Попис 313

за „Печат“ из Љубљанe Светлана Васовић-Мекина

Званична Љубљана без зазора сада тражи да за њен рачун (и на сопствену штету) Србија „национализује“ неке од предмета који припадају појединим институцијама у Београду, све како би их потом – предала Словенији

Словенија захтева да јој Србија „врати културну баштину“, позивајући се на Споразум о сукцесији (по распаду СФРЈ). Љубљанска штампа и хрватска новинска агенција „Хина“ пренеле су да је висока представница за питања сукцесије Ана Полак Петрич у име службене Љубљане прошлог петка амбасадору Србије у Љубљани уручила попис на којем је 313 уметничких предмета и докумената „који се налазе на територији Србије“, а које Словенија сад потражује. Иако Словенија тврди да су поменути предмети део њене културне и дипломатске својине која се „налази у бившим савезним установама“ некадашње СФРЈ, музејима у Београду и по српским архивима, детаљи споменутог списка откривају да то баш и нема везе с истином. Ђаво је, као и увек, у детаљима, а они указују да овај несвакидашњи словеначки захтев нема упориште у Споразуму о сукцесији који су потписале све наследнице СФРЈ, а на који се Љубљана сад вешто позива.

КОЧИЈА, АВИОНИ И СЛИКЕ Словеначки медији известили су домаћу јавност да враћање заједничке културне и дипломатске баштине до сада није било у жижи сукцесијских преговора, концентрисаних на материјалну имовину, некретнине и финансијска средства, те да се стога очекује да ће повратак „културног блага“ заосталог на српском тлу – можда потрајати. Словеначка представница за питања сукцесије Полак Петрич је ипак пуна оптимизма, јер је успешно већ подељен највећи део уметничких слика и скулптура које су се налазиле у дипломатско-конзуларним представништвима некадашње Југославије по свету, те је у духу тог успеха већ најавила да ће експерти из Љубљане ускоро посетити Београд у циљу верификације „пописа 313“.

А шта је на „попису 313“? Словенија, између осталог, од Србије тражи да врати „последњу поштанску кочију која је возила пошту у Истри и Словеначком приморју“, а сада је изложена као експонат у Музеју ПТТ Србије; уз то захтева да јој се „врате“ слике Грохара, Јакопича, Јаме и Кобилице, оригинал филма „Кекец“ и првог словеначког дугометражног филма „На својој земљи“, као и 12 других филмова, остаци авиона у којем је пилот Едвард Русјан 1911. године страдао код Калемегдана, као и неговска кацига из четвртог века пре наше ере. Љубљана тражи и авион БК-11 који је израдила „прва словеначка фабрика авиона“ основана 1946. године, а приде и око стотину оригинала разних међународних уговора. Словенија не крије да је прва држава међу наследницама СФРЈ која је сачинила такав списак (на којем је радила посебна радна група уз помоћ стручњака из Народног музеја у Љубљани) а Србија се прва нашла на мети њених захтева, уз образложење да је то наводно зато што је у Београду било највише савезних институција у Југославији. Словеначки експерти рачунају да ће се о наведеним експонатима лако договорити са Србијом јер се захтеви Љубљане „непосредно не тичу других наследница СФРЈ“.

[restrictedarea]

Папир можда може свашта да поднесе, али нема сумње да најновији словеначки захтев није ништа друго него крајње безобразан, недипломатски, чак скандалозан чин иако сервиран веома „културно“ (Словенија се и у СФРЈ вазда дичила својом културом); то је уистину први виртуелни балван који је Словенија испречила на српском путу ка чланству у ЕУ. Лукаво запаковани словеначки захтев проблематичан је како год да се окрене, па није чудо да се амбасада Србије у Љубљани завила у мук. Укратко: најновије словеначко потраживање од Србије нема основа у сукцесијском споразуму. Претерано је и зато што би Словенија да од Србије искамчи предмете који ни према критеријуму времена а ни територијално – немају везе са Словенијом а још мање представљају „покретну имовину СФРЈ“. Осим тога, позивање на „наследство“ под плаштом сукцесије је крајње цинично пошто Словенија годинама крши управо сукцесијски споразум и то баш на штету интереса Србије и њених грађана. У складу с тим, а и према принципу реципроцитета (како на љубљанском Факултету друштвених наука студенте подучава Ернест Петрич, отац Ане Петрич Полак, уз то и уставни судија) Србија уопште није обавезна да разматра ове захтеве званичне Љубљане.

СЛОВЕНАЧКИ УСЛОВИ СРБИЈИ Упркос пракси одомаћеној у осамостаљеној Словенији да се махом поништава (и понижава) оно што има предзнак „српско“, списак „313 словеначких жеља“ нема темељ у Споразуму о сукцесији; он се претежно бави поделом амбасада, злата и новца. Тако непокретна државна имовина СФРЈ аутоматски постаје имовина држава наследница (на чијем се тлу некретнина нашла) а покретна имовина некадашње заједничке државе (као што су уметничка дела, рукописи, археолошки артефакти…) уколико је од великог значаја за културну баштину неке од држава наследница и ако потиче са територије заинтересоване државе – постаје њено власништво. Дотле се чини да су ствари јасне к‘о суза. Већ следеће одредбе, међутим, упозоравају да све наведено разматра Заједнички одбор за наследство покретне и непокретне имовине, који одлучује консензусом, при чему одлуку да ли је неко дело „државна“ имовина или не – у складу са 6. тачком Споразума – доноси држава на чијем тлу се налазе наведена дела или предмети. Ту се намеће питање: зашто би предмети који се налазе у власништву музеја, завода и институција у Србији, а који су тим институцијама (или председнику Титу) били предати, поклоњени или чак од аутора откупљени – представљали „покретну имовину СФРЈ“? И зашто би сад припали Словенији?

