Мир с аромом рата

Пише Игор Јовановић

Замислите да просечном Европљанину приђе анкетар и упита га на коjeм континенту је могуће да побуњеници бомбардују зграду владе у престоници и окупирају карауле, док се политичари међусобно оптужују за корупцију и прислушкивање, а да се све то и даље не зове рат. Ретко ко би одговорио да је то у 21. веку могуће у Европи. Али, нажалост, тачан одговор је да се то све дешава у Македонији, државици од око два милиона становника

Македонска стварност је упозоравајућа за све. Као и у Косовској Митровици, само један камени мост дели Скопље на македонски и албански део, на две различите нације, културе, традиције, архитектуре. Злонамерни би рекли и на две различите државе, само што то још нико није званично објавио. Злонамерни би рекли и да је садашње стање у Македонији један од разлога зашто је у крвавим ратовима нестала снажна држава попут Југославије, а појавило се најмање шест или седам патуљастих творевина које саме за себе не могу бити ни војна, ни економска, ни било каква друга сила. Само државице и територије за које се не зна да ли их је лакше уздрмати економски или преко мањинских заједница које у њима живе. Или можда притиском на власти које и сами њихови грађани доживљавају дубоко корумпираним и понајмање ангажованим на јавном интересу.

 

КАДА КОМАНДАНТ НАТО НАПАДА

Када се све то узме у обзир, уз крајње нејасну европску перспективу простора бивше Југославије и Албаније приде, јасно је зашто се стање у Македонији не може дефинисати ни ратом, али ни миром. А факти су следећи. Албански екстремисти, који се представљају као некаква фантомска нова ОВК или ОНА (УЧК на албанском) испалили су 10. априла два пројектила у зграду владе Македоније у Скопљу. У инциденту није било повређених, али ни ухапшених, иако се простор око зграде владе целодневно покрива већим бројем безбедносних камера. Само 11 дана касније, група од око 40 наоружаних људи који су говорили албански заузела је полицијску караулу у македонском селу Гошинце. Акција је изведена баш у рејону на северу Македоније где је 2001. године и почео краткотрајни етнички сукоб Албанаца и Македонаца завршен Охридским споразумом. Одговорност за овај напад преузео је, како пише Коха диторе, извесни Мирсад Ндрецај, који је током сукоба 2001. био један од команданата Ослободилачке националне армије познат под надимком „командант НАТО“. Како је рекао, на овај потез се одлучио испровоциран тиме што су албански лидери у Македонији, зарад личних интереса, издали идеје за које се борио. „Нашу победу продали су Али Ахмети и ДУИ“, рекао је Ндрецај. Ове наводе потврдила је и министарка унутрашњих послова Македоније Гордана Јанкуловска која је навела да „постоје индиције да је командант НАТО укључен у инцидент“. Ндрецајев колега из ОНА/УЧК, до сада непознати „капетан Фљамури“ (Застава) доставио је медијима на албанском саопштење у којем Албанце у Македонији позива на устанак и борбу „за своју државу“.

[restrictedarea]

У нападу који је на друмове северне Македоније извео и оклопна борбена возила полиције лакше је повређен један полицајац кога су нападачи претукли, а однета је и извесна количина оружја, што је потврдила и Јанкуловска, али је одбила да изнесе било какве детаље о количини и врсти однетог наоружања наводећи да је то „тајна“. Полиција поново није привела никога од нападача, али је тврдила да су дошли са косовске стране и тамо и побегли после обављене мисије. Да су нападачи највероватније дошли са Косова, потврђује и Ндрецајево преузимање одговорности за акцију. Он је, наиме, близак некадашњем команданту ОВК на Косову Рамушу Харадинају (којег је Хашки трибунал правоснажно ослободио оптужби за ратне злочине) и после рата у Македонији био је један од утицајних чланова његове Алијансе за будућност Косова у Ђаковици.

