Србија на раскршћу

Пише Иван Негришорац
ПЛЕДОАЈЕ ЗА РАЗВОЈ СРПСКЕ СТРАТЕГОЛОГИЈЕ: ПРОБЛЕМ ЈЕЗИЧКЕ КУЛТУРЕ И ЕНЦИКЛОПЕДИСТИКЕ. Хоћемо ли бити објекат нечијег деловања или ћемо постати субјекти сопствених идеја, планова и креативне страсти? Ипак, и од нас зависи!

Ни у индивидуалном ни у породичном, ни у групном ни у друштвеном, ни у националном ни у интернационалном животу не може се без планова и планирања.Управо због тога, сачињавање разних облика стратешког промишљања друштвених феномена остаје трајна обавеза без које није могућ друштвени развој, а сачињавање озбиљног система мера, поступака и пројекција морало би таквом развоју да обезбеди адекватну одрживост.

Будући да су ови ставови неспорни, онда је више него очигледно колико је неопходна књига под насловом Могуће стратегије развоја Србије (Српска академија наука и уметности, Одељење друштвених наука, Економски зборник књ. XIII, Београд 2014, стр. 1151) приређивача Часлава Оцића. У тој књизи је изложено седамдесетак текстова најразличитијег стручног карактера, али је свима њима заједничко то да претресају начине стратешког промишљања неких од важних аспеката српског друштвеног живота. Осим текстова, у овој књизи налазимо и драгоцене прилоге који указују на историју проблема, а у том смислу су веома важни текстови Андре Николића, Косте Стојановића и других. Уз то налазимо и читав низ докумената који сведоче о актуелном стању стратегијских пројеката у Србији, укључујући и списак свих стратегија донесених на републичком нивоу у периоду 2000. до 2014. године. Ту је, такође, представљено и сведочанство развоја науке у Републици Србији последњих година; тачније, списак свих научноистраживачких пројеката које финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја, као и „Предлог за оснивање Института економских наука САНУ“.

У ауторским текстовима разматрани аспекти се крећу од простора привреде, индустрије, енергетике, пољопривреде, преко правног, политичког, финансијског, здравственог система, па до сфере медија, културе, науке, уметности итд. Понеки текстови умеју да изложе читав глобални стратешки поглед на дато поље знања и активности, а понеки иду ка томе да обезбеде какав појединачни прилог расправи о глобалним стратешким поставкама.

Стратегологија, као дисциплина која треба системски да се позабави управо свим овим питањима, преко је потребна српској мисаоној, политичкој и друштвеној пракси јер та научна грана учи, у најмању руку, својеврсној дисциплини мишљења и рационалној конструкцији маште, реалности основног концепта и имагинативности оптималних друштвених пројекција. Без тих квалитета креативног ума, спремног да самог себе донекле обуздава и да се постави у некакав оквир дефинисан постављеним циљем, жељени планови и пројекти не могу се рационално засновати, не могу постати начелно оствариви и реални. Уводни текст Часлава Оцића „Стратегије развоја: замисли и остварења“ у том смислу је изузетно добро, луцидно постављен јер даје врло подробан феноменолошки опис ове дисциплине, са свим особеностима и препознатљивим процедурама, чак и мисаоним и менталним претпоставкама без којих она не може успешно обавити своје замисли.

Појава књиге Могуће стратегије развоја Србије драгоцена је управо у смислу претресања укупних околности потенцијалног опстанка Срба у епоси глобализације. Ова књига може да подстакне на драгоцену интелектуалну припрему и на изградњу позитивног менталног става у погледу спремности на борбу за опстанак, те на системско обезбеђење будућности српског народа у времену које долази.

[restrictedarea]

Стратегија српске језичке политике

О проблемима српске стратегологије и теорије одрживог развоја Србије можемо говорити и поводом два веома важна питања српске културе и науке, друштвене праксе и стања друштвене свести: реч је о српском језику и српској енциклопедистици. Свако ко уме стратешки да промишља друштвена, научна, идејна питања једне нације зна колико су те две области − језик и енциклопедистика − од суштинског значаја за конституисање, очување и развој модерне нације и читавог друштва. Отуда би таквог човека свакако морала да забрине чињеница да су те две области у Србији и у српском народу уопште, веома запуштене, остављене у крајње неизграђеном, проблематичном стању. Много енергије је улагано у различите подухвате ових двеју области, али су позитивни крајњи ефекти редовно изостајали.

