Запад и Русија рат до уништења

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Пажња Запада, који губи информациони рат, све више је фокусирана на пропагандну сферу како би се учврстила слика крвожедне Русије коју треба изоловати и тући свим средствима

САД и ЕУ најављују проширење ембарга против Русије, тачније увођење још једног, ко зна којег по реду круга санкција. Сада је већ потпуно јасно да су санкције саме по себи сврха, а да су Украјина и сви остали формални разлози тек изговор. Циљ је био и остао: уништење Русије, њене економије и суверенитета, првенствено путем обарања власти Владимира Путина у Кремљу. Русију треба вратити у стање у којем је била док су на власти били Борис Јељцин и Михаил Горбачов, када је све пропадало до темеља и када су западним „пријатељима“ била отворена сва врата. И када су страни саветници попуњавали сваки кутак извршне и законодавне власти – формално у улози „саветника“, а реално у својству налогодаваца и заступника евроатлантских босова.

ПУСТИ СНОВИ АМЕРИКАНАЦА Међутим, политика санкција до сада није дала плода. Напротив, како се умножавају покушаји кажњавања Русије, тако она пружа све већи отпор. На пример, за само годину дана направљен је озбиљан помак у индустријском сектору, посебно у оним областима где је Москва до сада зависила од увоза. Русија има велику залиху стабилности и она ће наставити да спроводи своју досадашњу политику, ма шта Запад предузимао. Сада су сва средства отворена и доступна, јер је Кремљ рашчистио са некадашњом праксом додворавања „западним пријатељима“. Који су то само док им се беспоговорно испуњавају све жеље, након чега се претварају у сушту супротност.

[restrictedarea]

Али, ако Запад жели да примора Москву на понашање у складу искључиво са својим интересима, онда мора бити спреман да у томе иде до краја. То значи да је неопходно потпуно покорити, односно разбити Русију, а њено руководство уклонити, по моделу Либије, Ирака и Југославије. Да таквих идеја на Западу не мањка, сведочи и случај пензионисаног америчког генерал-мајора Роберта Скејлса, који је ових дана, са екрана „Фокс“ телевизије, позвао на убијање Руса у што већем броју на тлу Украјине. „Једини начин уз помоћ којега САД може да оствари утицај на тај регион и да промени ситуацију јесте да почне да убија Русе. Треба убити тако много Руса да чак ни Путинови медији не могу да сакрију чињеницу да се Руси враћају у домовину у ковчезима“, изнео је Скејлс своју идеју. Наравно, то су само његови пусти снови. Нити Американци могу „убити тако много Руса“ без директне копнене офанзиве, нити би то „променило ситуацију“ у корист Вашингтона.

Као што ни кијевски „Мајдан“ није побољшао позиције Американаца у свету, али је зато искомпликовао и заоштрио односе са Русима до ивице пуцања. На то је указао и Путин у филму „Крим. Пут за отаџбину“, приказаном на руској државној телевизији „Русија 1“. „Формално су опозицију у Украјини пре свега подржавали Европљани, али смо ми одлично знали да су реалне конце повлачили наши амерички партнери и пријатељи. То су они помагали обуку националиста, борбених одреда. На западу Украјине и у Пољској се одвијала обука и делом у Литванији. Шта су урадили наши партнери? Допринели су извршењу државног удара“, рекао је Путин.

ЕКСПЛОЗИЈА МРЖЊЕ Дакле, Русија је пажљиво пратила сва дешавања у Украјини и око ње не само у протеклих годину-две већ у много дужем временском периоду. Уосталом, и наш лист је писао, пре скоро седам година, о паравојним камповима за обуку украјинских националиста подржаваним са Запада („Печат“ бр. 26) који се припремају за рат против Русије, а пре свега против рускојезичног становништва у сопственој земљи. Дакле, нико није био изненађен бујањем и експлозијом мржње и насиља у Украјини, а поготово не Кремљ. Овај рат припреман је деценијама, али су и на Западу сада свесни да не могу да га добију…

Зато је њихова пажња све више фокусирана на пропагандну сферу како би се учврстила слика крвожедне Русије коју треба изоловати и тући свим средствима. На удару је, пре свега, руска глобална телевизијска мрежа „Раша тудеј“, на време створена да парира западним медијским ударима. Читав низ америчких политичара и новинара већ дуго позива на блокирање растућег утицаја руских медија у свету, а сада се ови гласови јављају и у Европи. Како јавља руска агенција „РИА новости“, позивајући се на британски „Ројтерс“, овај посао поверен је шефици европске дипломатије Федерики Могерини и њен задатак је да припреми план супротстављања руским „дезинформационим кампањама“ у украјинском конфликту.

Први се против руских медија побунио амерички државни секретар Џон Кери, који је апеловао да се пронађе начин за парирање телевизији „Раша тудеј“ која извештава на енглеском, шпанском и другим језицима. Кери се пожалио да Вашингтон нема сличан канал на руском језику и тражи новац за његово стварање. Али, поставља се питање – зашто Американцима више нису добри „Слободна Европа“ и „Глас Америке“, који програм емитују на десетинама страних језика? Да ли то значи да се овим традиционалним редакцијама више не верује у свету? Ово управо и јесте главна порука коју шаље Русија: западни извори информисања изгубили су кредибилитет, јер су пристрасни и отворено раде по налогу политике. То што на Западу јадикују како ни „Раша тудеј“ није ништа боља од њих не мења суштину – читав свет се заситио само једног, америчког погледа на свет и тражи алтернативу.

Не помажу ту превише ни антируске резолуције америчког Конгреса и Европског парламента (ЕП). Прошле недеље ЕП је произвео најновији такав документ, у којем се захтева од Кремља да спроведе „међународну истрагу“ убиства Путиновог опонента Бориса Немцова. Као и у већини претходних случајева, реч је о увредљивом акту, јер ниједна држава која држи до себе не би допустила да странци воде истрагу на њеном терену. Али, европарламентарцима ни то није довољно, па поново указују на одсуство медијских слобода у Русији, заборављајући притом да очисте најпре у сопственом дворишту.

Тако су једни од најгласнијих у захтевању „слободе говора“ били посланици из Естоније, исте оне земље која је пре неколико недеља физички протерала Џулијета Кијезу, чувеног италијанског новинара који је само желео да у Талину представи своју нову књигу – којом позива на мир, уместо рата са Русијом. Можда је и највећа иронија у свему то што је Кијеза и сам у својој богатој каријери био својевремено посланик тог истог Европског парламента. Страх да би Кијеза својим ауторитетом могао разбити дуго стварану слику о злим Русима и добрим Американцима очито је био јачи од свих прокламованих слобода. Иста судбина сада прети и руским новинарима, за које су европски посланици већ затражили да буду стављени на „црну листу“ ЕУ.

БОРБА БЕЗ МИЛОСТИ На ове недемократске појаве указао је и други новинар од ауторитета – бивши колумниста лондонског „Гардијана“ Глен Гринвалд, човек који је „открио“ и у јавност први пласирао Едварда Сноудена. У свом ауторском тексту, Гринвалд упозорава да су  британски медији не мање пристрасни од руских, али да то никоме на Западу не смета. На пример, подсећа он, сада су најгласнији у хору бораца против „руске пропаганде“ управо они новинари који су обмањивали британску јавност и захтевали инвазију на Ирак. „Када видиш да кажњавање телевизије ‚Раша тудеј‘ због пристрасности захтевају људи који су се цео живот бавили пропагандом и опслуживали интересе власти, онда све постаје јасно као дан. Иза лепих парола о томе да медији треба да буду објективни, увек се крију покушаји да се под маском објективности људима наметне сасвим конкретна и субјективна тачка гледишта“, упозорава британски новинар.

Ипак, шефови дипломатија Естоније, Литваније, Данске и Велике Британије, а у томе им се придружује и Украјина, већ су наступили са предлогом да ЕУ направи свој телевизијски канал који би „покривао“ рускојезично становништво Уније. Ту се поставља неколико питања. Како објаснити подухват буџетски финансиране „европске телевизије“, ако се зна да ЕУ забрањује земљама кандидатима за чланство да имају државне пакете акција у медијима, јер је то, како се тврди, супротно европским правилима? По чему је промоција „европских вредности“ прихватљивија за Русе него промоција „руских вредности“? Или је пак реч о пукој европској пропаганди, не мање пристрасној од оне која потиче из Кремља? У том случају, Брисел би морао и себе да преиспита када је реч о слободи говора, што се, наравно, никада неће десити…

Исто тако неће се десити да европска пропаганда има већег успеха код рускојезичког становништва него што га има сада. Нису више она времена када се слушао кришом „Радио Лондон“, јер су данас све информације доступне најширем аудиторијуму путем интернета. У таквим околностима, чак и водећи западни политичари упозоравају да је Русија добила „информативни рат“, што може да зачуди ако се зна да су у овој дисциплини до сада увек Американци побеђивали. Реч, заправо, није само о рату информацијама већ о борби до тоталног уништења. Руси имају стару изреку: „Снага није у сили, већ у истини“. Упркос томе, била би велика грешка потценити њихову силу.

[/restrictedarea]