Када се зна да је зграда македонске владе и у октобру 2014. године гађана минобацачким пројектилима, а да је одговорност за то преузео извесни „командант Куштрими“ из јединице УЧК „Хасан Приштина“, јасно је о каквој се стабилности Македоније и целог региона може говорити. Зато готово нестварно звуче речи директора Делегације немачке привреде у Београду Мартина Кнапа од 21. априла да су се три немачке фирме, након поређења услова за пословање, прошле године одлучиле за инвестирање у Македонији уместо у Србији! Или је та изјава притисак о којем ће српске власти жестоко морати да поведу рачуна или је стабилност реч која на немачком има веома растегљиву дефиницију.

И албанска заједница у Македонији и косовске власти жестоко су се потрудиле да одмах негирају било какву везу са насилним догађајима у Скопљу и на северу те државе. Албанске странке у Македонији, и владајуће и опозиционе, саопштиле су да се ограђују од напада и да они само могу наудити албанским интересима у целом региону. Косовска полиција је неколико сати после инцидента 21. априла и оптужби да су нападачи дошли са Косова негирала да је „извезла“ суседима четрдесетак наоружаних момака. Према наводима македонског МУП-а, нападачи који су око 2.30 ујутро заузели полицијску караулу имали су логистичку помоћ из села у граничном појасу између Косова и Македоније. Са друге стране, портпарол косовске полиције Баки Кељани је изјавио да „косовске власти нису забележиле никакве сумњиве активности у близини границе са Македонијом“. Представници две полиције имали су и хитан састанак у дану напада, али о њему детаљи нису познати нити су именовани осумњичени за напад.

ДРЖАВА У ЗАРОБЉЕНИШТВУ

Македонију, међутим, не угрожава само потенцијални међуетнички сукоб већ и вишемесечни сукоб власти и опозиције који кулминира последњих недеља. Опозициони СДСМ оптужио је владу Македоније, коју предводи ВМРО ДПНМЕ, да је прислушкивала хиљаде грађана, те да је под своју контролу, што претњама, што подмићивањем, ставила правосуђе и медије. Са друге стране, власт је опозиционе политичаре оптужила да раде за стране обавештајне службе и да  помоћу њих покушавају дестабилизацију државе и нелегалну смену власти. Њихови сукоби почели су пре тачно годину дана када је лидер СДСМ Зоран Заев дошао у посед великог броја прислушкиваних разговора између челника власти, који, како тврди Заев, доказују да је Македонија заробљена држава где власт нелегално контролише медије и правосуђе. У почетку афере, влада је покушавала да прикаже да је Заев користио снимке страних служби, али су касније обе стране заузеле становиште да су снимци потекли из македонске контраобавештајне службе ДБК. У центру афере нашли су се македонски премијер Никола Груевски и његов сестрић Сашо Мијалков, распоређен на стратешки добром месту – шефа тајне македонске полиције.

Заев је тврдио да је снимке добио од патриота из ДБК, али премијер Македоније није имао осећаја за такво родољубље, већ је са својим сестрићем покренуо акцију под називом „Пуч“ током које је ухапшен и Зоран Веруевски, бивши шеф контраобавештајне службе. Поред њега ухапшена су и двојица оперативаца службе од којих је један пристао да буде сведок под условом да добије мању казну. Тај процес је већ завршен, за разлику од бројних кривичних пријава које је поднела опозиција против премијера, и то тако што је сарадник тужилаштва осуђен на три године затвора, а Заеву је одузет пасош и више пута је био саслушаван у полицији у статусу оптуженог. Заев, са друге стране, сваке недеље организује конференције за новинаре на којима објављује шокантне снимке на којима се, како тврди, откривају начини како Груевски и његов сестрић управљају државом – претњама, клијентским везама, митом и другим средствима неспојивим са демократским поретком. Укратко, ствар је доведена до усијања, те ни аналитичари у Македонији не могу ни изблиза предвидети у којем правцу ће ствари кренути. Јасно је да македонска опозиција жели масовне протесте против власти и ако они крену, тешко је претпоставити куда ће отићи Македонија. Са друге стране, влада жели да доврши судске процесе против Заева, те да са њима угуши и опозиционе протесте без много штете по власт.

