Хозе Марти против пластике

Милорад Вучелић / главни уредник

Причао ми је један како је на пријему у некој западној амбасади у Београду, баш као и све друге званице, добио пластични привезак за кључеве и то лично из руку амбасадора. Тај привезак никада није користио, држи га на почасном и видном месту у витрини и решио је да га преда својим потомцима са изричитом жељом да га чувају као зеницу ока свог и преносе са колена на колено. Да знају ко им је и какав био предак.

Пре неколико дана наш председник Републике Томислав Николић је приликом посете Куби, из руку Раула Кастра, добио највиши кубански Орден „Хозе Марти“, који су пре њега добили  Владимир Путин и председник Кине Си Ђинпинг. Дан након тога председника Николића је примио сам Фидел Кастро и задржао се с њим у готово двочасовном разговору. Приликом тог сусрета легендарном команданту Фиделу уручено је највише српско одликовање. Прихватајући га, вођа Кубанске револуције и један од највећих светских живих државника рекао је да га никада више неће скидати са својих груди.

[restrictedarea]

Ексклузивно, први пут у нашој штампи, објављујемо и слике са овог свечаног догађаја.

Српски медији су се иначе просто утркивали ко ће поспрдније писати и говорити о овом догађају. Добар део новина и телевизија је изабрао прећуткивање или потпуну маргинализацију. Никоме, без обзира на наше искуство са санкцијама, није пало на памет да каже да се Куба готово шездесет година налази под санкцијама Запада а нарочито САД. Верујемо да је било и оних који су били спремни да нападну Американце због садашње политике извесног отопљавања према овој великој земљи и великом народу.

Демонстрира се и показује невиђена паланачка спремност за потпуно самопонижавање. Овој организованој дружини милији је и дражи туђински пластични привезак од највишег српског или кубанског ордена. Дубоко провинцијална инфериорност и покондиреност, та страст према самопорицању просто избија из наших медија. Гледајући забавне програме већине наших телевизија стичемо утисак да Београд изгледа као некакав распевани нераспознатљиви регион, територија и средина без имена и презимена.

Али зато је за све ове медије и програме распознатљива и препознатљива бескрајна љубав и велика наклоност према македонском политичару Зорану Заеву и његовим протестним камперима пред владом Македоније. Задах „обојених револуција“  – тим пре уколико су оне помало зачињене антисрпством, русофобијом и борбом за стварање „велике Албаније“ – неодољив је за нашу медијску и интелектуалну „елиту“. Стари добри леви и десни сорошевци су поново на окупу. За сада у борби против Николе Груевског, али полако меркају прво Републику Српску а онда ће се усмерити и на Србију. А неће се у томе мимоићи ни Црна Гора. Стижу и охрабрујуће поруке попут оне коју упућује знаменита боркиња Дубравка Угрешић: „Дигните револуцију, барем ви, Македонци, када неће други.“

А шта раде снаге бившег режима које неко грешком зове „опозицијом“? Меркају и ломе се у широком распону између грчке „Сиризе“, Зорана Заева, кијевског Мајдана, Сороша и западних обавештајних служби а њихова имена се лако могу пронаћи у „Викиликсовим“ депешама.

Припрема се, сазнајемо, промена Митровданског устава Србије. С великим поносом, готово и заносом, говори се како ће наш нови устав писати странци! И како се позивају сви знани и незнани да дају допринос писању устава, баш као да је реч – како рече један наш млађи професор уставног права – о некаквом великом контејнеру. А кад је о странцима реч ваља подсетити да су од султанових Хатишерифа из 1830. и 1833. све српске уставе писали Срби. А и Хатишерифе је делимично писала српска рука. Да ли се то Србија сада враћа у времена Хатишерифа? И да ли то неко намерава само да стамболску замени бриселском адресом?

У току је Сабор Српске православне цркве. Медијска слика овог Сабора је готово поражавајућа. Са много већим уважавањем се прате чак и затворени главни одбори политичких странака. Како чујемо и видимо, у томе здушно учествују и неки епископи који не презају од улоге медијских инсајдера. Добро, медији су такви какви јесу, и већина њих служи да што више унизи СПЦ као драгоцену и незаменљиву националну институцију, али бар световни прекор заслужују поједини највиши црквени великодостојници који у тој великој невољи и срамоти здушно, неодмерено и неумерено учествују. Нема повлашћених у праву на општу бригу. То је дужност свих нас.

[/restrictedarea]