Љубљана тако без зазора заправо тражи да за њен рачун (и на сопствену штету) Србија опет „национализује“ неке од предмета који припадају појединим институцијама у Београду, све како би их потом – предала Словенији. Словенија је тиме изабрала „пречицу“ којом би да избегне да се прво дефинише „покретно власништво СФРЈ“ на тлу Србије, очекујући да ће се вазда податна Србија, опчињена израубованим словеначким обећањима „о помоћи на путу ка ЕУ“, унапред одрећи права да размотри то питање и искористи своје право „вета“ које би могла да искористи у оквиру Заједничког одбора за наследство. Зашто би иједна држава пристала на такав план супротне стране? Из добро обавештених дипломатских кругова у Љубљани сазнајемо да словеначка страна не преза од наметања нових захтева Србији, јер сматра да јој је партнер влада земље која без поговора испуњава све захтеве и уцене које долазе из ЕУ. Зато Словенија не жели да пропусти прилику да и сама ушићари док Србија чека на „отварање поглавља“ у преговорима са ЕУ.

Да је на делу неуобичајен (не)дипломатски потез, открива податак да би Словенија хтела да присвоји предмете попут „истарске кочије“ који неспорно нису словеначки. Истра је и данас већином у Хрватској, а једнако споран је прохтев за поштанским печатима и другим артефактима из Краљевине СХС, који су пописани на „списку 313“. Што се тиче међународних уговора – према Споразуму о сукцесији се као изричито словеначки помиње само Горички уговор са Италијом, док је за Осимске одређено да припадају Словенији и Хрватској. Словенија рачуна да ће јој Србија „ићи на руку“, те тако одредити којој од две наследнице ће предати оригинал, а којој оверене копије. О осталим споразумима (изузев једног, а тај се односи на Македонију и Грчку) нема ни речи, па није јасно на основу чега их Словенија тражи, када је јасно да је Србија слободна да другим екс-ју државама преда само њихове копије. И задржи оригинале.

Ту долазимо до питања архива. Период постојања заједничке државе односи се на доба од 1. децембра 1918. до 30. јуна 1991. године. Отуда је нејасно зашто Словенија тражи неговску кацигу, остатке Русјановог авиона (који су део поставке Музеја ваздухопловства код београдског аеродрома „Никола Тесла“) и слично. Да подсетимо, Русјан је 1911. године пао приликом полета над Калемегданом, у Краљевини Србији, када Словенија није ни постојала. Гротескно је да се Љубљана позива на „наследство некадашње СФРЈ“ које нема везе са догађајима из 1911. године. Словенија би евентуално могла да замоли, кад јој то већ толико значи, да јој Србија препусти олупину Русјановог авиона – али уз одговарајуће компензације или сличне противуслуге. Словенија, на пример, још увек није вратила Титове аутомобиле, који су јој били позајмљени из Београда за изложбу уочи распада СФРЈ; уместо да их врати, она их већ 25 година експлоатише у Музеју технике у селу Бистра код Љубљане. На страну што Љубљана Споразум о сукцесији данас интерпретира као да су војници ЈНА приликом одласка из Словеније пљачкали шта су стигли и словеначку баштину понели пут Србије, као што су на словеначком тлу кроз историју заиста чинили, примера ради – аустријски, немачки и италијански солдати. Не може се, међутим, поредити судбина баштине која је са неке територије однета у време када је њоме харао страни окупатор, и усуд добара која су у време постојања државе попут СФРЈ (чији је Словенија била равноправни део) добровољно предата високим функционерима или институцијама на територији Србије.

