Kao pod Moskvom 1941. godine

Piše Zoran Milošević

„Nije čest slučaj da narodi nauče iz prošlosti, a još je ređe da iz nje izvuku ispravne zaključke“, rekao je svojevremeno mag američke spoljne politike Henri Kisindžer. Ova njegova misao može se preneti i na situaciju u kojoj se nalaze njegova zemlja i Zapad u odnosu na Rusiju. Pokušavajući da ponove 1941, oni pokazuju da ništa nisu naučili iz prethodnog iskustva Hitlera i Napoleona. Sa druge strane, Moskva pokazuje da je svesna svog položaja i da je spremna da Zapadu održi još jedan čas

Ruski vojni analitičari proteklih dana opsežno su se bavili procenama aktuelne vojno-političke situacije i tom prilikom konstatovali nekoliko važnih činjenica. Eksperti (portal topwar.ru) naglašavaju da se Rusija, prvo, neočekivano podigla, ali da to i nije čudno, jer je imala sličnih trenutaka u svojoj istoriji. Kada je Jekaterina (ili Katarina) Velika obezbedila Ruskoj imperiji status supersile, njen nemački feldmaršal Minih (Burhard Kristof fon Minih 1683-1767) dao je neočekivano objašnjenje: „Rusijom, nema sumnje, upravlja sam Gospod Bog, inače nije moguće objasniti njeno postojanje!“ Drugo, vojno-politička situacija je slična i onoj iz 1941. godine po mnogim pitanjima. Na primer, po zauzetim teritorijama koje pripadaju „ruskom svetu“, zatim po ponašanju naroda Zapadne Evrope (oni koji su bili saradnici Hitlera i danas su saradnici NATO). Treće, Rusija se, kao za vreme Staljina, ubrzano naoružava modernim oružjem, odbijajući da se uvuče u direktni rat, želeći još vremena, tačnije – vojni analitičari smatraju da će najveća država sveta biti spremna za direktno sukobljavanje sa NATO 2017. godine. Brojni su ruski stručnjaci, ali i zvaničnici, koji nameću ovu misao. Tako je zaključio i Grigorij Kvaša u uglednom časopisu za diplomate „Mir i politika“ (2012. godine). Reč je o početku rata u kojem će Rusija pobediti. I funkcioner Organizacije dogovora kolektivne bezbednosti Igor Panarin takođe je ponavljao ovu tezu tokom aprilske posete Srbiji (2015) kao i tvrdnju da će se ukrajinska kriza završiti upravo te, 2017. godine. Možda je objašnjenje dao ruski predsednik, koji je na pitanje novinara u vezi sa ovim rekao: „Situacija nije dobra… Rusija je na maršu, jača!“ Šta to sve znači, ostaje da se vidi.

I poznati ruski profesori univerziteta slično rezonuju. Tako Maksim Kalašnjikov u novom hladnom ratu Zapada protiv Rusije vidi veliku šansu. Naime, Zapad je skinuo masku i sada otvoreno tvrdi da su Rusi „nedovoljno civilizovani“, te da ih treba lišiti suvereniteta (podeliti zemlju na „nezavisne“ države) a resurse predati u ruke „civilizovanog dela čovečanstva“. Polovina tog puta pređena je raspadom SSSR, ali dalja dezintegracija je zaustavljena. Od 1992. do 1995, kada je Rusija bila slaba, samo zauzetost Zapada Jugoslavijom, odnosno Srbijom, spasla je zemlju od rasula. Kada se Zapad trgao i smislio plan konačne dezintegracije Rusije – bilo je kasno, jer se sa Srbima nosio čitavih 10 godina, a Rusi su se u međuvremenu počeli oporavljati. Sada Rusi maštaju o pobedi i učvršćivanju prava na suverenitet i razvoj.

[restrictedarea]

Nuklearnog rata neće biti Ipak, stepen(i) ugroženosti Rusije su znatni. No, najvažnije je da neće biti nuklearnog rata. Globalisti nisu samoubice i oni moraju imati na planeti bezbedan kutak. Čak i izmeštanje oružja u kosmos od strane SAD ne može da naškodi Federaciji, jer i u ovoj oblasti može da im parira. Najverovatniji način napada od strane Zapada jeste iz vazduha, krstarećim i drugim visokopreciznim raketama. Poseban problem za SAD je što NATO nema dovoljno žive sile za okupaciju Ruske Federacije, pa i svaka agresija izaziva više pitanja nego odgovora. Posebno što je NATO danas slabiji nego, na primer, 1981. godine. Samu Ameriku čeka mukotrpna strukturna reforma, jer je proizvela „nerešive probleme u ekonomiji“, te prelazak na ekonomiju budućnosti – mistični „postindustrijalizam“ neće biti lak zadatak, a ni brz. Slična sudbina čeka i birokratizovanu Evropsku uniju (pored ekonomskih, tu su i infrastrukturni problemi, međuetnički i međureligiozni sukobi itd). Ipak, najveći izazov za Uniju će biti teška reforma svetskog valutno-finansijskog sistema.

Trenutno je zapadna ekspanzija dostigla maksimalne uspehe, koji su uporedivi sa Hitlerovim iz 1941. godine. Rusija, kao i u prošlom veku, nije bila spremna za napad Zapada u „hibridnoj“ formi, ali, kao ni pred Drugi svetski rat, nije se predala, nego se obnavlja i jača. Zbignjev Bžežinski (neformalni ideolog Vašingtona) ovo potvrđuje: „Rusija će za četiri godine ostvariti potpuni balans snaga sa Zapadom“, a ruski analitičar Viktor Kamenev se načelno slaže sa Bžežinskim i za vojni portal topwar.ru dodaje: „Samo četiri treba podeliti sa dva i dobija se 2017. godina. Tada se završava prvi deo programa prenaoružavanja ruske vojske, odnosno završava se postavljanje sistema vazdušno-kosmičke odbrane države. Do 2020. plan je da sva armija bude naoružana novim oružjem.“ Drugim rečima, Bžežinski je ponovio mišljenje otvorenih ruskih izvora u vezi sa vojnom reformom.

Prema Maksimu Kalašnjikovu, glavni, međutim, dobici za Rusiju od novog hladnog rata su što će postsovjetska elita morati da veže sudbinu sa opstankom današnje Rusije, kao i psihološka spremnost stanovnika na sukob sa Zapadom. Tome je, između ostalog, doprinela Ukrajina, odnosno puč i pojava neonacista u ovoj zemlji. Drugim rečima, Zapad je prešao rusku „crvenu liniju“. Prvi put posle raspada Sovjetskog Saveza Rusija je jasno i čvrsto rekla „ne!“ njihovom prodoru na Istok u rusku civilizaciju, pri čemu to „ne!“ ima stabilnu podršku i elite i naroda.

Zapad je, takođe, bio primoran na grešku u Ukrajini, jer je sa drugim pučem i „obojenom revolucijom“ u Kijevu krenuo ranije (u Drugom ratu je zakasnio nekoliko meseci zbog napada na Jugoslaviju) nego što je trebalo, pošto mu nije pošlo za rukom da to učini „mekom moći“ i na koliko-toliko zakonit i svetskom i ruskom javnom mnjenju prihvatljiv način. Tako je pokrenuo „plan B“ i 22. februara 2014. godine započete su demonstracije plaćenika i „Desnog sektora“ pod nacističkim simbolima. Doduše, to je koštalo. Prema rečima Viktorije Nuland, uloženo je pet milijardi dolara da bi Ukrajina dobila proameričku, ali i polunacističku vladu. Za taj novac mogla je, odnosno trebalo je da dobije bolje, uljudnije i manje nacističke političare, ali…

Upravo nepostojanje izbora Zapada u vezi sa saradnicima u Ukrajini pomoglo je samim Rusima da shvate sa kim imaju posla. Tako su počeli da padaju različiti mitovi i propagandne strategije Vašingtona o „dobrom Zapadu“, ljudskim pravima, „svetskoj zajednici“, naprednosti i humanosti, jer je, između ostalih pogrešnih poteza, podržao i polunacističke pogrome ruskog stanovništva u Ukrajini. Pala je demokratska maska sa SAD zahvaljujući tajnim zatvorima CIA, a zapadne demokratske procedure pokazale su se istim kao i one iz Hitlerovog Trećeg rajha. Zapadni mediji su nešto ranije izgubili verodostojnost sa izveštajima tokom Olimpijskih igara u Sočiju, kada su „videli“ što drugi nisu.

Ako se, dakle, uporedi početak XXI sa XX vekom, može se videti jasna analogija. Posle Brest-Litovskog mira 1918. godine, a potom 1941. u okviru Hitlerovog „kulturno-oslobodilačkog pohoda protiv komunizma“ zapadne teritorije istorijske Rusije prešle su pod kontrolu jedne evropske države. Na početku XXI veka istorija se, mada ne u bukvalnom smislu, ponavlja.

Zapad je potrošio efekat iznenađenja U celini, geopolitička karta izgleda slično kao 1941. godine. Rusija je izgubila, a Zapad stekao kontrolu nad Ukrajinom, pribaltičkim državama i Gruzijom. Ruski svet uspeo je da zadrži Belorusiju, kaljingradsku i krimsku enklavu, vodi se borba oko Donjecka… Činjenički, Rusija se danas nalazi u situaciji kao 1918. ili 1941. godine, što znači da je u toku maksimalna ekspanzija Zapada na ruske teritorije. Istina, bez rata, kako se doskoro doživljavao, nego kao rezultat poraza Rusije – SSSR-a u Hladnom ratu sa Zapadom, koji se može posmatrati i kao „hibridni rat“. Sa formalnim završetkom Hladnog rata, Zapad je pogazio sva obećanja data SSSR, a posebno kada je reč „o neširenju NATO na Istok“. Posle sloma SSSR, NATO je prigrabio države Istočne Evrope, a potom uspostavio kontrolu nad pribaltičkim državama i Gruzijom.

Rusija je, dodaje pomenuti Kamenev, pobedila 2014. godine ne dozvolivši da se uvuče u ukrajinski rat, a, u stvari, u posredno gorući „hibridni rat“ sa Zapadom, pa bi idealno bilo obezbediti još dve takve godine. Ipak, u poređenju sa 1941, položaj Rusije je mnogo bolji: sačuvala je nuklearno oružje, te otvoreni vojni napad Vašington ne planira, mada ucenjuje i plaši „globalnim nuklearnim munjevitim udarom“.

Efekat iznenađenja sa strane Zapada je potrošen, a ruska armija, u međuvremenu, pokazuje snagu. „Obojena revolucija“ u Moskvi je propala, a posle svega što se desilo u Ukrajini nemoguće je više tako nešto realizovati. Antifašizam se pokrenuo, posebno ustankom naroda na Krimu i jugoistoku Ukrajine. To je bio prvi, ali ne i poslednji protivudar po zapadnom osvajaču i njegovim banderovsko-nacističkim kolaboracionistima.

Snazi Rusije doprinosi i prvi put u istoriji ostvareno strateško savezništvo sa Kinom i državama BRIKS. U svakom slučaju, pomenute države nisu saveznici Zapada. Svi pokušaji Vašingtona da uključi azijske države u „izolaciju Rusije“ propali su. Blagodareći tome, ekonomija Rusije sačuvala je snagu i produžava rad na novom oružju za armiju. Pored toga, Rusija i Kina su započele operaciju podrivanja finansijske stabilnosti samog Zapada. Pad kursa dolara prema rublji se događa i pored pada cene nafte, što ranije nije bilo moguće. Pritom, Rusija ne žuri u kontranapad na širokom frontu da bi dobila na vremenu radi prenaoružanja vojske i modernizacije ekonomije.

Zato Zapad gubi vreme. Sve više se pokazuje da je opterećen stvaranjem „nezavisnih kolonija“ na Istoku Evrope, koje pridodaje starim, što ga čini slabim i onemogućava dobro vođstvo. Osim toga, gubi jedinstvo, a jačaju dezintegracioni procesi, pre svega zbog razlika u standardu, načinu života i obespravljenosti pojedinih članica. Važan aspekt njegove slabosti je izumiranje autohtonog stanovništva Evrope i SAD, što se nadomešta naseljavanjem stanovnika iz kolonija. Međutim, ovo stanovništvo ne sledi kulturu i religiju belog Zapada. Politika multikulturalizma od samog početka „bila je dobra mina u lošoj igri“, pa nije iznenađenje što je propala. Sada ova „mina“ preti da eksplodira „obojenim revolucijama“ u Evropi, ali i u Americi, gde policajci već slobodno ubijaju svoje crne sugrađane.

Raskol Zapada Pogoršanje unutarpolitičke situacije na Zapadu provocira njegov raskol oko pitanja „ukrajinske krize“ i „hibridnog rata“ sa Rusijom. Nemačka je svesna opasnosti širenja nestabilnosti na Evropu i inicirala je Minske pregovore sa Rusijom, bez učešća Vašingtona. Grčka, Mađarska, Austrija i druge države Evropske unije otvoreno izražavaju nezadovoljstvo politikom briselske birokratije i Amerike.

Pošto SAD u „hibridnom ratu“ razvijaju ofanzivu na svim pravcima, uključujući i ideološki, informativni i kulturno-istorijski (i na teritoriji Rusije) to primorava Moskvu da preduzima adekvatne mere. Zato cilj Rusije i njenih saveznika mora biti pobeda nad Vašingtonom, a ne nad njegovim „vernim partnerima“. U ovome, Rusija ima saveznike i u samim SAD.

Svet je u XXI veku, kao što je bio i u HH, geopolitički podeljen na Zapad, Arapski istok, Rusiju, Kinu i države BRIKS. Takođe je podeljen religiozno, moralno i kulturno prema novoj pojavi homoseksualizma na Zapadu. Pred Rusima su, dakle, godine borbe.

Drugim rečima, današnja strategija Rusije podseća na strategiju SSSR iz 30-ih godina prošlog veka, pred napad Hitlera. Kao onda SSSR, tako i Rusiji danas nedostaje vreme da završi naoružavanje armije, da dodatno obuči vojnike i pripremi se za moguću agresiju Zapada. Povoljna okolnost za Federaciju je ta što „peta kolona“ doživljava samopročišćenje – jednostavno odlazi na Zapad, jer u Moskvi više nema šta da radi. Podrške niotkud. Vreme ipak radi za Rusiju. Prvi put posle dugih godina postsovjetske tuge ostvarila je velike spoljnopolitičke uspehe – vratila Krim, pojavili su se Snouden i Sirija koja se do dana današnjeg drži. Točak istorije počeo je da se vraća na stranu višepolarnog sveta. Javljaju se BRIKS, ŠOS, Evroazijski savez, Carinski savez… Danas Rusija nije jedina koja se suprotstavlja Zapadu, jer se stvara koalicija država koje je podržavaju. Zapad ubrzano gubi Tursku, čime se razbija južni front NATO. Danas Vašington Rusiju napada dolarima, ali ne dobija željeno. Naravno, štetu nanosi, ali to čini i svojim saveznicima i svetskoj ekonomiji i time ubrzava prilazak država BRIKS alternativom finansijskom sistemu (Azijska banka, Banka BRIKS) što nad dolarom podiže krst.

Sa stanovišta integracija i vaskrsa Rusije kao svetske sile, pored razvoja nauke i tehnologije, poljoprivrede i industrije važno je sabiranje ostataka degradirajućih „suverenih država“: Južne Osetije, Abhazije, Pridnjestrovlja, Krima i Severnog pricrnomorskog regiona, istoka Ukrajine i Belorusije, a potom i Kazahstana. To je prvostepena kontura saveza. Produžetak – sledi! Posmatrajući, dakle, zapadnu agresiju na Istok preko tzv. hladnog rata, možemo reći da je on za Ruse bogom dan. Neophodno je imati u vidu i da rat u XXI veku prelazi više u sferu psihološke borbe, kulturnog i smisaonog suprotstavljanja i urušavanja privlačnog obrasca života kod protivnika. Ovde zapadni arsenal nije bogat. Trenutno, Zapad u vezi sa tim nema šta da ponudi Rusima, a pređašnje (žvake, farmerke, video i seksualne slobode) nema više nikakav značajniji uticaj. Čak više ni mit o kulturnom Zapadu, posle agresije na Jugoslaviju, Irak, Avganistan, Libiju i Ukrajinu, nema privlačnost. Rusima je potpuno jasno da u vizijama globalista za njih nema mesta (osim u getima) zato se masovno okreću vizijama svog predsednika, jer u njima prepoznaju postojanje perspektive – budućnosti.

