СТРЕЉАЊЕ ЈЕ ПРЕВИШЕ ЛАКА СМРТ

Украјински злочин против човечности

Пише Филип Родић

Конгрес САД усвојио је 23. марта резолуцију којом председника Барака Обаму позива да „Украјини пружи војну помоћ“. Да ли је Конгрес као „помоћ“ кијевским снагама, коју сматра неопходном да се заштити од руског агресора сврстао и клинове, разне врсте акумулатора и других средстава којима, како тврде сведоци, украјинске снаге муче своје заробљенике?

Злочини које припадници Исламске државе чине над својим заробљеницима медијски су дигнути на највиши ниво. Када год се догоди нови гнусни злочин ових вашингтонских марионета, информације о њему преплаве сав информативни простор, од интернета, преко телевизије до штампе. Сигурно је да се ни ти злочини, нити медијска помпа која их прати, не би догодило да то није у интересу Вашингтона. Иначе, ово би био први пут у историји да неко сопственом пропагандом демонизује самог себе, а не непријатеља. Са друге стране, подједнако грозни злочини које чине друге америчке марионете – снаге кијевске хунте – остају заташкани и представљају табу у међународној заједници.

Према извештајима руске невладине организације Фонд за истраживање демократије, који је своје налазе представио и Савету за људска права Уједињених нација, и грађански рат у Украјини, као и практично све друге братоубилачке сукобе, прати огроман број гнусних злочина против човечности.

Два извештаја, под насловом „Ратни злочини украјинских оружаних и безбедносних снага: Мучење и злостављање житеља Донбаса засновани су на сведочењима више од три стотине сведока који су се нашли у заробљеништву украјинских регуларних и паравојних формација. Први је објављен крајем новембра 2014, а други крајем јануара 2015. Други, актуелнији, извештај започет је злокобним констатовањем да „подаци прикупљени од првог извештаја дају основу да се закључи да мучење и нељудско понашање Украјинске службе безбедности (СБУ), Украјинских оружаних снага, Националне гарде и других формација у оквиру Министарства унутрашњих послова Украјине, као и нелегалних оружаних група, као што је Десни сектор, не само да се настављају, него добијају на обиму и постају систематски“. Сведочења која су наведена у овим извештајима прикупљена су између 25. августа 2014. и 20. јануара 2015.

Украјинска маштовитост

Извештаји указују да су заробљеници били подвргнути електрошоковима и сурово пребијани више дана заредом помоћу различитих предмета као што су гвоздене шипке, бејзбол палице, штапови, кундаци пушака, бајонети, гумене палице… Украјинске снаге у великој мери су користиле и тактике мучења као што су наливање водом (што је истовремено и омиљена метода коју користе амерички иследници у затвору Гвантанамо и другим сличним казаматима), али гушење справом коју су назвали „бандерашка давилица“ (по Степану Бандери, вођи украјинских националиста и нацистичких колаборациониста из Другог светског рата). У неким случајевима, заробљеници су убијани тако што су слани у минска поља, или гажени војним возилима. Украјинске војне и безбедносне снаге користиле су, као методе мучења, и ломљење костију, убадање и сечење ножем, жигосање усијаним предметима, упуцавање различитих делова тела из оружја малог калибра, излагање ниским температурама, ускраћивање хране и воде као и убризгавање психотропних супстанци које изазивају бол. Огромна већина заробљеника је била подвргнута лажним погубљењима и претњама да ће чланови њихових породица бити силовани и убијани. У извештају се истиче да многи од оних који су били заточени и мучени нису били припадници самоодбране Доњецке и Луганске Народне Републике.

 

На насловној страни извештаја налази се фотографија руку мртвог Александра Агафонова, којег су 14. новембра 2014. до смрти мучили припадници СБУ у Изиму. „Једноставно, тукли су га до смрти. Дошли су и одвели га да би га мучили. Када су донели његово тело, његове пете су биле модре, његова стопала су била модра. Имао је трагове убода на рукама… Не знам шта су му радили, да ли су га убадали или му забијали клинове испод ноктију – било је рупа на његовим рукама. Свака кост је имала рупу у себи“, посведочила је његова удовица Јана.

