуће смислити. Или можда јесте. Као да вас на то упућује победничка тема хрватског филма (наравно, копродуцентски подржаног и са наше стране) у програму „Извесни поглед“, „Звиздан“ Далибора Матанића, којем је додељена награда жирија овог дела фестивалске смотре. Тај се филм, разуме се из хрватске перспективе, на захтевани начин демократски уједињених народа и народности Европске уније, бави измишљеном љубављу између хрватских и српских сељана два, нормално иначе сукобљена и нетолерантном међусобном одбојношћу загрижена села. Где су, међутим, данас та српска села у ослобођеној „лепој њиховој“, није било битно за ову добитничку комбинацију.

Теме које увек доносе награде  Међу награђенима главног такмичарског програма нашао се и један Кинез, Ху Шијао Шјен, са својим историјским епским спектаклом „Убица“ који је освојио награду за најбољу режију. Његов је рад на тај начин истакнут као доказ кинеског напретка у прихватању западног поимања комерцијалног уметничког филма за најшире масе, што је већ вишедеценијски напор свих значајних европских фестивала који селектују остварења кинеске кинематографије. Гран при фестивала је још један пример употребљивости тема које никада не могу да оману, посебно када су у игри јеврејска страдања у Другом светском рату а она никада не могу бити до краја исцрпљена. С обзиром на поменути тандем на челу овогодишњег жирија, није било нимало вероватно да се неће приметити „Саулов син“ мађарског синеасте Ласла Немеша, који се, жељан награда и признања свог напредног ауторског и људског карактера, позабавио страдањем Јевреја у Аушвицу. Једино је чудно што филм није освојио ону најважнију Палму као остварење године, него је скромно морао да се утеши вицешампионском. Шта тек рећи о награди жирија такмичарског програма. Без обзира да ли се филм грчког аутора Јоргоса Латимоса „Јастог“ може окарактерисати као његова провокација политичке коректности коју ово важно фестивалско тело није препознало као такву или су сви заједно огрезли у цинизам, изгубили оријентацију и компас у конфузним и фрустрирајућим мерилима што се намећу као позитивна, тек „Јастог“, као политичко-социјална сатира, нуди слику непосредне будућности у којој је модерна последица и исходиште социјалног тоталитаризма, где је оно што се донедавно сматрало нормалним брачним животом сада тужно битисање у за такве међуљудске комбинације специјално уприличеним логорима. Иако се уочи почетка фестивала чинило да је програм крцат истински социјално ангажованим темама, чиме се покушава критички коментар савременог западног света, награде су готово потпуно мимоишле управо такве. Изузетак је „Мерило човека“ Стефана Бризеа, још један француски филм који се домогао награде, мада само глумачке. Њу је заслужио Винсент Линдон као тумач главног јунака, средовечног белог Француза који бива доведен пред озбиљне моралне изазове и дилеме у настојању да после скоро две године живота без посла коначно поново добије радно место. Животна, мада на другачији начин мрачна и страшна, јесте тема мексичког филма „Хроника!“ где славни амерички глумац Тим Рот глуми болничара задуженог за пацијенте који су у последњим фазама смртоносних болести. „Хроника“ је аутору и сценаристи овог филма, Мајклу Франку, донела награду за набољи сценарио.

Све је и даље како (не)треба да буде Овогодишњи је Кански фестивал показао и еколошку ангажованост јер је затварајући филм фестивала, такође, иначе, из француске продукције, документарац „Лед и небо“, у ширем смислу дело које покушава да прошири свест о утицају људи на појаву потенцијално за нашу Земљу и нас на њој погубног глобалног загревања. Да ли је то овогодишња поздравна порука свету из Кана или је тек формално тематско комплетирање замашне ширине састављача програма, вероватно да и није од посебног значаја ни за фестивал ни за публику, понајмање за свет. Највећи вашар таштине, пијаца филмске индустрије и дефиле најскупоценије пословне пратње и проституције који се у току једне године организује на планети, одрадио је још једну пословну етапу у својој богатој историји. И то је оно што је суштински најзначајније. Поруке о преферирајућим политичким и свим осталим вредностима које сви морамо да поштујемо и поседујемо емитују се са другог места. У Кану и на сличним местима се само гледају. И усвајају, ако већ нису. И, да, у складу с тим, током овогодишњег фестивала и после њега кључна полемика медија није се водила око квалитета и оригиналности филмова, већ око адекватне раскоши хаљина звезда које су се шепуриле на кроазети шепуриле. А да је све баш како треба да буде и да места за непотребне и ризичне импровизације нема и не сме да буде сведочи објављени финансијски учинак прошлогодишњег фестивала. Канска је филмска смотра 2014. године на уложених двадесет, организаторима донела преко седамдесет милиона евра.

[/restrictedarea]