Sada vodeći anglojezički mediji reklamiraju američke planove o omasovljenju i aktivizaciji borbe sa Rusijom, ubeđujući stanovništvo Evropske unije da je Rusija ionako „korak od sloma ili predaje“. No, Skot Mekonel za list „Amerikan konzervativ“ prvi je javno postavio pitanje: šta ako nije tako, odnosno šta ako Vladimir Putin reši da se bori do kraja? Kako ističe Mekonel, sankcije nisu dale rezultat, kao ni obaranje cene nafte. Ključni problem je šta će biti ako Zapad ne porazi Rusiju. Hoće li, drugim rečima, u jamu koju je iskopao Rusiji upasti sam?

U Ukrajini, Rusija ratuje za slobodu Evrope

Ruski stratezi shvataju da je Ukrajina (i) klopka na ogromnoj šahovskoj tabli, jer je ona samo pešak u geopolitičkom nadmudrivanju. Ovde se radi o borbi za Evropu – Rusima je potreban slobodan Berlin, a ne Kijev! Naime, prema rečima Džordža Fridmana iz „CIA u senci“ (obaveštajno -analitička kompanija „Stratfor“) glavni zadatak Zapada je da spreči savez Nemačke i Rusije, pošto bi on predstavljao jedinstvenu realnu pretnju za SAD (portal expert.ru). Ukrajina je, dakle, instrument uz pomoć kojega Amerika želi da zaštiti anglosaksonsku civilizaciju i dominaciju od Rusije.

Odnosi SAD i Evropske unije su sve samo ne saveznički. Evropljani osećaju da Amerikanci organizuju definitivno potčinjavanje i pljačku Evrope, zbog čega i nameću Transatlantski ugovor o slobodnoj trgovini, koji sa trgovinom nema nikakve veze (portal global.handelsblatt.com). Naime, glavni član pomenutog ugovora je potpuno i neograničeno potčinjavanje država Evropske unije privatnim arbitražnim sudovima koji opslužuju američke korporacije. Nemci zato naglašavaju da će ga potpisati samo ako za sporove budu nadležni nemački sudovi. Prema ugovoru, privatni sudovi bi kontrolisali sve: carine, fitosanitarne norme (što znači da nema zaštite od GMO, mesa sa hormonima itd.) finansijska pravila za banke i investicione fondove, pa čak i ugovore za uvoz gasa i nafte iz Rusije.

U oblasti poljoprivrede ponuđeni sporazum je još katastrofalniji. Unija bi morala da prihvati genetski modifikovanu hranu (koja je jeftinija od evropske, čime bi se izazvala propast poljoprivredne proizvodnje, zatim, trebalo bi da ukine subsidije za poljoprivredu. Dalje, Unija se obavezuje da genetski modifikovano semenje kupuje isključivo kod „Monsanta“… Evropljani do danas izbegavaju da potpišu sebi smrtnu presudu, a što više Amerikanci pritiskaju, to se ovi više okreću Rusiji, moleći Boga da otera ovu nevolju od Evrope. Nemački vicekancelar i rukovodilac ekonomskog bloka vlade Nemačke Zigmar Gabrijel glavni je zagovornik nepotpisivanja Transatlantskog ugovora o slobodnoj trgovini. Takođe, on je naveo i šta je osnovni razlog sklonosti nemačkih političara ka druženju sa Rusima (posebno oni iz Socijaldemokratske partije) – predloženi Transatlantski ugovor, klasični kolonijalni dokument. Nemačka jednostavno ne želi da bude američka kolonija. Zato Rusija dobija podršku u Uniji, a odluka Nemačke i Francuske da se prisajedine kineskoj Azijskoj banci, stvorenoj kao alternativa Svetskoj banci i Međunarodnom monetarnom fondu, predstavlja već otvorenu pobunu.

Zato tamošnji analitičari (portal politrussia.com) ističu da Rusiji nije potreban Kijev, već Berlin, te da se ne treba saglašavati sa polumerama kao pre 70 godina, nego u potpunosti osloboditi Evropu od anglosaksonske kuge.

[/restrictedarea]