Готово сви заробљеници украјинских снага били су брутално претучени. Андреј Рунов посведочио је како су га, заједно са једним пријатељем, у ноћи између 23. и 24 новембра 2014. у његовој кући у Мариупољу ухапсили припадници злогласног батаљона „Ајдар“. „Одвели су нас на аеродром. Пребијање и мучење било је толико страшно да смо стално падали у несвест. Тукли су нас по петама, ребрима и глави. Рекли су нам да ће нам поломити ноге, претили да ће нам одсећи уши и ископати очи. Мом пријатељу су од пребијања били оштећени унутрашњи органи и поломљена лобања, па је од последица остао парализован“, испричао је Рунов.

Пребијања су у неким случајевима маратонска. Пример је сведочење Германа Мандрикова. „Ја сам обичан цивил, нисам учествовао ни у каквим војним акцијама, али су ме иследници СБУ мучењем приморали да оптужим самог себе. Почетком октобра, отишао сам да обиђем мајку и тада су ме ухапсили. Одвели су ме на аеродром у Мариупољу, где су ме зверски мучили три дана заредом. Користили су и психичку и физичку тортуру – давали су ми електрошокове, гушили пластичном кесом, гвозденом шипком тукли по стопалима, поливали ме леденом водом, и тако даље. Мучитељи су на рукавима својих униформи имали ознаке батаљона ,Азов‘. Претили су ми да ће силовати моју мајку и невесту. Нисам могао више да издржим муке и потписао сам неке папире које нисам ни прочитао“, рекао је Мандриков.

Многе од жртава наводе и да су биле убадане или сечене ножевима. Димитриј Клименко посведочио је да су га 8. јула 2014. у његовој кући ухапсили припадници батаљона „Донбас“. „Одмах су почели да ме туку. Шутирали су ме у ребра и поломили су их три. Шутирали су ме и у главу. Један мушкарац је извадио нож и почео да ме боде у ногу. Други ми је давао електрошокове. Ово мучење трајало је десет сати и на сличан начин настављено је и наредних дана“, рекао је Клименко.

Украјинска инквизиција

Велики број жртава наводи и да су мучени тако што су паљени бренерима и другим ужареним предметима. Александар Пискунов, који је био припадник самоодбрамбених снага испричао је како су га, по заробљавању, припадници Националне гарде палили бренером и везали му руке за плафон. „Упали смо у заседу и заробила нас је Национална гарда. Мучили су нас три дана заредом тако што су нас нон-стоп тукли и палили. Везивали су нас за плафон и остављали да висимо. Моји ожиљци још нису зарасли и још не осећам своју десну руку. Још ме боле и ребра. Везали би ми руке иза леђа и за прст закачили осигурач ручне бомбе. Ако се помериш, извукао си осигурач. Због тога сам целу ноћ морао да стојим мирно у јако незгодној пози како бомба не би експлодирала. Било ми је толико тешко, да ми је падало на памет да једноставно извучем осигурач бомбе и окончам све. Неки од заробљеника су тражили да буду стрељани, али су им ти људи говорили да би то била превише лака смрт.

Борац самоодбрамбених снага Станислав Станкевич посведочио је како су му припадници Националне гарде на грудима жигом написали „сепр“ (скраћеница од сепаратиста) и ужареним бајонетом на задњици нацртали кукасти крст. Због мучења које је претрпео, ослепео је и на једно око.

Жртве су посведочиле да украјинска војска и снаге безбедности систематски користе и методу мучења звану „наливање водом“, коју су раније користиле америчке тајне службе. Једна од жртава, идентификована само као Влад стар осамнаест година, испричао је како га је „једног послеподнева једна познаница позвала да се нађу“. „Био сам са још тројицом пријатеља и док смо излазили из таксија, поред нас је стао један комби и били смо ухапшени. Ставили су ми џак на главу и одвукли некуд. Одмах су почели да ме испитују. Натерали су ме да легнем на леђа и ставили ми неку тканину преко лица, а затим су почели да сипају воду. Руке су ми биле везане лисицама иза леђа. Онесвешћивао сам се три пута. Потом су ме одвели код иследника који је већ имао припремљену изјаву којом потврђујем да сам кроз Доњецк возио амбулантна кола тражећи рањене“ устанике.