У области језика посебно је проблематично не стање научних истраживања српскога језика него стање српске језичке културе. Да би се српска језичка култура подигла на неопходни, виши ниво, мора у дужем временском периоду бити спроведена (или боље речено, спровођена) рационално постављена, научно утемељена и реално остварива српска језичка политика. Та политика би морала да почива на широко постављеним облицима консензуса унутар целине српске научне, политичке и друштвене заједнице, а на темељу тог консензуса ваљало би изградити јасну и оствариву стратегију деловања у овој области.

Шта нам недостаје да такву стратегију одиста изградимо? Консензус у српској научној заједници није баш до краја у овом тренутку успостављен, али чини се да до њега није тако тешко доћи. Сигуран сам да би се, на темељу поузданих научних сазнања, релативно лако могло дефинисати општеприхватљиво становиште о српској језичкој политици. Тај консензус, додуше, не мора почивати баш на стопостотној сагласности свих стручњака (то је, уосталом, немогуће постићи) али се око неких важних питања може досегнути изузетно висок степен сагласја. Тим пре што је српска лингвистика обезбедила оне основне инструменте (пре свега, Правопис српскога језика, 1993; једнотомни Речник српскога језика, 2007; Нормативна граматика српског језика, 2013. и др.) на темељу којих је могуће засновати озбиљну језичку политику. И тим пре што је српска лингвистика размотрила основне проблеме и поставке на којима би српску језичку политику требало конституисати (о томе видети Зборник Института за српски језик САНУ II: Српски језик и актуелна питања језичке политике у Републици Србији, 2014; а посебно текст академика Предрага Пипера „О стратегији језичке политике у Републици Србији“).

Знатно проблематичније од саме језичке струке јесте стање у друштвеној и политичкој заједници. Најкраће речено, у широј друштвеној заједници, нарочито међу онима који нису упућени или су тек полуупућени у ствари језичке стандардологије, социолингвистике, историје српскога језика, посебно књижевнога језика, делимично су распрострањени ставови које струка не би могла да верификује, попут става да је српскохрватска латиница искључиво хрватско писмо, да за Србе она не може имати чак ни статус помоћног писма, те да сваки помен латинице треба искључити из разговора о српском правопису. Ма колико овакви ставови деловали неутемељено у погледу саме језичке стварности (довољно је само изаћи на улицу, па видети колико је латиница, нажалост, оставила трага на српском језичком простору) у ширем друштвеном оквиру не постоји јасна представа шта би реално требало учинити како би се покренуо процес који би водио ка остварењу крајњих стратешких циљева. А то значи: ка поштовању српске језичке норме и ка потпуној реафирмацији ћирилице на простору српске писмености.

Због такве збуњености која влада на ширем друштвеном простору, није никакво чудо што политичка заједница не показује готово никакву жељу и потребу да се ова проблематика у потпуности уреди. У свом одбијању политичари имају један веома уверљив и снажан аргумент, садржан у чињеници да у друштвеном простору кола исувише велико шаренило и различитост идеја о томе шта је неопходно урадити у области разумевања српског језика и његових симболичких функција. Зато би на темељу поузданог научног сазнања требало што пре утврдити шта све може сачињавати идејну платформу за обједињено деловање свих оних којима је стало до српске језичке политике. У такву платформу треба да уђу само она сазнања и ставови, оцене и пројекције који су неспорни, те око којих се може изградити заједничко становиште као својеврсни акциони програм. Оно пак што је домен недовољно доказаних научних хипотеза, а поготово што је блиско некој врсти необавезног имагинативног поигравања, то би требало оставити сасвим ван сваког поступка претресања. Тако треба да буде све док се не покаже да има довољно разлога да се, евентуално, и та, проблематична питања почну озбиљније укључивати у платформу заједничког деловања.

