Родољупци и маџарони 2:0

Пише Бранко Радун

Упућени у политичке борбе у војвођанским лагумима тврде да је Бојан Пајтић одустао од жељене српске легитимације кроз усвајање „националних симбола“ Војводине јер му је Ненад Чанак, који се томе противи, потребан да се одбрани од напада напредњака

Као у „Родољупцима“, тако и данас у Војводини царују превртљиви Жутилови и Смрдићи, а све се претворило у „весело позорје у пет дејствија“, како своју политичку комедију легитимише Јован Стерија Поповић. Тешку причу о моралном суноврату политичких вођа у јефтине политиканте најефектније је представити кроз политичку комендију; да прича није тужна и са могућим трагичним исходом, била би заиста и смешна. Или барем да се дешава негде друге, тамо далеко. Но Стерија је очигледно тако осликао политички менталитет, нарочито онај код Срба у Војводини, да је то и данас најбоља политичка анализа онога што се дешава у северној српској покрајини.

СИМБОЛИКА СИМБОЛА

Комендија око симбола покрајине је показала и превртљивост пијачарске логике и одсуство и срама и стида код оних који воде Војводину. Наиме, најпре је постигнут договор на надлежном скупштинском одбору да се у Војводини уведу традиционални симболи покрајине из 1848. – српска тробојка и српски грб. Тада је то била ратна застава под којом су се Срби борили против мађарског угњетавања и за Војводство Србија. Но, кад се дошло до гласања, владајућа Демократска странка је окренула ћурак наопако и подржала став Ненада Чанка и његове Лиге социјалдемократа Војводине, који су против националних елемената у симболима покрајине. Занимљиво је да су Иштван Пастор и његова мађарска мањинска странка подржали усвајање српских симбола за покрајину, а да су „српски“ посланици ДС и њихових коалиционих партнера то одбацили. Још само да је Пастор изашао на говорницу скупштине и поновио ону Кертесову – „Зашто се ви као Срби плашите Србије, кад се ја као Мађар не плашим“ – па да утисак да сте усред Стеријине комедије буде тако јак да постане опипљив.

 

[restrictedarea]

Но, иза ове комичне сценографије крију се смртно озбиљне појаве. Наиме, маневар „преокрета“ код лидера ДС Бојана Пајтића, који је „мало родољубац мало маџарон“, има за циљ да продужи његову власт у покрајини за неколико месеци. А за то му је потребна подршка Чанка и његове аутономашке дружине. Они који су упућени у политичке борбе у војвођанским лагумима тврде да је Пајтић одустао од жељене српске легитимације кроз усвајање „националних симбола“ јер му је Чанак потребан да се одбрани од напада напредњака, нарочито око жалосног стања у каменичком институту јер је од институције која је стајала уз раме ВМА пао на ниске гране и где је очигледно реч о лошем вођству и корупцији.

ФАЛСИФИКОВАЊЕ ИСТОРИЈЕ

Ћутање Пајтића и Чанка, који не желе да одговоре зашто су против традиционалних симбола покрајине а они једини имају историјску утемељеност (за разлику од ружног дизајнерског микса који представљају постојећи симболи) говори много више но хиљаду речи. Али та срамота је само врх леденог брега војвођанске срамотне и жалосне комедије. Ови политичари и њима блиски новинари и интелектуалци пласирају неистините и штетне приче о Војводини, која представља негацију онога што је она била у 19. веку. Од српске аутономије која тежи да се уједини са Србијом, Војводина је постала анационална европска регија која жели да се што више удаљи од Србије. Штавише, они фалсификују историјске чињенице, тврдећи да се Војводина није присајединила Србији 1918, већ да је то учинила кроз одлуке партизанских комитета 1945. То се чини јер је први историјски чин део српског националног пројекта, а други тежи федералном статусу покрајине у склопу титоистичке визије нове државе са стратегијом „Слаба Србија – јака Југославија“.

Ипак, све би се то могло поднети да се иза брда не ваља много гори сценарио од негирања историјских чињеница и спрдања са историјским симболима под којима су наши преци гинули за слободу на овим просторима. Наиме, кроз све резолуције и предлоге закона о финансирању промаљају се нови обриси Војводине која би имала не само „своје новце“ већ и царину и пореску службу. Представништва попут оних у Бриселу су заметак војвођанске дипломатије.

Овиме се не само федерализује Србија на мала врата већ се ствара једна феудална структура моћи која никоме не одговара и коју не обавезују ни закони, ни европски стандарди, а ни медији je до сада нису контролисали. Наиме, покрајинска власт има дискреционо право да даје новац из буџета коме хоће и како хоће. Поређења ради, републичка влада додељује средства за буџет општинама по усвојеним и дефинисаним мерилима (број становника, развијеност…) и ту нема много места за манипулацију и самовољу; насупрот томе, покрајинска влада врши трансфер новца преко конкурса, а то значи да се отварају врата за бројне манипулације. Последица тога је да неке општине у којима није на власти коалиција по вољи покрајинске владе могу да добију и десетину пута мање средстава из буџета од оних које су привилеговане да буду на врху листе за доделу финансијских ресурса.

Проблем отежава то што покрајинска влада Пајтићевог ДС избегава изборе иако је изгубила легитимитет јер се ова странка налази тек нешто изнад цензуса. Тако добијамо ситуацију која опасно дестабилизује политички систем, јер се покрајинска администрација на тај начин конфронтира са републичком влашћу. Штавише, неко ко има власт коју не може да правда подршком грађана склон је да је тражи код странаца, што постојећа администрација и ради. Тако се одржавање Пајтића на челу покрајине може објаснити подршком оних кругова на Западу који имају интерес да се „непрекидно јача аутономија покрајине“, али и да ограниче власт и доминацију Александра Вучића и напредњака у политичком животу земље Србије.

Но и поред тог очигледног и сада већ традиционалног мешања странаца у наше унутрашње односе, поставља се питање у којој мери ће грађани и напредњаке сматрати одговорнима за суноврат Војводине, јер нису на време склонили с власти Пајтића и његов аутономашки блок који прави само штету. Довољно је само подсетити се судбине Развојне банке и развојних фондова одакле су се директно финансирале кампање ДС давањем повољних кредита који до сада нису ни враћени. То је само врх леденог брега траћења новца и корупције у Војводини. Иако не потцењујемо значај симбола, ипак сматрамо да је важнија највећа пљачка Војводине коју је потребно зауставити. Стога сваки дан останка Пајтића и његове олигархије на власти, која ником није подносила рачуне, представља штету за државу и грађане покрајине.

[/restrictedarea]