Метод мучења украјинских оружаних и безбедносних снага био је и гушење помоћу пластичних кеса или гасмаски. Владимир Ладцев из Одесе посведочио је како га је један од иследника СБУ звани Исламов гушио пластичном кесом и претио да ће му мучити и жену. „СБУ ме је ухапсио 24. октобра у 6.30 ујутро. Лисицама су ми везали руке иза леђа и тукли ме до 14 часова. Иследник СБУ Исламов је био међу онима који су ме мучили. Поред премлаћивања, користили су и електрошокове, а и гушили су ме стављајући ми на главу пластичну кесу“, рекао је он. Као справа за мучење коришћено је и оруђе звано „бандеристичка давилица“.

Бандерини наследници

Медицинска сестра Олга, која је заробљена 15. октобра 2014. испричала је како јој је један од иследника током испитивања у просторијама СБУ показао челичну жицу увијену у спиралу. „Упитао ме је: ,Знаш ли шта је ово?‘ Ово је бандеристичка давилица. Давићу те њоме све док не проговориш“, испричала је она.

Велики број сведока навео је да су украјинске снаге неке од заробљеника терале да иду у минска поља. На пример, Васили Харитонов, припадник снага Доњецке Народне Републике испричао је следеће: „Одвукли су ме до јаме. Двојицу људи послали су у минско поље. Чуо сам седам експлозија. Мене су хтели да стрељају“. Константин Афоченко испричао је како је био послат у Краматорск где се налазио у ћелији са неколицином људи. „У ћелију је ушао један падобранац и одвео двојицу заробљеника. Касније сам открио да су их послали у минско поље“, рекао је он.

Украјинске снаге су неке од заробљеника чак газиле војним возилима. Борац проруских снага Михаел Љубченко испричао је како је по заробљавању одведен на непознато место где је видео човека закопаног у земљу до струка, а потом је прегажен камионом. Он је у свом сведочењу навео и како је од двојице заробљеника затражено да иду у минско поље. Један од њих је то одбио речима: „Боље ме упуцајте на лицу места“. „Онда су почели да пуцају. Прво у стопала па све више ка струку. Сваки метак би испалили око пет центиметара изнад претходног и тако све док га нису убили“, испричао је Љубченко.

Дениса Гаврилина 31. јула 2014. ухапсили су припадници Националне гарде, који су га касније предали батаљону „Азов“. Он је посведочио како су га припадници ове злогласне јединице бацили у јаму пуну лешева људи које су претходно били стрељали. „Јама је одисала врло специфичним смрадом. Осећао сам се као да сам и ја био погубљен“, рекао је овај човек.

Припадник проруских снага Анатолиј Кузмин описао је како су пијани украјински војници убили једну од затвореница. „Неколико дана после мог хапшења и вишедневног мучења, пребачен сам у Изијум. Држали су нас у подруму зграде која је изгледала као топлана. Једном приликом, дошли су пијани припадници Десног сектора. Међу заточеницима била је девојка из Краматорска с именом Каћа. Њу су убили ватреним оружјем. Последње речи биле су јој ,зашто?‘ И то је било то. Сутрадан су се понашали као да се ништа није десило“, испричао је он.

Ово су само неки од примера сведочења забележених у овим детаљним и дугачким извештајима. На основу прикупљених информација јасно се може закључити да највећи део жртава тортуре нису борци Доњецке и Луганске Републике, него цивили. Разлог за хапшење и мучење може бити и толико баналан као учешће у антимајданским протестима, појављивање у руским телевизијским емисијама, изражавање мишљења на Интернету, учешће на референдуму, поседовање телефонског броја неког руског новинара, телефонски разговор са особом која се налази у Донбасу, и тако даље.

Највећи део ухапшених и мучених сведока, наводи да су их украјинске власти на овај начин приморавале да потпишу признања да су агенти руских тајних служби и слично. Већина њих није издржала мучење и потписала је све оптужбе које су против њих изнете. У великом броју случајева, украјинске снаге заробљавале су цивиле само да би имале кога да размене за сопствене војнике које су заробиле проруске снаге у Донбасу.