Најкраће речено: стратегију српске језичке политике немамо изграђену, а требало би је што пре сачинити. Чини се, међутим, да смо на нивоу почетних намера још доста далеко од таквог чина, али кад се буде јасно дефинисала намера да се тако нешто постигне, читав посао би могао релативно брзо да буде изведен на веома квалитетан начин. Ту намеру треба да искажу, пре свега, српска научна заједница, а после ње и друштвена и политичка заједница. Кад се искаже јасна политичка воља да се овај проблем стратешки постави и да се као такав почне да решава, тада ћемо начинити прве озбиљне практичне кораке који означавају да смо са речи најзад прешли на дело. Све то биће ваљано обављено само уз услов да се у процедури строго држимо проверених научних сазнања и да вешто градимо бар почетни консензус који би могао обезбедити прве резултате у области опстанка, обезбеђења и заштите српског језика и ћириличног писма. Читава организациона схема неопходна за вођење исправне, утемељене и реално спроводиве српске језичке политике могла би се релативно брзо конституисати, а резултати недуго потом јасно манифестовати. Услов свих услова јесте: успостављање идејне платформе на темељу које јасно можемо сагледати не само проблеме него и начине њиховог решавања.

Стратегија српске енциклопедистике

У области српске енциклопедистике ствари су постављене на донекле сличан начин: и ту има важних научних резултата који представљају велику добит за научну и културну заједницу, али српски енциклопедистички систем, нажалост, није стратешки успостављен. И у таквом, неизграђеном систему остварен је читав низ импресивних енциклопедијских публикација, као што су Српска енциклопедија (укупно три књиге од 2010) Српски биографски речник (укупно шест томова од 2004) једнотомна Енциклопедија српског народа, 2008; Социолошки речник, 2007; Лексикон историје педагогије српског народа (2012) Речник појмова ликовних уметности и архитектуре (једна књига од 2014) итд. Научна заједница је тиме јасно показала да је она потпуно спремна за обављање најсложенијих послова у овој области, али упркос свим овим чињеницама, систем српске енциклопедистике није успостављен. Консензус унутар научне заједнице могао би се релативно лако начинити, а услов би био да те послове преузму представници установа које већину ових послова изводе: Матица српска, Српска академија наука и уметности, Завод за уџбенике, Службени гласник и др. Њиховим договором могла би се сачинити стратегија развоја српске енциклопедистике. Осим ставова непосредних актера српских енциклопедистичких издања, за отварање ове расправе и за озбиљније пројекције у том смислу неопходна је шира друштвена сагласност и јасно исказана политичка воља.

Шира друштвена заједница негује једну доста уопштену представу о неопходности ових послова, али је веома распрострањен став да је реч о капитално важном сегменту научне делатности који има непосредних реперкусија на обезбеђење услова за сам опстанак нације. Разлика у проценама како би тај стратешки систем требало развијати има веома много и оне су доста велике, али би се отвореним дијалогом и заједничким настојањем могло доћи до оптималног становишта. За расправу о утврђивању најрационалнијег и најекономичнијег облика организовања енциклопедистичких послова веома је важно указати на изузетно корисно и употребљиво искуство Матице српске у организовању и извођењу дугорочних пројеката какви су Српски биографски речник и Српска енциклопедија. Оба ова пројекта изводе се са незамисливо малим професионалним особљем: оба пројекта имају по шест запослених, односно укупно 12. Пројекат Српске енциклопедије, уз то, може бити поучан и у том смислу што показује како на друштвено важним пословима могу складно да сарађују различите установе: научноистраживачки пројекат заједнички изводе Матица српска и САНУ, основни стручни организациони облик позициониран је у Матици, а САНУ томе даје пуну стручну подршку; финансијски послови и послови извршног издавача припадају Заводу за уџбенике. Ако је око овако сложеног пројекта нађено оптимално, а уз то и врло економично решење, онда нема разлога да се не верује како би кључне установе нашле решење и за друге енциклопедијске пројекте, као и за развој српске енциклопедистике у целини. Зато слободно можемо рећи да је израда стратегије развоја српске енциклопедистике подухват који се налази надохват руке.

