Једро наде Николе Маловића
Пише Желидраг Никчевић
У овом суптилно архаизованом, патетизованом и поетизованом рукопису постоји снажан пресинг технолошке, електронске, еколошке и политичке збиље…
Врло озбиљни критичари појаву Маловићевог Једра наде упоређују са два велика догађаја српске прозе у новијем времену, Павићевим Хазарским речником и Опсадом цркве Светог Спаса Горана Петровића. То би, дакле, биле књиге које на известан начин обележавају епоху, које се заиста памте и битно утичу на општу романескну атмосферу и њен развој, мењају књижевну мапу и емитују неке потпуно нове а очигледно моћне сигнале према будућности.
Оваква прогноза, наравно, звучи веома претенциозно, али после пажљивог читања Маловићеве нове књиге, треће по реду (иза Лутајућег Бокеља и Пругастоплавих сторија) врло је вероватно да смо добили аутора и дело чије је место у самом врху нашег савременог приповедања – потпуно суверено, незаобилазно и изразито самосвојно.
ЕНЕРГЕТСКИ НАБОЈ И СНАЈПЕРСКО ПРИПОВЕДАЊЕ
Најкраће и грубо речено: Никола Маловић је и на тематском и на стилском нивоу потпуно аутентичан приповедач, и ако бисте већ морали да га упоређујете, онда би то пре била нека сродност са врло далеким историјским текстовима, маргиналним записима и анонимним рукописима, ближим архивистици или етнологији него ономе што пишу његове колеге у Београду, Нишу и Новом Саду, да не помињемо Подгорицу. А опет, у том суптилно архаизованом, патетизованом и поетизованом рукопису постоји снажан пресинг технолошке, електронске, еколошке и политичке збиље, да не кажемо баш самосвести. Кроз призму појединачне свести, гранају се асоцијације и продори у глобалну психологију савременог друштва, тако да је очигледно реч о силовитом приповедачком ангажману, о жељи да се на стварност писмом утиче, и о способности да се она сагледа из потпуно неочекиваних, крајње инспиративних углова.
[restrictedarea]То би било отприлике, опет грубо речено, као да комбинујете Стефана Митрова Љубишу и Томаса Пинчона; кад се фантастична енергија локалних заједница, у овом случају Боке – сва та лепа имена, лебдеће границе, боје, мириси, укуси и страсти са обале, сав тај очаравајући локални микрокосмос, отпор и герила, са огромним а потиснутим религијским, естетским и еротским потенцијалом – кад се све то дигитализује и пројектује на екран Великог рата, или Великог брата, кад све то пратите на Гуглу и кад су снимци много стварнији од живота, јер га усмеравају и претичу.
И у Лутајућем Бокељу, роману који је побрао многа признања, имали смо ту врсту компликоване приповедачке стратегије, јер су основне карактеристике Маловићевог приповедачког манира – комплексност и динамизам нарације. Ту обичан читалац не може рачунати на потпуно преклапање онога што текст заиста јесте и онога што текст, препуштен сталном лебдењу, може да буде. Притом, међутим, треба рећи да читалац никада не остаје у непрозирној магли, јер Маловић поседује изузетну микростилистичку контролу, његове реченице брижљиво чувају свој енергетски набој од почетка до краја, и зато се неки делови заиста могу читати као потпуно самостални пасажи: наутички, поетски, кулинарски, политичко-аналитички…
Ту су и крајње сугестивне описне секвенце – повремено ступа на снагу тзв. снајперско приповедање, кад се у најмањи детаљ „виђеног“ (чулног, пејзажног, туристичког, географског) угради толико материјала, кад се опис тако прецизно развије и отвори нам се толико „невиђених“ перспектива, да имамо чудан осећај мултимедијалности – а реч је ипак само о приповедању, у извесном смислу чак традиционалном.
ПРОНИЦАЊЕ У – ДУХ МЕСТА
На тематском нивоу ствар је такође веома занимљива. Главни јунак је Никола Смекија, амбициозни модни индустријалац из Барија, католик, који се на позив градоначелнице Марије Змајевић враћа у Пераст, град својих предака, да би поново покренуо и оживео традиционалну производњу морнарских мајица. Тај јунак броди дигиталним лавиринтима Медитерана, у најлепшем заливу на свету заљубљује се у другу Марију, чаробну мештанку која му открива тајне барока и љубави. Пераст је одвојен од Котора, има и загонетног председника који у град доводи Јевреје, Велики рат траје наоколо, а у Перасту пратимо његове фантастичне рефлексе, његову дубоку подсвест, кроз неколико тргова, уличица, грађевина, два острва…
Маловић је у Једру наде изванредно искористио знаменити дух места – поменуо сам Стефана Митрова Љубишу, племенитог заступника српског југа, и његову фасцинантну приповедачку герилу низ Боку и Паштровиће. Могу поменути и Фокнера, или Маркеса, или друге велике мајсторе који су знали да проникну у дух места да га приповедачком магијом препороде.
Јован Цвијић у Балканском полуострву пише да су Бокељи „и језик, причањем и домишљањем да ствари лепо искажу, тако усавршили, да је обилат речима, реченичким обртима и изразима као можда нигде у нашим земљама. Имају много истесаних, готових фраза и флоскула, прича и пословица, које служе као норма или калуп за многе појаве у животу, и према њима се изгледа управљају“.
У Боки се, а не у Црној Гори, додаје Никола Маловић, догодио и први брод и први пароброд, и прва школа, и прва поморска школа, и прва апотека, и болница, и прва Зетска епископија Светог Саве, и прва редовна саобраћајна линија, и прва поштанска марка, и први ваздухоплов, и први документарни филм, и први воз… заправо, све што се догодило у Црној Гори догодило се у Боки – „укључујући и први филм Бреда Пита, ако желимо да, for fun, мало одемо у ружичасте воде“.
И зато, по речима „обалног“ српског писца Николе Маловића, у Црној Гори владајућа мањина писање и мишљење на српском доживљава као подривачко, на граници легалности. Па добро, нећемо сад о томе, мада писање у не-пријатељском окружењу нипошто није само ствар естетике. Нагласићу нешто друго, сасвим индивидуално: неправедну депласираност даровитог српског писца из Црне Горе у односу на целину српског живота, српске културе и српске књижевности. Према чему да се равна и на чију подршку може да рачуна таква чудна појава, са својим плановима и сновима, са својим непорецивим а скоро непотребним талентом?
[/restrictedarea]