Безнадежно сиромаштво богате Европе

Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ
Узалудна Брантова упозорења и драматичне последице дуготрајне финансијске кризе у радикализацији европске политичке сцене: зашто би евентуална победа „Подемоса“ на (јесењим) шпанским парламентарним изборима, после тријумфа грчке „Сиризе“, за етаблирану (европску) политичку елиту „представљала велики проблем“, а успех Марин ле Пен на изборима за председника Француске (2017) „праву катастрофу“

Негде с јесени 1985. године присуствовао сам у Бону, тада још главном граду (још подељене) Западне Немачке, као стални дописник „Политике“, конференцији за новинаре Вилија Бранта. С наглашеним емоцијама: био је то мој први, непосредни сусрет с легендарним Немцем.

Чињеница да већ деценију није био на канцеларском трону – напустио је најважнији положај у земљи својевољно, после фамозне шпијунске „афере Гијом“ – није умањивала сјај његове „ауре“. Напротив. Још увек први човек најстарије немачке политичке странке, Социјалдемократске партије (СПД) и председник Социјалистичке интернационале, уживао је велики углед и готово планетарно уважавање.

Пред новинарима се појавио у улози шефа Комисије север – југ, коју су основале Уједињене нације. С очигледном намером да упозоре свет на све драстичнији јаз између земаља богатог севера и сиромашног југа. При чему се, у тој „социјалној географији“, под појмом југа, најпре, и највише, мислило на земље „трећег света“. Углавном оне афричке и јужноамеричке.

С уочљивом горчином и драматичним тоном, Брант је извлачио оптужујуће податке на рачун нехајних влада богатих земаља и моћних мултинационалних компанија, искључиво и немилосрдно опчињених (само) увећањем профита, пред драмом сиромаштва и сиромашних.

Узалудна упозорења С увећањем провалије између богатих и сиромашних, ако се свет не прене, увећаваће се, упозоравао је Брант, социјалне напетости, с непредвидљивим последицама и чак могућим социјалним експлозијама, које би могле да разнесу варљиви мир и благостање самозадовољних и самодовољних земаља (западне) Европе.

Горчина у Брантовом гласу „извирала“ је, очигледно, из уверења искусног државника, с наглашеним социјалним „нервом“, да су сва та упозорења, поткрепљена драстичним чињеницама, узалудна и да је сулуди плес над вулканом незаустављив: свет богатих и свет сиромашних се никад неће разумети.

На то ме подсетило недавно оглашавање једног супербогаташа, другог на светској листи богатих, Ворена Бафета (његово богатство се само у једној, прошлој години, увећало за ‒ још четрнаест милијарди долара) где ће друго него у „Волстрит џорналу“, с поруком да „богати нису криви за судбину сиромашних“.

Све већи јаз између богатих и сиромашних је „неизбежна последица напредне тржишне понуде“, констатује Бафет, уз упозорење да у ту светињу „напредне тржишне понуде“ не треба дирати: милијардер Бафет се енергично побунио против идеје да се повећа (загарантована) минимална зарада. Зажмурио би, међутим, пред тим тржишним непочинством, ако би држава субвенционисала евентуално повећање минималних зарада његовим радницима…

[restrictedarea]

Јужњачко безнађе Брантово упозорење да би увећање јаза између сиромашних и богатих могло једног дана да уздрма и земље благостања било је очигледно видовито. Најновији ОЕЦД извештај показује да је, тренутно, и у овој формацији (релативно) богатих земаља, јаз између сиромашних и богатих понорнији него икад у минуле три деценије: четрдесет одсто становништва у земљама ОЕЦД клизи у сиромаштво, а југ континента тоне (готово) у безнађе, које би, последично, могло да радикално промени европску политичку сцену и усија друштвену климу.

Број сиромашних се на југу Европе само за годину-две драстично повећао. Са три на четири милиона у Грчкој: тридесет одсто њене популације. У Шпанији са једанаест на 12, 6, у Италији са петнаест на 17, 3 милиона. Југ, практично, лежи на темпирној дужничкој бомби. При чему није (само) реч о државним дуговима, о чему се највише говори: енормнији су и опаснији дугови предузећа и – грађана.

Потискивање ове чињенице и извлачење у први план државних дугова имало је, у грчком примеру, упозорава професор Универзитета у Бону Мориц Шуларик, фаталне последице. Погрешна дијагноза вукла је за собом погрешну терапију: ригорозна штедња (коју је, узгред, највише диктирала влада његове земље) само је, паралишући привредни раст, ситуацију учинила још гором и драматичнијом.

Овај професор тврди да нови кредити неће спасти Грчку. Без (драстичнијег) опроста дуга, земља ће, уверен је, деценијама грцати у невољама! Повериоци, међутим, терају по своме. Повећава се притисак на нову грчку владу и причама о неизбежном банкроту ако се не прихвате, безусловно, сви, готово уцењивачки услови кредитора. У свему томе, осим грозничавог покушаја да се, по сваку цену, спасу (и извуку) раније дати кредити овој земљи, има и претећих „педагошких“ порука другима, Шпанцима, на пример: нема искакања из бразде.

 

Историјски резови Она опаска да би безнађе европског југа, последично, могло да радикално промени европски политички рељеф већ се увелико остварује. Победа „Сиризе“ направила је већ историјски политички рез у овој земљи: окончана је доминација две етаблиране, готово династичке (Папандреуови код социјалиста, Караманлиси и Мицотакиси код конзервативаца) странке које су се деценијама смењивале на власти.

Такав, такође историјски рез, у двостраначком систему (опет социјалисти и конзервативци) могао би да се догоди на парламентарним изборима у Шпанији. Шпанска „посестрима“ грчке „Сиризе“, левичарски „Подемос“ (Ми можемо) и њен (каталонски) пандан, либерални „Синдадонос“ (Грађани) већ су, на локалним и регионалним изборима минулог викенда уздрмали Мадрид: озбиљно упозорење етаблираним шпанским странкама , али и Европи пред јесење шпанске парламентарне изборе.

Вођа „Синдадоноса“ Алберт Ривера примећује како „неки не знају шта се дешава у Шпанији“. Нису у питању само избори, суочавамо се с новом ером. Ко то не може да схвати, није способан за промене. „Шпанији иде лоше, јер је у њој добро само малом броју људи.“

Драматична финансијска криза, корумпираност и висока незапосленост (25 одсто, код младих чак 50 одсто!) чине мешавину експлозивног незадовољства, које покушава да промени земљу кроз новостворене странке, упркос грозничавом упињању премијера Рахоја да увери бираче и земљаке како се већ види „светло на крају тунела“.

Јеретички двојац „Подемос“ су почетком 2014. основали левичарски универзитетски професори. И већ су на изборима за Европски парламент остварили спектакуларан резултат: освојили су милион и двеста хиљада гласова. А како ништа не успева као успех, ова тек „проходала“ странка је, након тога, привукла велики број чланова и симпатизера.

Млади лидер „Подемоса“, тридесетшестогодишњи Пабло Иглесијас, успоставио је блиске везе са лидером „Сиризе“, сада већ грчким премијером Алексисом Ципрасом: тај (јеретички) двојац би, ако се остваре изборне и политичке амбиције „Подемоса“, могао да изазове снажан европски потрес.

Од тога се нескривено страхује у неким европским престоницама. У Берлину посебно. У часу кад мало шта успешно функционише у европској фамилији (ЕУ) која се нашла на опасном раскршћу, с којег не зна поуздано куд ће, без снажног вођства (француско-немачка локомотива одавно не представља покретачку снагу) и лидера с визијом, могући шок из Мадрида би додатно издраматизовао ионако незавидну ситуацију: немачка политичка елита не верује у способност нових странака, попут „Сиризе“ и „Подемоса“, с великим политичким амбицијама и мањком политичког искуства, да могу успешно водити земље притиснуте огромним, не само финансијским, невољама и проблемима.

Крупан залогај Има међу немачким политичарима, иначе, већ оних који „губе стрпљење“ у прегањању са Ципрасовим министром финансија Варуфакисом, који прихвата реформе, али не и (немачки) диктат ригорозне штедње: они би радо видели (прогнали) Грчку изван монетарне уније и евра. А шта тек са Шпанијом? То би био врашки крупан и несавладив залогај.

Неки политички аналитичари у овој земљи се не либе да констатују како се стварање нових, левичарских странака и протестних покрета враћа политичком Берлину као бумеранг: сви они су настали на таласу широког незадовољства због ригидне терапије („немачки рецепт“) којом се, с немилосрдном упорношћу, и кад опасне „контраиндикације“ бивају драматично видљиве, лечи дубока финансијска, дужничка криза.

Иако су у томе учествовали и други, ММФ, Централна европска банка, Брисел, одијум је ишао на адресу Берлина: никад као минулих година с европског југа (посебно у Грчкој, али и у Шпанији) није било толико гневних и запаљивих излива антинемачких расположења!

И лево и десно Драматична финансијска криза, и њен драстичан третман, нису узбудили и узбунили само пословично социјално (пре)осетљиву левицу. Наглашени евроскептицизам нашао је плодно тло и на политичкој десници. И тамо су настале нове странке с таквим предзнаком попут (десничарске) „Алтернативе за Немачку“. Или су, на таласу општег незадовољства и немоћи етаблираних странака, осокољене већ постојеће странке радикалне деснице.

Анализирајући „европску политичку кризу“, у контексту догађаја и превирања у Грчкој и Шпанији, коментатор „Шпигла“ (Хенрик Милер) говори о „великом европском тренду“ политичке демонтаже и „прогањања“ с власти традиционалних, државотворних странака.

Дуга криза, повезана с високом незапосленошћу и падом стандарда, дала је „крила“ популистима с десна и лева, као и регионалним сепаратистима, од каталонских регионалних партија, преко (ултра)десничарског француског „Националног фронта“, до грчке „Сиризе“ и шпанског „Подемоса“. Тако је, по Милеру, почела трећа фаза европске кризе: најпре су спасаване банке, потом су читаве државе стигле на ивицу банкрота и коначно је закуцала на врата политичка криза, с кризом демократије.

За „Шпигловог“ новинара не би било ништа спорно у ницању нових странака, често с ороченим трајањем. Забрињава га, каже, кад „нове политичке звезде“, на таласу незадовољства и фрустрације, нуде једноставне рецепте за решавање комплексних и тешких социјалних и финансијских проблема.

Недосањани сан Немачки политички аналитичари признају да би победа „Подемоса“ на шпанским парламентарним изборима представљала за еврозону (и ЕУ) „велики проблем, али не и катастрофу“. Катастрофа се назире нешто касније: ако би Марин ле Пен 2017. била (теоретски могуће) изабрана за председника Француске.

Хаотична атмосфера која тренутно влада у европској фамилији, кад једни „безалтернативно“ хрле к њој (српски званичници) другима прете да их из ње изопште (Грци) а треће (Британци) вуку за рукав молећи их да не оду, само увећава кошмар који поодавно влада у европској кући.

Одавно су пресахле идеје о њеном радикалном преуређењу. Европски устав, чија се прва (Десетенова) верзија насукала на националне хриди и (уско)националне интересе, с једним (директно изабраним) председником и легитимном владом, нико више не спомиње. Идеја о „Сједињеним Европским Државама“ претвара се у далек, недосањан и, очигледно, неостварив сан (романтичних) европских визионара.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *