Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
U Donjoj Gradini kod Kozarske Dubice, Republika Srpska u subotu i nedelju organizuje Dan sećanja na žrtve Jasenovca, najvažnije kockice zločina čija je priprema počela još u devetnaestom veku
Piše JOVO BAJIĆ
Dani sećanja na užasne zločine počinjene u hrvatskom državnom logoru Jasenovac, kakve istorija ne pamti od starozavetnih vremena, biće organizovani i ovoga aprila. Za Dan sećanja na žrtve Jasenovca određen je 22. april, dan kada je 1945. godine, pre sedam decenija, iz logora pokušala da pobegne jedna (oveća) grupa logoraša, od kojih je jedva deset odsto uspelo da se domogne slobode.
I ove godine sećanje na jasenovačke žrtve i zločine tadašnje hrvatske države, bez premca u ljudskoj istoriji, iza kojih su stajali najširi slojevi hrvatskog društva, biće obavljeno na dva mesta, na dva načina, u dva dela istoga logora, koji se sada prostire u dve države – Hrvatskoj i Republici Srpskoj.
Ovim događajima, ranijih godina, iako su ih predstavnici Republike Srpske zvali, nisu prisustvovali diplomatski predstavnici Vatikana, Nemačke, Britanije i Sjedinjenih Američkih Država, koji su, neki više a neki manje, bili uključeni u jasenovačku tragediju, direktno je podsticali i podržavali ili su doprinosili da se o njoj ćuti. Teško možemo verovati da će se bar neko od njih pojaviti u subotu ili nedelju u Kozarskoj Dubici.
U delu logora na desnoj obali Save, u Donjoj Gradini, koja će, kako se planira, preuzeti ulogu Memorijalnog centra Jasenovac, Srbi, Jevreji i Romi će se, u subotu i nedelju 18. i 19. aprila, sećati stradanja svojih predaka i sunarodnika. Obeležavanje će početi u Domu kulture u Kozarskoj Dubici, gde će 18. aprila biti održan performans „Smrtimice životom“, a onda će biti priređeni i zvanični programi. Bez zazora će se govoriti o zločinima i zločincima, o izvorima zla koje je pokrenulo te zločine, ali i kolektivnom i pojedinačnim psihološkim portretima zločinaca. U tim događajima učestvovaće predstavnici Republike Srpske, Republike Srbije, Srpske pravoslavne crkve, ali i predstavnici jevrejskih i romskih organizacija.
[restrictedarea]
JASENOVAC KAO DRŽAVNI PROJEKAT Na drugoj, levoj obali Save, hrvatska država će možda 22. aprila tradicionalno obeležiti ovaj datum, pa će se, kao i prethodnih godina, isticati kako je Jasenovac delo bezumnih pojedinaca, kako je broj žrtava bar deset puta preuveličan, kako je ovo bio radni logor i, što se u poslednje vreme provlači, kako su većinu žrtava činili Hrvati.
Od oko 800000 hiljada žrtava, koliko ih je prema zvaničnim podacima bivše jugoslovenske države, a ti podaci prihvaćeni su u Republici Srpskoj, njih oko 90 odsto bili su Srbi, a ostalo su bili Jevreji, Romi i ostali antifašisti, koji su dovedeni da ovde u Jasenovcu budu ubijeni. Dovođenje i likvidaciju Srba, Jevreja, Roma i drugih antifašista u Jasenovcu organizovala je hrvatska vlast. U okviru ovoga logora, na levoj obali Save, bio je organizovan i jedan mali radni logor u koji su dovođeni rimokatolici, Hrvati, koji su bili protivnici Pavelićeve ideologije, ili ih je za to neko optužio. Prema njima se blaže postupalo, većina ih je puštena iz logora.