 

ФАБРИКОВАЊЕ ХАОСА

У свом том хаосу, ред је запитати се како ће македонска криза утицати на регион, посебно на најближе суседе. Дане Талески с Централноевропског универзитета у Скопљу верује да се политичка криза у Македонији и инциденти попут напада наоружаних особа на караулу полиције неће битније одразити на суседне земље.
„Између политичке кризе и напада на караулу не постоји директна веза, мада велики део медија и аналитичара мисли да је напад на караулу изрежирала влада како би скренула пажњу с политичких тензија“, рекао је Талески.

Но, његово мишљење не дели Министарство спољних послова Русије које је изразило „дубоку забринутост“ због инцидента у селу Гошинце. Руско Министарство је оценило да тај инцидент показује да постоје велике тензије и опасности за избијање сукоба у том делу Балкана. На ситуацију, према оцени Москве, утиче пре свега озбиљан недостатак безбедности и поштовања владавине права на Косову, што је последица немогућности да се у потпуности реши косовско питање. Руско Министарство је такође позвало да се прида већа пажња све чешћим позивима за стварање „Велике Албаније“ у региону.

У македонску кризу брзо су се умешали и Американци, фокусирајући се само на односе између власти и опозиције, не и на претње од међуетничког сукоба. Тако је заменик помоћника државног секретара САД задужен за Европу и Азију Хојт Ји рекао 16. априла у Скопљу после разговора са македонским премијером да
„влада мора да се ангажује на решавању кризе у земљи на основу демократских принципа и Устава, али да мора да се види и да ли је било злоупотребе власти“. „Ова криза има разне аспекте. Један од аспеката је и информација о могућој корупцији, утицају владе на медије, судство, могуће изборне злоупотребе, као и друге могуће злоупотребе власти“, казао је Хојт Ји.

И на крају, док Македонија тоне у све дубљу кризу, намеће се питање какву поруку дешавања у тој држави шаљу региону и Европи. Наиме, јасно је да је ЕУ политиком бесконачног условљавања балканских држава и оклевањем у наставку придруживања толико удаљила европску перспективу тим државама да их је претворила у кошмарно подручје уместо у мирну пограничну зону ка Истоку. У таквом стању читав регион могао би бити лако коришћен као подручје за дестабилизацију ЕУ не само због економске неизвесности већ и због отвореног албанског питања којим се, према свему што знамо, ипак управља из Вашингтона. Утолико пре што ће у регион почети да се враћају борци које је Исламска држава регрутовала на Балкану и који ће вероватно и у матичном подручју наћи начине да искажу своје радикалне ставове. Такође, наше подручје већ је одавно главна транзитна рута за десетине хиљада људи из Африке и Азије који беже ка ЕУ од хаоса у својим државама. Да ствар буде неповољнија, Балкан ће бити на мети још једног сукоба – оног у вези са снабдевањем Европе гасом. Иако траје већ годину дана, нестабилност у Македонији појачана је, случајно или не, баш када се појавила могућност изградње гасовода „Турски ток“, којим би Русија, преко Турске, Грчке Македоније и Србије свој гас, уместо пропалим „Јужним током“, слала у Мађарску и Аустрију. Таква могућност као и ширење руског утицаја у региону сигурно нису добро примљени у САД, па је извесно да ће Американци учинити много да спрече нови гасни дил.

Зато би Србија требало много тога да научи из македонског случаја, посебно јер и у нашој земљи тензије између власти и опозиције доживљавају кулминацију. Поред тога, јасно је да долазе тешка искушења за Београд – свакако ће се тражити испуњавање свих услова у вези са Косовом, али није немогуће да и одлучније раскидање веза са Русијом ускоро постане (не)писани услов за наставак европских интеграција. Попут Македоније, и Србија има разлога да зазире од односа са Албанцима, а на својој територији би требало да понесе и око 500 километара „Турског тока“ ка Мађарској. Дакле, сувише тешких питања за Србију, посебно у ситуацији када се чини да ни власт ни опозиција нису у стању да виде даље од Инђије.

[/restrictedarea]