У овој пак области највећи проблем налази се управо у политичкој сфери. Не само што не постоји јасна политичка воља да се ова област уреди него чак ни постојећи пројекти немају неопходну подршку надлежног Министарства просвете, науке и технолошког развоја. Случај Српске енциклопедије је, у том смислу, више него индикативан. О Српској енциклопедији постоји одговарајући закон који утврђује опредељење Владе Републике Србије и њену обавезу да овом пројекту прибавља финансијску подршку за његово извођење. Упркос томе, већ у три наврата: 2009, 2013. и 2014. године, извршени су јаки финансијски удари на овај пројекат, тако да после троструке појаве оваквих удара више нема никакве сумње: није реч о случајности или техничкој грешци него о потпуном одсуству свести о томе шта овај пројекат стратешки значи за српску науку и за свеопшти опстанак српског народа. Седиште свести о таквом значају овог пројекта морало би, осим Матице српске и Српске академије наука и уметности, да буде пре свега у Министарству просвете, науке и технолошког развоја. Уколико се покаже да те свести тамо нема, онда се мора реално поставити питање: какву то стратегију научног развоја уопште имамо на делу?

Звучи просто невероватно да надлежно Министарство није у стању да финансијски прати процес израде Српске енциклопедије: екипа од близу 1000 људи даје веома убедљиве резултате, трошкови су сведени на минимум, а ипак се пројекат кажњава неоправданим смањивањем средстава за његово извођење. Није прилика да сада анализирамо све оно што би се о овом проблему морало јавно рећи, али је очигледан бар један закључак: овакав однос према Српској енциклопедији је могућ јер не постоји стратешко сагледавање значаја ове области знања и нема општеприхваћеног концепта његовог даљег развоја. При томе је за такав договор све већ потпуно спремно: недостаје само политичка воља да се тај проблем уреди и на адекватан начин реши. Стога са огромном знатижељом ваља пратити начин будућег решавања овог питања: ако тај проблем буде решен, биће то снажан, позитиван симболички сигнал који се тиче не само овог пројекта него и опстанка читавог народа.

Друштво знања и одговорности

Поменути недостатак политичке воље очигледан је у обе ове области знања које смо поменули: и у области српске енциклопедистике и у области језичке политике. Послови које помињемо по својој природи припадају домену дугорочних пројеката, а они се изводе споро и мрављом упорношћу, тимским радом и уз многоструке системе провере.

Откуд такав недостатак политичке воље? Постоје бар три разлога због којих се са овим ограничењима суочавамо. С једне стране, очигледна је хронична беспарица и сиромаштво, па ће у оквиру мера уштеде управо ове области знања лако страдати. То се, међутим, може десити само уколико не постоји јасна стратегија развоја српске језичке културе и српске енциклопедистике. Уколико би се у овој области примениле неке мере штедње, те мере се не би тако смеле ширити да угрозе и оне најосетљивије, приоритетне циљеве у области научне политике. Стратешки пројекти овде могу да одиграју поуздану функцију одбране и заштите онога што се не би смело жртвовати. И то бар у мери у којој уштеде у овој области не би морале да буду веће него што су предвиђене у свим другим областима.

С друге стране, на одсуство политичког става у овим двема областима веома снажно утиче и свест актуелних политичара да су они исувише краткотрајно присутни на политичкој сцени да би решавали нека толико далекосежна питања која подразумевају процесе дугога трајања. Отуда би носиоци и персонални гаранти ових сегмената државне политике требало да буду професионална стручна тела, укључујући лица стално запослена у министарствима и непосредно задужена управо за одређене стручне области знања и друштвене праксе.

С треће стране (а ту негде препознајемо и онај најсвеобухватнији разлог свеколиких српских стратеголошких тешкоћа) у политичкој сфери је недовољно присутна свест о томе колика је важност знања за обављање свих друштвено одговорних послова, укључујући и политичке послове. У игнорисању знања, струке и науке налази се онај суштински разлог који успорава наш развој или га упућује ка моделима понашања супротним нашим реалним друштвеним интересима. Корен свих проблема о којима говоримо садржан је у чињеници одсуства јасне свести да се модерно и постмодерно друштво мора развијати као друштво знања, компетенција и одговорности. Уколико не изградимо такву генералну друштвену стратегију и уколико не обезбедимо њену пуну примену у друштвеној пракси, ми никако нећемо успети ни у једној области да спроведемо неопходне мере друштвеног развоја и очувања свих механизама за његове одрживе облике. Уколико ми у томе не успемо, онда ће нам такве мере наметнути неко други, неко ко неће бити ни благонаклон ни склон да разуме неке наше несавршености и неспособности.

Ето, о томе је реч: или ћемо бити објекат нечијег деловања или ћемо постати субјекти сопствених идеја, планова и креативне страсти? Објекат или субјекат, о томе још можемо да одлучимо!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *