Апстрактно, програмског карактера

Слике Гордане Томић у београдској Галерији „Прогрес“

Пише Дејан Ђорић

Изложба уметнице насловљена је са „Прави мач“, што (по Томасу Клирију) данас има метафизички смисао – чинити нешто с „правим мачем“ значи чинити то са крајњом озбиљношћу

Надахнута учењем и спиритуалним сликарством свога ментора Слободана Боба Томановића, сликара који деценијама живи у Јапану и Холандији, Гордана Томић (Никшић, 1979) представиће своје сликарство у београдској Галерији „Прогрес“. Изложба уметнице која тежи духовној чистоти насловљена је „Прави мач“ (на јапанском „Shin ken“) што по Томасу Клирију данас има метафизички смисао – чинити нешто с „правим мачем“ значи чинити то са крајњом озбиљношћу. Наслов изложбе упућује на однос сликарке према уметности. Ова млада уметница успешно сарађује са Галеријом „Агора“ са Менхетна која је њен званични заступник на светској сцени и води лични галеријски студио „Rara Avis“ (односно „Ретка птица“). Реч је о трећој, највећој њеној изложби у Београду, на којој ће приказати остварења из четири циклуса и премијерно циклус слика „Спиритуали“, а после Београда изложба ће бити приређена у Њујорку. Њен успех темељи се на радовима из домена апстракције и апстрактног експресионизма, чисте ликовности која је успоном Ендија Ворхола и поп-арта била збрисана. Предности тог типа модерне уметности можда се најбоље могу уочити на анализи једне слике а међу најбољим и највећа на изложби је „Sunset“ из 2013. године.

[restrictedarea]

Можда би се могло рећи да је у њеном стваралаштву то дело програмског карактера јер сумира њена истраживања, наде и хтења. Хајнрих Клоц је писао о „процесу реализације једног потенцијала“, садржаног још у првим апстрактним композицијама Василија Кандинског. Ако на почецима модернизма настају прве апстрактне слике Чиурлиониса, Казимира Маљевича и Пита Мондриана, онда су на крају модернизма сликарке попут Гордане Томић. Процес разарања предметног на слици водио је у два правца, од Кандинског до ташизма и апстрактног експресионизма и од кубизма до минимализма, геометријске и нео гео апстракције деведесетих. Сликарство као и ова кључна слика Гордане Томић показују да је први смер апстрактне уметности изазовнији, смелији и живљи. У њему је радикалније одбачена предметност, угледање на природу, тачније, проширен је концепт слике као израза микро и макрокосмоса. Сликом „Sunset“ хује силе, витлају енергије, струје токови, као и Сунце, она је испуњена потенцијалом и животом, мада меланхоличним, као наша цивилизација на заласку. Може се сматрати потпуном апстракцијом коју тек назив смешта у реални свет, а налази се на средини између првих апстракција и Полокових укидања тежишта и смисла композиције. Сликом „Sunset“ није одбачена природа већ детаљистичко реалистичко представљање природе, из Сунца, атмосфере смираја, апстраховани су само кључни елементи, а то су утисак, импресија и експресија уместо буквалног опонашања. Слика има две зоне, горњу и доњу, по чему је још увек традиционална (небо и земља) али је све остало ослобођено, подређено диктату уметнице, њеној слободи да до краја проговори и ликовно сведочи о свом унутрашњем доживљају.
Апстрактна уметност је у двадесетом веку имала још на почетку крајње исходе у монохромима, потпуно црним или белим сликама (Маљевич, Александар Родченко, касније Ед Рајнхарт) сликама које постају објекти, ствари без боје и значења. Гордана Томић у апстракцију враћа слику као симбол, која се односи на спољњи као и на унутрашњи свет, слику као јединство, синтезу виђеног, искуственог и израженог. Због тога је „Sunset“ дубоко људско дело, нека врсте личне драме, страсне исповести или задивљености силама света. Зато та слика толико враћа изазовном у уметности схваћеној на (пост)модеран начин.

[/restrictedarea]