ДВОСТРУКИ АРШИНИ Чињеница је да Словенија дневно гази сукцесијски споразум, па тако, на пример, не исплаћује пензије држављанима Србије. Многи бивши официри ЈНА све до данас, 11 година откако је у Словенији ступио на снагу Закон о сукцесији бивше СФРЈ, нису успели да остваре право на исплату своје пензије, а изузеци међу њима, који су на крају мукотрпних и дуготрајних судских поступака пензије ипак добили – не примају војне, већ много ниже, тзв. старосне пензије. Сви напори да се спречи даље кршење права те категорије људи пропали су захваљујући пропаганди деснице, која је у Словенији веома јака. Када је група обесправљених официра ЈНА високог ранга (међу којима је било и Словенаца и Хрвата, а не само Срба) којима би према анексу „Б“ Споразума о сукцесији Словенија морала да исплати војне пензије, у отвореном писму позвала словеначки државни врх да раскрсти са незаконитим „вансудским кажњавањем“ јер су у тзв. десетодневном рату за словеначку самосталност 1991. године били на супротној страни, уследила је лавина шовинистичких и расистичких напада из врха политике и медија, после чега је словеначка администрација наставила да одбија захтеве за исплату заслужених пензија. Тада је бивши премијер Јанез Јанша, реагујући на писмо 20 официра ЈНА (пензионисаних 1991. године!) њихову молбу осудио речима да је „морална онолико колико би био захтев (Словенији) генерала италијанске или немачке окупаторске војске из Другог светског рата“. И тадашњи председник Словеније Данило Тирк – данас кандидат за наследника Бан Ки Муна на месту генералног секретара УН – није презао да изјави како „сукцесијски споразум не постоји“, а да пензије официра ЈНА (који су доприносе уплаћивали у словеначки ПИО фонд!) треба размотрити у оквиру посебних билатералних споразума са другим СФРЈ -наследницама.

Један од оних којима Словенија устрајно гази људска права већ четврт века јесте и некадашњи посланик у словеначком парламенту, генерал Милан Аксентијевић. Словенија му је због „вербалног деликта“ одузела држављанство и на четири године га одвојила од породице која живи у Љубљани, и све до данас одбија његове молбе за признање стечених социјалних права, уцењујући га увек новим, дискриминаторским условима који не постоје у словеначком законодавству. Произлази да Словенија негира Споразум о сукцесији само у случајевима када је у обавези да одреши кесу и поштује права не-Словенаца, али не и онда када јој може донети нето корист, иако ниједан међународни уговор некој страни не допушта да примењује само одредбе које јој се допадају, а друге не. Иначе би Љубљана морала да се одрекне права и на део злата који је СФРЈ држала у Базелу или амбасада које је бивша држава имала по свету, уколико не поштује обавезу да без дискриминације исплати принадлежности свим пензионерима који су свили гнездо на њеној територији.

Словенија слично поступа и у многим другим примерима. Делегација Словеније је, рецимо, октобра 1991. године утаначила са делегацијом тадашњег савезног Министарства одбране (СФРЈ) да су некретнине и техника ЈНА који су се затекли у Словенији – њој остављени „на чување“. Одмах после одласка војника ЈНА из Словеније (25. 10. 1991.) она је, међутим, погазила сопствени потпис на том споразуму и почела да одузима станове и избацује на улицу „лица у служби ЈНА“, дакле и цивиле који су добили станове ЈНА на коришћење. Ни то није све – Србија би у оквиру истог Споразума о сукцесији могла (реципрочно) да пита Љубљану где су тенкови ЈНА који су после Брионског споразума остали у Словенији „на чувању“? Познато је да их је тадашњи врх словеначке власти (Јанша, Бавчар, Кучан…) лиферовао Туђману и Изетбеговићу, а појединци се на том бизнису добро опарили. Према извештајима послатим институцијама ОЕБС-а, у Словенији је већ 1993. „нестало“ чак 79 тенкова ЈНА, остављених „на чување“. Многи од њих су чак и са ознакама словеначке армаде завршили на босанском ратишту, а уз то и стотине тона друге војне опреме, која је коришћена и против српског цивилног становништва.

Влада Србије ће одлучити шта учинити поводом 313 предмета које Словенија хоће. Да покаже добру вољу, понешто можда може дати (ако није витално за српску баштину) али само уз услов да и Словенија на једнак начин почне да поштује интересе Србије. Према писању словеначких новинара, домаћи емисари су у ниском старту да крену пут Србије, где би да утврде шта би још могло да се подведе под „словеначку баштину“, све како би употпунили почетни „списак 313“. Службени Београд би уочи разговора (које Љубљана описује као готову ствар) на тему „предаје културних добара Словенији“, требало, између осталог, да пита партнере у Љубљани где се денуше одштете за „избрисане“ (међу којима је преко 60 одсто Срба) и где су права за непризнату српску мањину (којој Словенија намеће исти положај „нове неуставне мањине“ какав „уживају“ Роми, иако Срби на тлу садашње Словеније живе вековима попут Уставом заштићене мађарске или италијанске мањине; уосталом, када су Срби населили Белу Крајину ‒ Словеније није било ни у траговима).

Колико су описани захтеви према Србији смели, доказује чињеница да Словенија ни до дана данашњег није успела да поврати своју културну баштину опљачкану током Другог светског рата и потом лоцирану у Италији и Аустрији. Ни Рим ни Беч нису пали ничице после таквих захтева из Љубљане. Поређења ради, пре 11 година је у Словенији била невиђена еуфорија када је Народна универзитетска библиотека (у Љубљани) из минхенске Баварске државне библиотеке добила на позајмицу „Брижинске рукописе“, најстарије познате сачуване записе на словеначком језику. Словенији ни тада, ни касније, није на памет пало да захтева да јој Немачка врати те рукописе, за које деца од словеначких вртића уче да су најдрагоценији део народне баштине. Нити Немачка помишља да ишта – врати.

[/restrictedarea]

  unshaven girl oneclick займзайм не в банкезайм под 0 %