Osvetljavanju zločina u Jasenovcu doprinele su i brojne knjige. Pomenimo samo one koje su pre više decenija napisali Viktor Novak, Vladimir Dedijer, Antun Miletić, Dragoljub Živojinović i Milan Bulajić. Tim knjigama pribrojali bismo i „Magnissimum crimen“ i „Sociologiju hrvatskog revizionizma“ Salomona Jazbeca, objavljene pre nekoliko godina u izdanju Margelovog instituta u Zagrebu. Značajan doprinos rasvetljavanju zločina koji su izvršeni nad srpskim, jevrejskim i romskim narodom u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, pa i u Jasenovcu, dala je i fotomonografija „Zločini nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj“ Jovana Mirkovića, štampana prošle godine dvojezično, na srpskom i engleskom jeziku. Ova knjiga fotografijama ali i tekstom koji ih prati dočarava svu strahotu zločina počinjenih u Jasenovcu. Izuzetno je značajan i predgovor „O genocidnosti hrvatske politike“ akademika Vasilija Krestića, koji ukazuje da se ideja o stvaranju etnički čiste katoličke države Hrvatske začela u devetnaestom veku. Ideolozi hrvatske države još tada su izašli sa mišljenjem da se takva država ne može stvoriti bez potpunog fizičkog istrebljenja Srba i ostalih koji su živeli u oblastima Austrougarske sa Hrvatima ili pored Hrvata. Tako saznajemo da su se za tu ideju zalagali i ban Ivan Mažuranić, ali i takav intelektualac kao što je bio Mihovil Kombol. Tu ideju podržavale su hrvatske političke partije uključujući i komuniste. (Ova zamisao ostvarena je dobrim delom u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, a dovedena je do potpunog ostvarenja u akciji „Oluja“). Govoreći o stradanjima u državnim institucijama među kojima je bio i jasenovački logor, Jovan Mirković kaže: „Nezavisna Država Hrvatska bila je zemlja nekažnjenog i dozvoljenog terora, najtežih oblika mučenja, ubistava, silovanja, masakriranja i, ponekada, teško zamislivih bestijalnosti (npr. dekapitacija, vađenja dece iz utroba majki i sl.) nad svojim državljanima druge rasne, verske i nacionalne pripadnosti, koji se provodio širom zemlje.“
Zločine nad Srbima, Jevrejima i Romima, što se ističe i u Mirkovićevoj knjizi, podržavala je i prećutkivala Hitlerova Nemačka. Nemci su znali za sve logore i sve zločine hrvatske države koju su oni stvorili tokom Drugog svetskog rata, mogli su lako da ih spreče, ali to nisu učinili. Za ove zločine znao je i podržavao ih je papa Pije XII i Rimokatolička crkva. Visokodostojanstvenik te crkve, zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac, koji će uskoro postati rimokatolički svetac, bio je vojni vikar u vojsci Nezavisne Države Hrvatske i čelnik „Odbora trojice za konverziju grkoistočnjaka“ osnovanog 1941. godine. On ništa nije učinio da se ti zločini spreče, a među zločincima bio je veliki broj njegovih sveštenika.
SAVEZNIČKO SAUČESNIŠTVO Još se glasno ne govori ni o odgovornosti Engleza i Sjedinjenih Američkih Država zbog toga što su prećutkivali, a i danas prećutkuju zločine koje su Hrvati tada počinili nad Srbima. Zna se da je britanska obaveštajna služba imala saradnike među oficirima vojske Nezavisne Države Hrvatske. Neke od tih oficira otkrila je nemačka obaveštajna služba, oni su pohapšeni, isleđivani i streljani. Zna se da je Čerčilova vlada sprečila Srpsku izbegličku vladu u Londonu da obelodani podatke o zločinima koji se čine nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. O vezama Amerikanaca i Engleza sa Pavelićem i njegovom državom svedoči i knjiga Marka Aronsa i Džona Loftusa „Pacovski kanali“ koja je objavljena na srpskom 1991. godine. Prošle godine pojavilo se i drugo izdanje. U toj knjizi, na osnovu prvorazrednih američkih istorijskih izvora, pominje se da su američki i engleski obaveštajci omogućili bekstvo Ante Pavelića i njegove pratnje i zaštitili ga od suda. Pavelić je pobegao iz Zagreba sa tovarima zlata. Bio je to zlatni nakit uzet od uhapšenih Srba i Jevreja pre nego što će oni biti ubijeni. Živim žrtvama Hrvati su vadili zlatne zube, koji su takođe bili u Pavelićevom tovaru. To Pavelićevo zlato nije izazivalo gađenje kod Engleza. Dva kamiona tog hrvatskog zlata, koje je bilo označeno kao vlasništvo Vatikana, iz britanske zone u Austriji, u pratnji britanskog pukovnika Džonsa, kako svedoče Arons i Loftus, bila su prebačena u Italiju.
Bilo bi izuzetno važno da se srpska istoriografija ustremi na rasvetljavanje razloga zbog kojih su se Englezi i Amerikanci zaštitnički odnosili prema Paveliću i Hrvatima. Ako bi se to postiglo, lakše bi se razumelo učešće Engleza i Amerikanaca u pripremanju versko-građanskog rata u Hrvatskoj od 1991. do 1995. i stvaranju etnički čiste katoličke države Republike Hrvatske. Na osnovu toga se mogao predviđati i njihov budući odnos prema Srbima.
[/restrictedarea]
Izvesni engleski istoričari izdali su šest knjiga, koje su publikovali u Londonu od 1971 do 1976 godine o britanskoj spoljnoj politici u toku Drugog svetskog rata pod naslovom “BRITISH FOREIGN POLICY IN THE SECOND WORLD WAR”, gde su jednostavno umanjili broj srpskih žrtava ali ne i jevrejskih. U trećem tomu “Britanske spoljne politike” u poglavlju XLI “Britanska spoljna politika prema Jugoslaviji” o masovnim pokoljima Srba u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, koja je bila pod okriljem nemačkih i italijanskih okupatora doneni su svega šest redova ( s. 279). Evo što kažu Englezi o tom zverskom klanju nezaštićenog civilnog stanovništva Srba, Jevreja, i izvesnih rodoljuba u NDH pod hrvatskim ustaškim režimom poglavnika Ante Pavelića:
“Pavelić je, s prećutnim odobravanjem i bezuslovno uz aktivnu pomoć okupacionih snaga, organizovao 1941 sistematske pokolje hrvatskih Jevreja, kao i Srba kroz ‘nezavisnu državu’, naročito u severnoj i zapadnoj Bosni. Broj žrtava je nepoznat: cifra verovatno nije manja od 5O,000 Jevreja između 50,000 i 100,00 SRBA…”
Danas je poznato da je hrvatski poglavnik Ante Pavelić bio britanski špijun od 1926 godine, što je između ostalih posebno istakla prof. dr Smilja Avramov na jednom predavanju u Beogradu o knjizi Karlhajnca Dešnera… (Vidi: http://nacionalnasvets.org.yu ). Šta se onda čudimo, što o jasenovačkoj tragediji i danas ćute diplomatski predstavnici zapadno-evropskih i američkih imperijalista, koje oličava reakcionarni i subverzivni establišmet trijalista: idolatriske organizacije čarobnjaka međunarodne masonerije, rimskih katoličkih templara i kabalista… Oni su jednostavno podržavali i potsticali genocid nad Srbima u HH stoleću.
Serbia über alles, über alles in der Welt!
Jovo, dragi zemljače.
Moramo da se sećamo žrtava iz Jasenovca. Ali sve to, sve te alternative i svi ti performansi, pa to može ali je nešto preče. Prvo što se mora, poštovani, je da se jednom mestu nađu imena žrtava.
Dokumenti, Dokumenti, Dokumenti!
Crno na belo, jer ovako nešto je samo razgovor gluvih koji, možda smatrate, i nama odgovara. NE! Ne odgovara nam. Ali njima da. Mislim na Hrvatsku.
1 500 000.
Preko milion.
1 000 000
750 000
700 000
100 000
90 000
85 000
83 145
73 000
58 188 + 9 587 (Gragiška)
pa do stava HDZ da nije bilo žrtava i da je Jasenovac bio radni kamp gde su održavane kulturne priredbe.
Okolnosti su takve da nikom ne odgovara da izađe sa dokumentovanim brojkama. Pa ni nama. Je li to moguće? Zato što smo nesposobni. Ima da se traga za tim, bando na vlasti! Ali koga to zanima.
Odgovara nam mržnja. Tako je najbolje. Imamo svoje cifre a oni svoje. Naše su tačne, njihove nisu. I obrnuto. Bela ili crna knjiga, ali ako nije napisana neka je pišu. Pa ako je nabrojana koja stotina hiljada a nismo zadovoljni, tražimo. Gde su sakrriveni ostali stradali? Onda postoje novi Jasenovci. U jamama! Negde drugde? Ajte dogovarajte se da se sve to raskrinka. Svaka duša stradala od ustaškog noža mora biti rečena. Ali i od četničkog, što nam se trenutno baš i ne svidi a što bi bio uzaludan posao posle izvesno, rehabilitacije.
Ako bih bio istoričar, onaj koji mnogo zna, a isto tako mnogo i prećutkuje razapeo bi taj lanac obmane. Ko je u tom lancu najslavbja karika? Pa za njim! Davio bih ga kao zmija žabu pa makar bilo i za novih tridesetoro neznanih, a sakrivenih u retkim arhivama.
Ali nam se ne da. Bolje je da se mrzimo. Ovo patološko stanje, ja to više neću da trpim. Ko pravi svoj Jasenovac dočeka svoj Blajburg. Preostala Crla legija i 1 500 stražara jasenovačkih tamo je izrešetana. Ali šta imamo od toga? Da se radujem zbog pobijenih ustaša? Nama su važni naši koji su umoreni. Zbog žrtava se i odgovara. A ne možemo odnosno NEĆEMO da ih prebrojimo. Ne valja nam posao zemljače. Ne vapiju pobijeni za preformansom već za istinom. Pravda dolazi posle utvrđene istine. Sudi se na osnovu činjenica. Čovek nije dugme, mada su od ljudi u nacističkim logorima izrađivali i dugmad. Ali sapun, najviše.
A imaš li istinu u ruci, zemljače, video bi koliko su ovi sada u Hrvatskoj inferiorni. Samo da mogu, da znam, naučio bi ih pameti. Ali i neke naše.
To selo je kraj reke Save i ime mu “lirski” zvuči
ali Stožer ustaški drugačije odluči,
da tamo bude logor za Srbe, Jevreje i Cigane
njihovo gubilište, gde će maljem da im razbijaju glave i kolju
i tako izpune “misiju svoju” jer oni vrše “božiju volju”
i svoje rimokatoličke (vatikanske) “kršćanske” crkve
oni su samo “božije sluge” i tu za Srbe nema druge.
Tako je to mesto postalo sinonim za strah, stravu i užas
gde će krv da se ledi u žilama – naročiti Srbima.
“Inovatori” su postali za “specijalne nože”
– koji se na ruci privezati može – komadom kože.
U Solingenu naruče – da se previše ne muče
svom savezniku – “Trećem rajhu”
da ne bi previše – zamarali ruku.
I to je bio početak ta njihove “industriske” ere
(inicirane od “kršćanske” (rimokatoličke) vere i crkve
koja je priznavala samo pokatoličene Srbe ili mrtve.
U ime njihovog (vatikanskog) “Boga”
– i sa blagoslovom kardinala svoga
počeli su da kolju Srbe
– svedoci su reka Sava i pored nje vrbe.
A Srba je bilo dosta, i sve to treba pobiti i poklati
– da im ni seme ne osta.
A ono – što ipak nešto ostane
da se pokatoliče i da srbsko ime se više ne kliče.
“Žene, deca, stari ljudi – žrtve lake
za zlikovce – ustaške junake”.
I opet na kraju rata uz antifašiste se priključe
– jer taj diaboličan etnos nije od juče,
oni imaju staru patogenu i perfidnu tradiciju
(a Vatikan im od uvek čuvao poziciju)
da uz pobednika budu a nikada uz istinu
i uvek se iz tame pojave, a nikad sa svetla na čistinu.
jasenovac nebi treba biti na ustaskoj tretoriji oni ce to prebaciti kad tad da su to bile zrtve hrvata a ne srba
Danas izvesni gebelsovci, revizionisti-manipulatori umanjuju srpske žrtve hrvatskog – ustaškog terora u tz. Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, kako bi uneli pometnju u jedno osobito osetljivo pitanje. Oni i danas drsko nastavljaju da vode gebelsovsku borbu protiv srbskog naroda u udruženom zločinačkom poduhvatu i po instrukcijama Adolfa Hitlera:
“Ubijajte bez sažaljenja, muškarce, žene i decu… Na kraju krajeva, ko danas više govori o istrebljenju Jermena.” (Vidi: Transcript of The Nuremberg Trials as reported in the New York Times, November 24, 1945, – Transkripti Nirbeškog Suda prema izveštaju “New York Times” od 24. novembra 1945).
Na dan 22. avgusta 1939 godine Adolf Hitler je na mitingu u Obersalcbergu cinično podsetio svoje specijalne jednice SS-a na genocid nad Jermenima, koji i njima treba da služi kao model, doslovno je rekao:
“Ubijajte bez sažaljenja, muškarce, žene i decu… Na kraju krajeva, ko danas više govori o istrebljenju Jermena…” – “Adolf Hitler cynically recalled the genocide of the Armenians, wich was to serve as a model for those to come. At a rally with his special units of the S.S. at Obersalzberg on August 22, 1939, Hitler instructed them “to kill without pity, men, women and children… After all, he observed, who speaks any more today of the extermination of the Armenian…” – (Vidi: Transcript of The Nuremberg Trials as reported in the New York Times,
November 24, 1945, – Transkripti Nirnbeškog Suda prema izveštaju New York Times-a od 24. novembra 1945).
Beogradsko izdanje “Politike” objavilo je zanimljiv članak pod naslovom “Birokrsatija je opustošila zemlju i nekažnjeno uživa blagodet” iz pera Milana Čubrića, partizanskog komesara i nosioca Spomenice, koji je otrkrio deo istine o skandalu hrvatskog ustaško-komunističkog doglavnika Ivana Krajačića “Steve”, koji se desio prilikom otkrivanja spomenika u Jasenovcu. Evo šta Čubrić doslovno kaže:
“Naime, dobro je poznat skandal Ivana Krajačića Steve prilikom otkrivanja monumentalnog spomenika ubijenim logorašima gde je ubijeno ili zaklano oko sedam stotina hiljada Srba, Jevreja, Cigana, antifašističkih nastrojenih Hrvata i komunista. Na ovu značajnu svečanost, kojoj su prisustvovale i delegacije svih naših republika i pokrajina, bio je pozvan i Ivan Krajačić, kao predsednik Sabora Hrvatske. Međutim, Krajačić nije došao na otkrivanje spomenika, već se zadržao u lovu kraj Jasenovca. Stigao je tek oko jedan sat posle podne i navratio u restoran, gde je bio pripremljen ručak za najviše uzvanice. Ušao je pripit u restoran gde su ručavali najviši jugoslovenski rukovodioci među kojima i delegacija boraca iz Srbije, koju je predvodio njen predstavnik, narodni heroj Raja Nedeljković. Onako pripit Ivan Krajačić bacio je šešir, okrenuo se prema delegciji Srbije i povikao: ‘Marš van, četnici! Ovdje počivaju pošteni Hrvati! – A taj logor gradili smo za vas Srbe, četnike…’ Na ovaj ispad Ivana Krajačića, predsednika Sabora Hrvatske, člana CK SKJ, narodnog heroja Jugoslavije i nosioca Ordena Lenjina, svi su ustali. Delegacija Srbije, a kasnije i druge delegacije demonstrativno su napustili restoran… Sve ovo nije smetalo da Ivan Krajačić do poslednjeg dana života slovi kao član Saveta Federacije…” (Vidi: Milan Čubrić, Birokratija je opustošila zemlju i nekažnjeno uživa blagodeti – Kao ratni komesar i nosilac Spomenice mislim da Dragosavcu i sličnima nije mesto u Centralnom komitetu, Politika, Beograd, 7. avgust 1989).