Srbija na raskršću

Piše Ivan Negrišorac

PLEDOAJE ZA RAZVOJ SRPSKE STRATEGOLOGIJE: PROBLEM JEZIČKE KULTURE I ENCIKLOPEDISTIKE. Hoćemo li biti objekat nečijeg delovanja ili ćemo postati subjekti sopstvenih ideja, planova i kreativne strasti? Ipak, i od nas zavisi!

Ni u individualnom ni u porodičnom, ni u grupnom ni u društvenom, ni u nacionalnom ni u internacionalnom životu ne može se bez planova i planiranja.Upravo zbog toga, sačinjavanje raznih oblika strateškog promišljanja društvenih fenomena ostaje trajna obaveza bez koje nije moguć društveni razvoj, a sačinjavanje ozbiljnog sistema mera, postupaka i projekcija moralo bi takvom razvoju da obezbedi adekvatnu održivost.

Budući da su ovi stavovi nesporni, onda je više nego očigledno koliko je neophodna knjiga pod naslovom Moguće strategije razvoja Srbije (Srpska akademija nauka i umetnosti, Odeljenje društvenih nauka, Ekonomski zbornik knj. XIII, Beograd 2014, str. 1151) priređivača Časlava Ocića. U toj knjizi je izloženo sedamdesetak tekstova najrazličitijeg stručnog karaktera, ali je svima njima zajedničko to da pretresaju načine strateškog promišljanja nekih od važnih aspekata srpskog društvenog života. Osim tekstova, u ovoj knjizi nalazimo i dragocene priloge koji ukazuju na istoriju problema, a u tom smislu su veoma važni tekstovi Andre Nikolića, Koste Stojanovića i drugih. Uz to nalazimo i čitav niz dokumenata koji svedoče o aktuelnom stanju strategijskih projekata u Srbiji, uključujući i spisak svih strategija donesenih na republičkom nivou u periodu 2000. do 2014. godine. Tu je, takođe, predstavljeno i svedočanstvo razvoja nauke u Republici Srbiji poslednjih godina; tačnije, spisak svih naučnoistraživačkih projekata koje finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, kao i „Predlog za osnivanje Instituta ekonomskih nauka SANU“.

U autorskim tekstovima razmatrani aspekti se kreću od prostora privrede, industrije, energetike, poljoprivrede, preko pravnog, političkog, finansijskog, zdravstvenog sistema, pa do sfere medija, kulture, nauke, umetnosti itd. Poneki tekstovi umeju da izlože čitav globalni strateški pogled na dato polje znanja i aktivnosti, a poneki idu ka tome da obezbede kakav pojedinačni prilog raspravi o globalnim strateškim postavkama.

Strategologija, kao disciplina koja treba sistemski da se pozabavi upravo svim ovim pitanjima, preko je potrebna srpskoj misaonoj, političkoj i društvenoj praksi jer ta naučna grana uči, u najmanju ruku, svojevrsnoj disciplini mišljenja i racionalnoj konstrukciji mašte, realnosti osnovnog koncepta i imaginativnosti optimalnih društvenih projekcija. Bez tih kvaliteta kreativnog uma, spremnog da samog sebe donekle obuzdava i da se postavi u nekakav okvir definisan postavljenim ciljem, željeni planovi i projekti ne mogu se racionalno zasnovati, ne mogu postati načelno ostvarivi i realni. Uvodni tekst Časlava Ocića „Strategije razvoja: zamisli i ostvarenja“ u tom smislu je izuzetno dobro, lucidno postavljen jer daje vrlo podroban fenomenološki opis ove discipline, sa svim osobenostima i prepoznatljivim procedurama, čak i misaonim i mentalnim pretpostavkama bez kojih ona ne može uspešno obaviti svoje zamisli.

Pojava knjige Moguće strategije razvoja Srbije dragocena je upravo u smislu pretresanja ukupnih okolnosti potencijalnog opstanka Srba u eposi globalizacije. Ova knjiga može da podstakne na dragocenu intelektualnu pripremu i na izgradnju pozitivnog mentalnog stava u pogledu spremnosti na borbu za opstanak, te na sistemsko obezbeđenje budućnosti srpskog naroda u vremenu koje dolazi.

[restrictedarea]

Strategija srpske jezičke politike

O problemima srpske strategologije i teorije održivog razvoja Srbije možemo govoriti i povodom dva veoma važna pitanja srpske kulture i nauke, društvene prakse i stanja društvene svesti: reč je o srpskom jeziku i srpskoj enciklopedistici. Svako ko ume strateški da promišlja društvena, naučna, idejna pitanja jedne nacije zna koliko su te dve oblasti − jezik i enciklopedistika − od suštinskog značaja za konstituisanje, očuvanje i razvoj moderne nacije i čitavog društva. Otuda bi takvog čoveka svakako morala da zabrine činjenica da su te dve oblasti u Srbiji i u srpskom narodu uopšte, veoma zapuštene, ostavljene u krajnje neizgrađenom, problematičnom stanju. Mnogo energije je ulagano u različite poduhvate ovih dveju oblasti, ali su pozitivni krajnji efekti redovno izostajali.

U oblasti jezika posebno je problematično ne stanje naučnih istraživanja srpskoga jezika nego stanje srpske jezičke kulture. Da bi se srpska jezička kultura podigla na neophodni, viši nivo, mora u dužem vremenskom periodu biti sprovedena (ili bolje rečeno, sprovođena) racionalno postavljena, naučno utemeljena i realno ostvariva srpska jezička politika. Ta politika bi morala da počiva na široko postavljenim oblicima konsenzusa unutar celine srpske naučne, političke i društvene zajednice, a na temelju tog konsenzusa valjalo bi izgraditi jasnu i ostvarivu strategiju delovanja u ovoj oblasti.

Šta nam nedostaje da takvu strategiju odista izgradimo? Konsenzus u srpskoj naučnoj zajednici nije baš do kraja u ovom trenutku uspostavljen, ali čini se da do njega nije tako teško doći. Siguran sam da bi se, na temelju pouzdanih naučnih saznanja, relativno lako moglo definisati opšteprihvatljivo stanovište o srpskoj jezičkoj politici. Taj konsenzus, doduše, ne mora počivati baš na stopostotnoj saglasnosti svih stručnjaka (to je, uostalom, nemoguće postići) ali se oko nekih važnih pitanja može dosegnuti izuzetno visok stepen saglasja. Tim pre što je srpska lingvistika obezbedila one osnovne instrumente (pre svega, Pravopis srpskoga jezika, 1993; jednotomni Rečnik srpskoga jezika, 2007; Normativna gramatika srpskog jezika, 2013. i dr.) na temelju kojih je moguće zasnovati ozbiljnu jezičku politiku. I tim pre što je srpska lingvistika razmotrila osnovne probleme i postavke na kojima bi srpsku jezičku politiku trebalo konstituisati (o tome videti Zbornik Instituta za srpski jezik SANU II: Srpski jezik i aktuelna pitanja jezičke politike u Republici Srbiji, 2014; a posebno tekst akademika Predraga Pipera „O strategiji jezičke politike u Republici Srbiji“).

Znatno problematičnije od same jezičke struke jeste stanje u društvenoj i političkoj zajednici. Najkraće rečeno, u široj društvenoj zajednici, naročito među onima koji nisu upućeni ili su tek poluupućeni u stvari jezičke standardologije, sociolingvistike, istorije srpskoga jezika, posebno književnoga jezika, delimično su rasprostranjeni stavovi koje struka ne bi mogla da verifikuje, poput stava da je srpskohrvatska latinica isključivo hrvatsko pismo, da za Srbe ona ne može imati čak ni status pomoćnog pisma, te da svaki pomen latinice treba isključiti iz razgovora o srpskom pravopisu. Ma koliko ovakvi stavovi delovali neutemeljeno u pogledu same jezičke stvarnosti (dovoljno je samo izaći na ulicu, pa videti koliko je latinica, nažalost, ostavila traga na srpskom jezičkom prostoru) u širem društvenom okviru ne postoji jasna predstava šta bi realno trebalo učiniti kako bi se pokrenuo proces koji bi vodio ka ostvarenju krajnjih strateških ciljeva. A to znači: ka poštovanju srpske jezičke norme i ka potpunoj reafirmaciji ćirilice na prostoru srpske pismenosti.

Zbog takve zbunjenosti koja vlada na širem društvenom prostoru, nije nikakvo čudo što politička zajednica ne pokazuje gotovo nikakvu želju i potrebu da se ova problematika u potpunosti uredi. U svom odbijanju političari imaju jedan veoma uverljiv i snažan argument, sadržan u činjenici da u društvenom prostoru kola isuviše veliko šarenilo i različitost ideja o tome šta je neophodno uraditi u oblasti razumevanja srpskog jezika i njegovih simboličkih funkcija. Zato bi na temelju pouzdanog naučnog saznanja trebalo što pre utvrditi šta sve može sačinjavati idejnu platformu za objedinjeno delovanje svih onih kojima je stalo do srpske jezičke politike. U takvu platformu treba da uđu samo ona saznanja i stavovi, ocene i projekcije koji su nesporni, te oko kojih se može izgraditi zajedničko stanovište kao svojevrsni akcioni program. Ono pak što je domen nedovoljno dokazanih naučnih hipoteza, a pogotovo što je blisko nekoj vrsti neobaveznog imaginativnog poigravanja, to bi trebalo ostaviti sasvim van svakog postupka pretresanja. Tako treba da bude sve dok se ne pokaže da ima dovoljno razloga da se, eventualno, i ta, problematična pitanja počnu ozbiljnije uključivati u platformu zajedničkog delovanja.

Najkraće rečeno: strategiju srpske jezičke politike nemamo izgrađenu, a trebalo bi je što pre sačiniti. Čini se, međutim, da smo na nivou početnih namera još dosta daleko od takvog čina, ali kad se bude jasno definisala namera da se tako nešto postigne, čitav posao bi mogao relativno brzo da bude izveden na veoma kvalitetan način. Tu nameru treba da iskažu, pre svega, srpska naučna zajednica, a posle nje i društvena i politička zajednica. Kad se iskaže jasna politička volja da se ovaj problem strateški postavi i da se kao takav počne da rešava, tada ćemo načiniti prve ozbiljne praktične korake koji označavaju da smo sa reči najzad prešli na delo. Sve to biće valjano obavljeno samo uz uslov da se u proceduri strogo držimo proverenih naučnih saznanja i da vešto gradimo bar početni konsenzus koji bi mogao obezbediti prve rezultate u oblasti opstanka, obezbeđenja i zaštite srpskog jezika i ćiriličnog pisma. Čitava organizaciona shema neophodna za vođenje ispravne, utemeljene i realno sprovodive srpske jezičke politike mogla bi se relativno brzo konstituisati, a rezultati nedugo potom jasno manifestovati. Uslov svih uslova jeste: uspostavljanje idejne platforme na temelju koje jasno možemo sagledati ne samo probleme nego i načine njihovog rešavanja.

Strategija srpske enciklopedistike

U oblasti srpske enciklopedistike stvari su postavljene na donekle sličan način: i tu ima važnih naučnih rezultata koji predstavljaju veliku dobit za naučnu i kulturnu zajednicu, ali srpski enciklopedistički sistem, nažalost, nije strateški uspostavljen. I u takvom, neizgrađenom sistemu ostvaren je čitav niz impresivnih enciklopedijskih publikacija, kao što su Srpska enciklopedija (ukupno tri knjige od 2010) Srpski biografski rečnik (ukupno šest tomova od 2004) jednotomna Enciklopedija srpskog naroda, 2008; Sociološki rečnik, 2007; Leksikon istorije pedagogije srpskog naroda (2012) Rečnik pojmova likovnih umetnosti i arhitekture (jedna knjiga od 2014) itd. Naučna zajednica je time jasno pokazala da je ona potpuno spremna za obavljanje najsloženijih poslova u ovoj oblasti, ali uprkos svim ovim činjenicama, sistem srpske enciklopedistike nije uspostavljen. Konsenzus unutar naučne zajednice mogao bi se relativno lako načiniti, a uslov bi bio da te poslove preuzmu predstavnici ustanova koje većinu ovih poslova izvode: Matica srpska, Srpska akademija nauka i umetnosti, Zavod za udžbenike, Službeni glasnik i dr. Njihovim dogovorom mogla bi se sačiniti strategija razvoja srpske enciklopedistike. Osim stavova neposrednih aktera srpskih enciklopedističkih izdanja, za otvaranje ove rasprave i za ozbiljnije projekcije u tom smislu neophodna je šira društvena saglasnost i jasno iskazana politička volja.

Šira društvena zajednica neguje jednu dosta uopštenu predstavu o neophodnosti ovih poslova, ali je veoma rasprostranjen stav da je reč o kapitalno važnom segmentu naučne delatnosti koji ima neposrednih reperkusija na obezbeđenje uslova za sam opstanak nacije. Razlika u procenama kako bi taj strateški sistem trebalo razvijati ima veoma mnogo i one su dosta velike, ali bi se otvorenim dijalogom i zajedničkim nastojanjem moglo doći do optimalnog stanovišta. Za raspravu o utvrđivanju najracionalnijeg i najekonomičnijeg oblika organizovanja enciklopedističkih poslova veoma je važno ukazati na izuzetno korisno i upotrebljivo iskustvo Matice srpske u organizovanju i izvođenju dugoročnih projekata kakvi su Srpski biografski rečnik i Srpska enciklopedija. Oba ova projekta izvode se sa nezamislivo malim profesionalnim osobljem: oba projekta imaju po šest zaposlenih, odnosno ukupno 12. Projekat Srpske enciklopedije, uz to, može biti poučan i u tom smislu što pokazuje kako na društveno važnim poslovima mogu skladno da sarađuju različite ustanove: naučnoistraživački projekat zajednički izvode Matica srpska i SANU, osnovni stručni organizacioni oblik pozicioniran je u Matici, a SANU tome daje punu stručnu podršku; finansijski poslovi i poslovi izvršnog izdavača pripadaju Zavodu za udžbenike. Ako je oko ovako složenog projekta nađeno optimalno, a uz to i vrlo ekonomično rešenje, onda nema razloga da se ne veruje kako bi ključne ustanove našle rešenje i za druge enciklopedijske projekte, kao i za razvoj srpske enciklopedistike u celini. Zato slobodno možemo reći da je izrada strategije razvoja srpske enciklopedistike poduhvat koji se nalazi nadohvat ruke.

U ovoj pak oblasti najveći problem nalazi se upravo u političkoj sferi. Ne samo što ne postoji jasna politička volja da se ova oblast uredi nego čak ni postojeći projekti nemaju neophodnu podršku nadležnog Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Slučaj Srpske enciklopedije je, u tom smislu, više nego indikativan. O Srpskoj enciklopediji postoji odgovarajući zakon koji utvrđuje opredeljenje Vlade Republike Srbije i njenu obavezu da ovom projektu pribavlja finansijsku podršku za njegovo izvođenje. Uprkos tome, već u tri navrata: 2009, 2013. i 2014. godine, izvršeni su jaki finansijski udari na ovaj projekat, tako da posle trostruke pojave ovakvih udara više nema nikakve sumnje: nije reč o slučajnosti ili tehničkoj grešci nego o potpunom odsustvu svesti o tome šta ovaj projekat strateški znači za srpsku nauku i za sveopšti opstanak srpskog naroda. Sedište svesti o takvom značaju ovog projekta moralo bi, osim Matice srpske i Srpske akademije nauka i umetnosti, da bude pre svega u Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Ukoliko se pokaže da te svesti tamo nema, onda se mora realno postaviti pitanje: kakvu to strategiju naučnog razvoja uopšte imamo na delu?

Zvuči prosto neverovatno da nadležno Ministarstvo nije u stanju da finansijski prati proces izrade Srpske enciklopedije: ekipa od blizu 1000 ljudi daje veoma ubedljive rezultate, troškovi su svedeni na minimum, a ipak se projekat kažnjava neopravdanim smanjivanjem sredstava za njegovo izvođenje. Nije prilika da sada analiziramo sve ono što bi se o ovom problemu moralo javno reći, ali je očigledan bar jedan zaključak: ovakav odnos prema Srpskoj enciklopediji je moguć jer ne postoji strateško sagledavanje značaja ove oblasti znanja i nema opšteprihvaćenog koncepta njegovog daljeg razvoja. Pri tome je za takav dogovor sve već potpuno spremno: nedostaje samo politička volja da se taj problem uredi i na adekvatan način reši. Stoga sa ogromnom znatiželjom valja pratiti način budućeg rešavanja ovog pitanja: ako taj problem bude rešen, biće to snažan, pozitivan simbolički signal koji se tiče ne samo ovog projekta nego i opstanka čitavog naroda.

Društvo znanja i odgovornosti

Pomenuti nedostatak političke volje očigledan je u obe ove oblasti znanja koje smo pomenuli: i u oblasti srpske enciklopedistike i u oblasti jezičke politike. Poslovi koje pominjemo po svojoj prirodi pripadaju domenu dugoročnih projekata, a oni se izvode sporo i mravljom upornošću, timskim radom i uz mnogostruke sisteme provere.

Otkud takav nedostatak političke volje? Postoje bar tri razloga zbog kojih se sa ovim ograničenjima suočavamo. S jedne strane, očigledna je hronična besparica i siromaštvo, pa će u okviru mera uštede upravo ove oblasti znanja lako stradati. To se, međutim, može desiti samo ukoliko ne postoji jasna strategija razvoja srpske jezičke kulture i srpske enciklopedistike. Ukoliko bi se u ovoj oblasti primenile neke mere štednje, te mere se ne bi tako smele širiti da ugroze i one najosetljivije, prioritetne ciljeve u oblasti naučne politike. Strateški projekti ovde mogu da odigraju pouzdanu funkciju odbrane i zaštite onoga što se ne bi smelo žrtvovati. I to bar u meri u kojoj uštede u ovoj oblasti ne bi morale da budu veće nego što su predviđene u svim drugim oblastima.

S druge strane, na odsustvo političkog stava u ovim dvema oblastima veoma snažno utiče i svest aktuelnih političara da su oni isuviše kratkotrajno prisutni na političkoj sceni da bi rešavali neka toliko dalekosežna pitanja koja podrazumevaju procese dugoga trajanja. Otuda bi nosioci i personalni garanti ovih segmenata državne politike trebalo da budu profesionalna stručna tela, uključujući lica stalno zaposlena u ministarstvima i neposredno zadužena upravo za određene stručne oblasti znanja i društvene prakse.

S treće strane (a tu negde prepoznajemo i onaj najsveobuhvatniji razlog svekolikih srpskih strategoloških teškoća) u političkoj sferi je nedovoljno prisutna svest o tome kolika je važnost znanja za obavljanje svih društveno odgovornih poslova, uključujući i političke poslove. U ignorisanju znanja, struke i nauke nalazi se onaj suštinski razlog koji usporava naš razvoj ili ga upućuje ka modelima ponašanja suprotnim našim realnim društvenim interesima. Koren svih problema o kojima govorimo sadržan je u činjenici odsustva jasne svesti da se moderno i postmoderno društvo mora razvijati kao društvo znanja, kompetencija i odgovornosti. Ukoliko ne izgradimo takvu generalnu društvenu strategiju i ukoliko ne obezbedimo njenu punu primenu u društvenoj praksi, mi nikako nećemo uspeti ni u jednoj oblasti da sprovedemo neophodne mere društvenog razvoja i očuvanja svih mehanizama za njegove održive oblike. Ukoliko mi u tome ne uspemo, onda će nam takve mere nametnuti neko drugi, neko ko neće biti ni blagonaklon ni sklon da razume neke naše nesavršenosti i nesposobnosti.

Eto, o tome je reč: ili ćemo biti objekat nečijeg delovanja ili ćemo postati subjekti sopstvenih ideja, planova i kreativne strasti? Objekat ili subjekat, o tome još možemo da odlučimo!

[/restrictedarea]